Foto: Dušan Pešić/DanasDete je u našoj školi u sistemu gde je starosna granica za grupu od sedam do 18 godina, odnosno od drugog razreda osnovne škole, pa do studenta. Kada ono ume da funkcioniše u mešovitoj grupi, gde je buka i galama, gde nije glavno i najbitnije kao što je u njegovoj porodici, kada mora da radi timski, da se prilagodi, da sačeka, kada mora nekada i da ponovi nešto i kada zna da je okej pogrešiti – e, to je, onda, život, kaže za Danas Snežana Trajković, urednik programa u Školi animiranog filma (ŠAF) u Vranju.
Prema njenim rečima, živimo u vremenu kada nam „deca i mladi promiču i izmiču“.
„Mnogo se stvari menja, a ovo je, čini mi se, zadnji čas da se ozbiljno, sistemski pozabavimo time. Mi koji smo u ŠAF-u ovaj posao, zaista, od srca radimo, nama je ovo misija. Bakama i dekama uvek govorimo da moraju da se igraju sa unucima, da bake obavezno mese kiflice sa decom, a ne da im samo gurnu telefon u ruke. Treba da se u škole vrati sport i konstruisanje maketa i brodova. Fali nam suština“, ističe Trajković.
Deci je, prema njenim rečima, „danas mnogo teško održati pažnju“.
„Imaju problema sa fokusom, jer su na nešto fokusirana minut. Pritom hoće sve odmah i sad, a to je nemoguće. Dva puta nedeljno nam dolaze deca, čas u sredu traje dva, a u subotu tri sata. Pokušavamo da ih navikavamo na to da mogu tri sata bez telefona. Mi se ovde trudimo da sa njima komuniciramo neposredno, kako bi postala misleća bića, da znaju da ona odlučuju i da se za nešto pitaju“, kaže naša sagovornica.
Čini joj se, kako kaže, da je „mladima danas animacija, ali i bilo kakva druga vrsta radionice, potrebnija nego ikada“.
„Jako dugo radim sa decom, više od 20 godina. Imamo tako infantilne generacije koje imaju problema u motoričkom razvoju i govoru. Čini mi se da je, ako gledamo te aspekte života, neko ko sad ima osam godina na stadijumu razvoja deteta koje je pre 20 godina imali pet ili šest. To može da nadoknadi kreativni i manuelni rad, a živimo u svetu gde je ručni rad zapostavljen. Rad rukama je od majmuna stvorio čoveka, ako verujemo u tu teoriju, a nerad ruku će nas vratiti na početak. Čovek, a naročito dete, mora da se kreće“, objasnila je urednica programa u vranjskom ŠAF-u.
Nekim polaznicima ove škole, kaže ona, „deluje naporno kada po tri ili četiri puta moraju da se vraćaju na istu stvar“.
„Teško im je da povuku liniju ili da precrtaju. Govorimo im da rade polako, da ne žure, da budu strpljivi. Nisu navikli na to, a u animaciji ne može drugačije. Mislim da razumeju ono što mi želimo od njih, pa im, na kraju, i nije toliko teško. Moja generacija, koja je gledala Štrumpfove i druge crtane filmove, imala je fokus da sačeka sledeću epizodu iduće nedelje, da vidi šta će dalje da desi. A danas, kada deci kažete da treba da nacrtaju 24 crteža samo za jednu sekundu animiranog filma, nije im baš svejedno“, ističe ona.
Učenje i napredak dece koja pohađaju ovu školu je, kaže Trajković, „neverovatna stvar i stalno mora da se diže lestvica“.
„Ako smo pokrenuli crtež i uradili klasičan hod, sledeći put ćemo da radimo trk. Neverovatno je kad vidite dečje okice koje vam govore da ne znaju kako nešto da urade. Kažemo im: ‘Hajde da naučimo zajedno’. Naravno da im znači kada upotrebe maštu, a još kad deca sama stvaraju, vide da se trud isplatio“, dodaje Snežana Trajković.
Kako objašnjava, animacija predstavlja „oživljavanje likova“.
„Decu malo učimo i teoriji, kao i tehnikama nastajanja animiranog filma, postupcima, skeniranju crteža, obradi u fotošopu. Imamo kreativnu radionicu svakog petka, baš iz ove potrebe da se radi na motoričkom razvoju deteta, pre svega ruke i prstiju“, ističe Trajković.
Kaže da ona i njene kolege koje rade u ŠAF-u „najlepšu povratnu informaciju dobiju od roditelja“.
„Često su polaznici naše škole deca sa smetnjama u razvoju, ona koja mucaju, na primer, ili ona sa relativno agresivnim ponašanjem, a bilo ih je i iz disfunkcionalnih porodica. I kada mi sa ovakvim pristupom rada i aktivnim učenjem dođemo do napretka u jednoj ličnosti, a posle čujemo komentare roditelja, to je nama najveće postignuće na individualnom razvoju deteta, koje prevazilazi to da li ono zna da crta ili ne“, ističe Trajković.
U ovoj se školi animacije – jedinstvenoj ne samo u Srbiji, nego i regionu – deca uče i timskom radu.
„Kolege i ja srećemo ljude na ulici koji su neko vreme proveli kod nas u ŠAF-u. Prisećaju se šta smo im govorili, da ih je nekad bilo strah, delovalo im je da smo strogi, a samo smo tražili ono što je bazično – da ne sme da se kasni, da treba da si kulturan, fin i vaspitan, da treba da pitaš kada želiš u wc. Deci fali autoriteta, nemamo bazu“, naglasila je Trajković.
„Ima nas svuda, a i svet je došao kod nas“
Kako kaže Snežana Trajković, ŠAF je osnovan 1987. i „jedina je škola animiranog filma u Srbiji, ali i regionu, koja radi konstantno, ne od projekta do projekta ili u okviru neke manifestacije ili festivala“.
„Animatori iz Azije naginju više ka kompjuterskoj animaciji, mi ovde ka 2D animaciji, ali nema tu neke velike razlike. Svi predavači koji su bili kod nas su apsolutno oduševljeni našim prostorom sa kojim kubure svuda u svetu. Opremu uvek imaju bolju, jer stranci uvek imaju više para, ali nemaju prostor. Mislim da u Australiji nije prikazan naš film, ali jeste u Aziji i Evropi, imali smo saradnju i sa Egipćanima. Zaista nas ima svuda, a i svet je došao kod nas. Mi smo animaciju učili od onih dinosaurusa i pionira, od Borda koji je stvorio Baltazara, od ljudi iz Amerike, Rusije, Švajcarske, Bugarske…“, istakla je Trajković.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
