U SAD svi imaju osećaj da nikad nisu dovoljno učinili, u Srbiji se spoji „kraj s krajem“ i ode na kafu

Da napusti Srbiju Nemanja je odlučio nakon završetka osnovnih studija na Fakultetu muzičke umetnosti, 2007. godine.

„Nakon toga imao sam priliku da upišem poslediplomske studije na Džejkobs muzičkoj školi u Indijani u SAD, i tada sam otišao. Nisam planirao da ostanem u Americi ‘za stalno’, ali se tako ispostavilo da mi ovde trenutno više odgovara način života“, objašnjava on.

Kako kaže, često sanja o povratku u domovinu, obilazak bližnjih ga neizmerno raduje, ali ekonomsko stanje Srbije vraća ga u ne tako sjajnu realnost ove zemlje.

„Za sada nemam konkretne planove, ali je sasvim moguće da bih se jednog dana vratio u zavičaj na duže vreme – nije isključeno. Uvek mi je lepo kad posetim Srbiju i vidim bližnje i drage ljude. Možda se samo ponekad taj osećaj radosti umanji zbog poznatih ekonomskih i drugih problema sa kojima se Srbija decenijama suočava, ali i tada mi je lepo da budem u krugu svojih i uživam u pozitivnim stranama koje su vrlo prisutne. Moja supruga je japanskog porekla, i to možda čini moj eventualni povratak u Srbiju malo kompleksnijim. Za nju je srpski način života možda previše stran, te nam je, na neki način, ovde neutralna sredina gde se oboje dobro snalazimo, makar za sada“, ukazuje naš sagovornik, napominjući da njegova supruga ipak dobro razume srpski humor i obožava srpsku hranu.

Ambicija pojedinca značajnija od lokacije

Kada je reč o benefitima koje mu zemlja u kojoj živi pruža u odnosu na Srbiju, smatra da lokacija nije presudan faktor uspeha već izbori pojedinca.

„Svaka sredina daje svoj potencijal onima koji rade i koji umeju da se snađu. Negde tog potencijala ima više a negde manje. Ja sam poslednjih petnaest godina proveo u Americi, a s obzirom na to da nisam živeo u Srbiji dok sam se profesionalno usavršavao (već samo kao dete, pa posle i student), možda i ne mogu da budem merodavan u tom smislu. Sigurno je Amerika i dalje zemlja mogućnosti, i u nekom smislu je vodeća. Iako je plafon možda viši, verujem da realizacija ostaje na individualcu, da napravi mudre pokrete i okruži se pravim ljudima“, objašnjava Nemanja.

„Politika neutralnosti trenutno možda najbolja za Srbiju“

Kako kaže, aktuelnosti u Srbiji ne prati „koliko bi trebalo“, ali je ipak u toku. Kao jedan od većih problema koji treba da predstavlja prioritet za rešavanje vidi zagađenje.

„U strateškom smislu sam kao i većina nas podeljen između Zapada i Istoka. Mislim da trenutna politika neutralnosti možda i jeste najbolja za Srbiju. Drago mi je da vidim koliko se u poslednje vreme izgradilo u smislu infrastrukture, ali mislim da bi trebalo dati više pažnje problemu zagađenosti vazduha u Beogradu, pre svega“, primećuje Nemanja uz opasku da to ipak nije lak zadatak sa brzim rešenjem.

Kao i većina naših ljudi u svetu, Nemanja potvrđuje da Srbija ipak ima originalan humor, specifičan i ponekad „neprevodiv“ na druge jezike. Uprkos nekih karakteristika koje povezuju Srbe, naš sagovornik se druži podjednako sa svima u zemlji u kojoj sada živi.

„Okružen sam ljudima koji potiču iz različitih krajeva sveta. Uvek se nađe neki vic koji se da uspešno prevesti. Naravno, naš srpski humor je vrlo specifičan i mislim da, pored možda Iraca i Škota, je vrlo originalan i samim tim ne kompatibilan sa ostalim kulturama i jezicima.“

Između umetnosti i zanata

Iako je, kao klasični gitarista i solista, proputovao ceo svet, ljubav prema automobilima i motociklima opstala je u Nemanjinom srcu, pa mu njihova restauracija predstavlja neku vrstu hobija.

