U potrazi za idealnim pretkom

Dubravka Stojanović: Taj proces je zaista daleko odmakao. Dobili smo zakon koji je izjednačio partizanski i ravnogorski pokret, umešalo se sudstvo, pa je u čitavom nizu slučajeva izvršilo rehabilitacije, uključujući i ovu nedavnu kontroverznu rehabilitaciju Dragiše Cvetkovića. Gradonačelnici su uzeli istoriju u svoje ruke i donosili odluke koji će se praznici slaviti, a koji ne, na koje će se spomenike polagati venci, a na koje ne. Međutim, taj proces nema kraja zato što on zavisi od potreba dnevne politike. Evo, sada smo bili svedoci da se zbog potreba spoljne politike ponovo slavio 20. oktobra, dan oslobođenje Beograda.

Jovan Bajford: Kad je reč o Drugom svetskom ratu, ono što imamo danas je niz kratkih prikaza, izdvojenih epizoda i slika bez ikakvog hronološkog sleda, kritičkog uvida, koherentne naracije i logičnosti, a sve to zahteva ozbiljno istorijsko sagledavanje prošlosti. Zbog toga danas imate situaciju da se potraga za ostacima Draže Mihailovića predstavlja kao važan državni posao, a u isto vreme se proslavlja godišnjica ulaska Crvene armije u Beograd.

Omer Karabeg: Otkuda potreba da se rehabilituju Draža Mihailović i Milan Nedić, a u izvesnoj meri i Dimitrije Ljotić?

Dubravka Stojanović: Po mom mišljenju osnovni razlog leži u tome što je nova vlast, koja je došla nakon političkih promena 2000. godine, bila u potrazi za onim što zovemo idealni predak. Oni su kreirali svoju istorijsku tradiciju jer su hteli da naprave diskontinuitet u odnosu na prethodnu vlast. Želeli su da nađu nekog svog pretka koji će se partizanima, dakle precima komunista, jasno suprotstaviti. Taj idealni predak tražio se u ličnostima koje su se tokom Drugog svetskog rata nalazile na suprotnoj strani u odnosu na partizane. To je, po mom mišljenju, proizvelo velike probleme u srpskom društvu, kad je reč o odnosu prema fašizmu i antifašizmu, zbog toga što je ta druga strana bila u kolaboracionističkom odnosu sa okupatorom.

Jovan Bajford: Ja mislim da su motivi rehabilitacije Ljotića, Nedića i Draže Mihailovića različiti. Mislim da u narodu nema simpatije prema Nediću za razliku od Draže Mihailovića čiji kult i danas postoji u onim delovima Srbije gde je njegov pokret bio popularan u vreme Drugog svetskog rata. Nedić ima mnogo više pobornika među delovima intelektualne elite čiji pojedini predstavnici insistiraju na njegovog rehabilitaciji. Iz tih krugova potiče i priča o Nediću kao nekome ko je bio zaštitnik Srba, ko je žrtvovao svoju čast da bi kolaboracijom sa Nemcima spasao Srbe.

Omer Karabeg: Danas je u Srbiji prednost biti potomak porodice kolaboracinista, a nepoželjno pripaditi porodici sa partizanskom tradicijom?

Dubravka Stojanović: Da. Strani koja je u u Drugom svetskom ratu bila suprotstavljena partizanskoj, brišu se tamna mesta, brišu se holokaust i beogradski logori, briše se ono što su radili ljotićevci i Nedićeva policija koji su pomagali Gestapou hapseći ljude i odvodeći ih u logore. Ti delovi istorije se jednostavno zaboravljaju. To najbolje možemo videti iz današnjih udžbenika istorije gde se o tim zločinima uopšte ne govori, već se Nedić predstavlja, kako tamo piše, kao spasilac supstance srpskog bića. To je navodno bio autentični srpski odgovor na okupaciju, dok su partizani predstavljeni kao deo neke jugoslovensko-kominternovske ekipe. Ja verujem da ljudi iz partizanskih porodica danas mogu imati problem da se tako predstavljaju.

