Foto: Dušan PešićU toku i nakon ubistva petnaestoro građanki/a Srbije na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, mnoge pojave su dobile svoje jasne konture i mnoge su nejasnoće pojašnjene, o čemu sam već pisao u predhodnom tekstu. Jedna od njih je da Srbija nema predsednika, ma kako se on predstavlja, već predsednika jedne političke stranke i nekih neformalnih grupacija od huligana stalno zaposlenih ili honorarnih do sumnjivih biznis grupacija u zemlji i van nje.
Koliko je on tu predsednik (biznis grupe) i koliko je vera u tu iluziju pogrešna, shvatiće, nadam se, vrlo brzo. Ono što srpska javnost u svojoj, a od strane režima podsticanoj, fragmentiranosti nije videla (nisam ni sam) polemišući oko podaničkog mentaliteta građana, nesposobne opozicije ili nečeg trećeg, predmet je ovog teksta, na moju veliku žalost. Ali ne možeš uvek birati o čemu i šta ćeš pisati, takva su neka vremena i ne samo u Srbiji.
Da jasnije vidim skoru, a i malo dalju prošlost Srbije, i razumem otkud ta količina meni nerazumljive neljudskosti i bestidnosti, pomogao mi je Gideon Levy u svom govoru u kojem analizira mentalno stanje, korene i uzroke izraelskog društva u kontekstu tekućeg rata i surovosti izraelske vojne sile prema Palestincima u Gazi.
Pokušaću da u najkraćim crtama prepričam najvažnije delove ovog govora. Izraelsko društvo se zatvorilo i to pre svega mentalno, kaže Levy, i to na tri pretpostavke koje ma koliko su pretpostavke, usled dugog propagandnog delovanja postaju aksiomi (primedba tekstopisca).
To je, pod jedan, da su Izraelci „odabran narod“ i da je odabran od boga. Drugi aksiom je da su Izraelci i Izrael uvek žrtve, pa tako dolazimo do paradoksa da žrtve u ovom surovom rušenju Gaze i ubijanju Palestinaca nisu Palestinci no Izraelci. Setite se ovog pasusa kasnije kada se tekst vrati na stanje u Srbiji.
Pozicija žrtve ih oslobađa bilo kakve odgovornosti. Treći aksiom, na kojem je propaganda radila najviše, je da Palestinci nisu građani istog reda, u stvari ljudi istog reda. Dehumanizujući Palestince izraelski vojnici i javnost oslobođeni su svake odgovornosti za zločine koji se tamo dešavaju. Upečatljiv je taj govor Gideon Levy-ja i začinjen je raznim primerima koje sam u ime ekonomičnosti teksta izostavio.
Dakle, tri su osnovna postulata za uspostavljanje fašističke ideologije ovog ili onog kapaciteta. Prvi postulat je da smo mi uvek žrtve, drugi je da smo odabrani narod (nebeski u srpskom primeru ili viša rasa u nemačkom primeru pre drugog rata) i treći da su moji neprijatelji niža ljudska bića (Palestinci sada u odnosu na Izrael ili Jevreji u Nemaca pred drugi rat ili Šiptari za Srbiju ili Srbe čak u negdašnjoj Jugoslaviji, setimo se izjave „Oca Nacije“ da su Šiptari talog Balkana).
Dakle, tri su ideološka postulata fašizma kao vladajuće društvene ideologije. Srbi su žrtve (pobeđuju u ratu, a gube u miru, ili Jugoslavija je tamnica srpskog naroda i tako dalje), Srbi su nebeski narod i u tu se poziciju moralne gromade stavio sam, čak i bez pomoći Boga, već uz pomoć preovlađujućeg dela srpske inteligencije.
Po trećem postulatu pronađeni su neprijatelji/niža bića poput „Šiptara“ ili potomci ustaša koji su i sami ustaše i zločinci, dok su nacionalističko-fašističke horde razvaljivale Jugoslaviju, pljačkajući što na terenu što osvajajući skupštine i zakone, preko izmišljenih termina (stara devizna štednja), piramidalnih banaka i slično. Sada su to opozicione stranke, nevladine organizacije, autošoveni i drugosrbijanci, nezavisni intelektualci, a bogami i svi građani koji se sa smrću pod nadstrešnicom u vlasništvu države ne slažu kao sa nesrećom i traže odgovornost.
To su ta tri postulata na kojima počivaju fašizoidni društveni sistemi, režimi ili već. Operativni alati koji služe održavanju toga su zarobljene institucije podređene volji vođe, mediji koji su ustvari propagandne agencije u službi vođe i partije i partijska policija i neformalne vojne grupacije koje služe vođi i partiji.
Sva tri postulata već dugo caruju srpskim društvenim prostorom a u toku i nakon protesta u Novom Sadu jasno su vidljive i ta druga (operativna) obeležja fašizma. Lek za to je dugotrajno, javno i uporno suprotstavljanje na više frontova preko smislenih akcija i protesta u kontinuitetu.
Umorni ste? Žao mi je, nema druge ma koliko ste na ulici od devedesetih. Pomozimo deci da se napokon svako jutro bude u slobodnoj zemlji. Neće kopati! Neće rušiti!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