„Trenutno se bavim pedagogijom kao profesor na univerzitetu u Indijanapolisu, poslednjih osam godina. Inače sam veliki ljubitelj automobila i motocikala, pa se u slobodno vreme zabavljam raznim projektima restauriranja i modifikovanja istih. To mi je uvek bila strast od malih nogu, i uvek sam to negovao i balansirao sa svojom umetničkom karijerom i pazio da previše ne zaprljam ruke“, kaže ljubitelj motora kroz smeh.

U Srbiji se spoji „kraj s krajem“ i ode na kafu

Sagovornik Danasa otkriva da je život u Srbiji dosta opušteniji nego u SAD, da je ritam sporiji i bliži mediteranskom osećaju.

„U Americi svi žure, svi imaju obaveze, i svi imaju osećaj da nikad nisu dovoljno učinili. To je možda tako i zbog visokih troškova života. U Srbiji se nekako i spoji ‘kraj sa krajem’ i uvek se ode na kafu sa prijateljima, ponekad i po nekoliko sati. To ovde jednostavno ne može, osim možda vikednom. Samim tim je i nivo stresa viši nego u Srbiji“, zaključuje on.

U Indijanapolisu, gde Nemanja živi, ne postoji ozbiljniji mrežni sistem javnog prevoza, u smislu autobusa i metroa, te gotovo svaki građanin ima svoj automobil.

„Poneki autobus možda koriste građani slabijeg imovinskog statusa da bi se prevezli sa jednog mesta na drugo, do lekara, itd, ali retko da neko iole situiran ulazi u te autobuse. To je drugačije nego u nekim drugim gradovima, npr. u Čikagu, Bostonu, ili Njujorku“, obrazlaže Ostojić.

Kako kaže, u Indijanapolisu se dosta vozi, svakodnevno, i zakrčenja na putevima su slična scenama iz apokaliptičnih filmova – milje i milje zakrčenih auto-puteva.

Najviše se klopa „džank fud“

Prema rečima našeg sagovornika, ishrana u Indijanapolisu je raznolika – neki ljudi se hrane na biljnoj bazi, neki vole roštilj, ali generalno ljudi se hrane džank fudom (junk food – engleski izraz za brzu hranu, prim. aut.) i znatno lošije nego u Srbiji, uprkos ekonomskim prilikama.

„Ja uglavnom volim da roštiljam kod kuće i pravim tradicionalna srpska jela kao što su pljeskavice, ćevapi, vešalice, i slično. Probao sam i veganski način života, ali sam shvatio da to nije idealno, niti zdravo za mene, i vratio sam se onoj ishrani koja je evoluciono pomogla čoveku da postane to što jeste“, navodi Nemanja.

Što se potrošačkog života tiče, osim odlaska u nabavku namirnica, većina ljudi koristi kućnu dostavu kad je reč o garderobi i ostalim artikalima preko Amazona ili sličnih platformi, čemu je, kako kaže, pandemija još više doprinela.

„Svi smo mi Srbi crni, ali ja sam nekim čudom rođen beo“

Nemanja je sa nama podelio anegdotu, koja, između ostalog, govori i o kvalitetu američkog osnovnog obrazovanja i nepoznavanju geografije.

„Redovno kad me neko pita odakle sam, i ja odgovorim, svi u prvi mah misle da sam iz Sibira. Jednom prilikom je moj drugar Sloba, koji je u Indijani radio kao profesor jedno vreme, rekao odeljenju: ‘Dragi studenti, ja sam rodom iz Srbije, a to je jedna mala zemlja u centralnoj Africi. Svi smo mi Srbi crni, ali ja sam nekim čudom rođen beo, na iznenađenje mojih roditelja i ostale rodbine’. Gotovo svi studenti, sem možda jednog ili dvoje, su klimali glavom potpuno kupujući tu šalu. Toliko o osnovnom poznavanju geografije – i klišeu o američkom osnovnom obrazovanju“, zaključuje Nemanja.