Jovan Bajford: Ideja o Milanu Nediću kao spasiocu srpskog naroda i srpskoj majci, koja se danas plasira, direktno je uzeta iz kolaboracionističke propagande. To je bio rečnik kojim su Nedićevi propagandisti pokušavali da opravdaju njegovu kolaboraciju sa nacistima. Neki ljudi u Srbiji su krajem 80-ih to prihvatili zdravo za gotovo i danas to plasiraju u medijima i knjigama.

Omer Karabeg: U Srbiji već mesecima traje potraga za grobom Draže Mihailovića, čak je formirana i državna komisija za traženje njegovog groba. Zašto se država u to meša?

Dubravka Stojanović: Takve stvari obično služe da se skrene pažnja sa stvarnih problema. Tokom proleća i leta 2009. godine trajala je medijska histerija koja je počela formiranjem komisije za traženje groba Draže Mihailovića, pa je ta komisija gotovo svakodnevno iznosila neka tobožnja nova saznanja, pa su se pojavljivali najrazličitiji svedoci, pa jedni nisu hteli ništa da kažu, a drugi su obećavali da će jednog dana nešto reći, pa su se podgrevale nade da će se naći taj čuveni papir, dokument koji će rešiti celu enigmu. I kako je jedna moja koleginica duhovito rekla – sve novine su imale vremensku prognozu, tv program i vesti o traženju kostiju Draže Mihailovića. Na to se kasnije, tokom leta, nadovezala druga medijska histerija koja se odnosila na otkrivanje masovnih grobnica posleratnog komunističkog terora, pa je formirana još jedna komisija ponovo sa državim sekretarom Slobodanom Homenom kao njenim bitnim članom. Dakle, sad imamo dve komisije koje su sebi dale u zadatak da otkriju istinu o tim grobnicama i ja kao istoričar nemam ništa protiv toga. Međutim, jedno treba znati. Kada se takve stvari dešavaju, niko ne ostavlja nikakve papire i ja mislim da su i članovi komisije duboko svesni da oni ni taj papir, ni grob nikada neće naći. Radi se, ustvari, o manipulaciji javnošću u trenutcima vrlo duboke ekonomske i socijalne krize.

Omer Karabeg: Da li je je svim ovim rehabilitacijama kvislinga, koje su urađene u Srbiji, relativiziran odnos prema fašizmu?

Jovan Bajford: Ja bih rekao da jeste, ali oni koji se bave rehabilitacijom rekli bi da nije. Ovde se u stvari ne rehabilituje fašizam, već pojedinci. Jedna od posledica rehabilitacije je da se njihova fašistička prošlost izbriše i da se oni integriraju u jedan diskurs koji se predstavlja kao antifašistički. Mislim da je to suština cele stvari. Oni koji danas u Srbiji promovišu Milana Nedića, koji su okačili njegovu sliku u hol vlade Srbije, ne smatraju da je on bio fašista. Oni smatraju da je on bio spasitelj. Ali posledica svega toga je da se ideje koje su zastupali Nedić i Ljotić predstavljaju kao prihvatljive.

Dubravka Stojanović: Slažem se sa ovim što je rekao gospodin Bajford. Taj pristup se može vrlo dobro videti i na primeru rehabilatacije Draže Mihailovića za koga se tvrdi da je bio antifašista. Državni sekretar Slobodan Homen često kaže: „Dogovorili smo se da smo imali dva antifašistička pokreta i da su svi vršili zločine“. Ne radi se o tome da se rehabilituje fašizam, niti da se promovišu fašističke ideje, već o tome da se brišu sve veze sa fašizmom, bilo da je reč o idejama, bilo da je reč o ratnim operacijama kao što je bio slučaj zajedničkog delovanja Mihailovićevih četnika sa okupacionim jednicima. To se briše iz istorije, a ističe se spasilačka uloga u slučaju Nedića ili antifašistička u slučaju Mihailovića. To je vrlo opasno jer se na duge staze briše linija razgraničenja između fašizma i antifašizma, a tu onda počinju vrlo ozbiljni problemi.

Omer Karabeg: Može li reći da se takvim odnosom prema kvislinzima Srbija odriče ili bar umanjuje svoju antifašističku tradiciju?

Dubravka Stojanović: Da, to se otvoreno čini time što se pošto-poto želi napraviti diskontinuitet u odnosu na socijalističke vlasti. Taj odnos je najbolje definisao profesor Todor Kuljić kada je rekao da se radi o anti-antifašizmu. Kada po svaku cenu nastojite da oborite vrednosti prethodnog socijalističkog poretka i njegovih partizanskih predaka, dovodite u pitanje i sam antifašizam.

Jovan Bajford: Ono što je najsmešnija, da ne kažem i najtragičnija posledica rehabilitacije četničkog pokreta je to što se sada tvrdi da Srbija nije imala jedan nego dva antifašistička pokreta. To je zapravo i cilj rehabilitacije – da se ljudi koji su bili kolaboracionisti predstave kao antifašisti. To razvodnjavanje i manipulacija pojmom antifašizma ima sasvim sigurno za posledicu da se umanjuje njegovo značenje i da on prestaje da znači bilo šta.

Stradanje Jevreja

Omer Karabeg: U Srbiji se veoma malo govori o stradanju Jevreja u okupiranoj Srbiji koje je dostiglo razmere holokausta. Mislite li da se činjenice o tome svesno prećutkuju?

Dubravka Stojanović: Pitanje holokausta je primarno pitanje istorijske odgovornosti zbog toga što je veliki broj evropskih društava u tome učestvovao, što to nije bilo samo pitanje Gestopa i Vermahta, što su se mnoge lokalne vlade, kvislinške i ostale, u to uključile. To je jedno od temeljnih pitanja koje Evropa neprestano istražuje, a mi se time nedovoljno bavimo.

Omer Karabeg: Kolika je odgovornost Nedićeve vlasti za holokaust?

Jovan Bajford: Među istoričarima u Srbiji vrlo često se može čuti da je holokaust isključiva odgovornost nemačkih okupatora i da je time potreba Srbije da se seća holokausta manja. Na Zapadu ćete naći vrlo malo istoričara, koji se bave holokaustom, koji bi prihvatili ideju da se u jednoj okupiranoj zemlji holokaust može posmatrati izvan odnosa kolaboracionističkih snaga i okupatora. Holokaust ne počinje onog momenta kada se grupa Jevreja nađe pred streljačkim vodom ili u gasnoj komori, nego mnogo ranije. On podrazumeva i ono što su radile kolaboracionističke vlasti u Srbiji, a to je registracija Jevreja, konfiskacija njihove imovine, internacija u logore, čuvanje tih logora i slično. Ako se holokoaust posmatra na taj način onda je nemoguće ograničiti odgovornost samo na one koji su potpisivali naređenja za streljanje i povlačili oroz.

Dubravka Stojanović: Nedićeva vlast je ponudila svoju pomoć okupatoru i učestvovala je u holokaustu kako donošenjem antisemitskih zakona, tako i vrlo efikasnim organizovanjem svega toga. Prema tome, njena odgovornost je velika. Važno je ovde naglasiti da je holokaust jedno od suštinskih pitanja preispitivanja svakog društva u 20. veku zbog toga što je Jevrejin uvek onaj drugi, on je simbol onog drugog, on je simbol za manjinu i za odnos većine i manjine. I zbog toga se mora posebno voditi računa o holokaustu zato što antisemitizma ima čak i u onim zemljama gde Jevreja uopšte nema, kao što je slučaj sa Japanom.