U Srbiji, na Kosovu i Albaniji – nekada i sada

Soba na sedmom spratu hotela Grand u Prištini… Mladi kolega Nebojša Spajić i ja, izveštači Radio Beograda za vreme vanrednog stanja na Kosovu, čujemo povike demonstranata i pucnjavu policije severno od centra grada… Kuknjava i zapomaganje žena, majki iz kvarta gde živi sirotinja… Telefonom se uključujem u Argument više, udarnu emisiju Prvog programa, koji vodi Slobodan Kovačević… Potom izlazim na ulicu i žurim ka Vranjevcu odakle dopire suzavac i čuju se pucnji… U emisiju se uključuje Nebojša… I tako naizmenično nekoliko puta. Direktno izveštavanje na Prvom programu Radio Beograda o demonstracijama u Prištini, uz isticanje činjenice da policija koristi oružje… Bio je kraj marta 1989.

***

Za Kosovo vam ne treba pasoš, dovoljna je lična karta, ali morate da se povijete ili kleknete kako biste nalepnicama koje dobijete od kosovskog policajca prekrili oznaku SRB i grb na tablicama automobila. Da, Kosovo je Srbija, kako piše u ustavnoj preambuli, ali je „administrativni prelaz“ kao i svaki drugi granični prelaz između dve nezavisne države.

***

Dva su razloga za Nadin i moj odlazak u Prištinu. U prevodu Flake Surroi na albanski i izdanju KOHA-e, izašlo je drugo izdanje mog romana SMEH POD VEŠALIMA, koji se poput bestselera čita širom Kosova. Još važnije, Valjbona i Enver Petrovci, naši prijatelji i junaci moje knjige, dugo, dugo nas zovu da im budemo gosti.

***

Vozim kroz Prištinu koju ne mogu prepoznati. Nada je prvi put na Kosovu, impresionirana je prizorima uzavrelog grada i ne mogu naterati da prati GPS… Nove zgrade, novi kvartovi, novi bulevari… Vozi se brzo, ali pažljivo i tolerantno, nema čukanja i niko ne trubi i ne viče…

***

U Uroševcu tog marta 1989, u Opštinskom komitetu SK, razgovaram sa preplašenim predsednikom Idrizom, Turčinom po nacionalnosti, i kapetanom JNA Nikolićem, komandirom tenkovske jedinice koja ulicama grada demonstrira spremnost vojske da štiti red i mir.

***

Vanredno je stanje i svakog dana kolona tenkova, praveći nesnosnu buku, gazi kaldrmu Uroševca. Tresu se zgrade, ljudi se sklanjaju u haustore i ulaze. U centru, tenkovi se zaustave a cevi na kupolama šestare levo, desno kao da neko nišani po zgradama. Zašto se to radi, pitao sam. – Da im uteramo strah u kosti, objašnjavao mi je kapetan tenkista. Petrovci su tada živeli u Beogradu, Enver je bio zvezda Ateljea 212, Valjbona je putovala u Prištinu da drži časove klavira. Naše ćerke Hana i Ida družile su se u vrtiću i na igralištu.

***

Petrovci imaju predivnu kuću Prištini, u čijem su prizemlju Valjbonina muzička škola AMADEUS i Enverovo pozorište. Valjbona Pulja Petrovci je pijanista, profesorka na Muzičkoj Akademiji. Enver je kroz svoj Studio glume izveo generacije dramskih umetnika koji rade i stvaraju ne samo na Kosovu, već i po Balkanu i Evropi. I on sam radi i u Albaniji, i na Kosovu, u Srbiji… Piše drame, režira, igra… U martu je njegova drama MUSLIMAN, koju je režirao i u kojoj igra, ovacijama dočekana na premijeri u Narodnom pozorištu u Prištini. Školu AMADEUS vrlo uspešno vodi Vanesa, glumica i ekonomista, mlađa ćerka Petrovcijevih. Sa Vanesom, njenim bratom Astritom i njegovom suprugom Yilkom, razgovaramo na engleskom jezikom.

***

Granit Kurti, urednik kulture TV KOHA i portala, snima polučasovni intervju sa mnom. Snimamo u knjižari KOHA, a potom kadrove za pokrivanje na ulici, u centru, u hotelu Grand, na čijim je spratovima izložba likovnih radova, od slika do instalacija sa ekranima na kojima se vrte prizori Putinove invazije na Ukrajinu.

***

Pitanja Granita Kurtija su izvanredna, pomno je iščitao Smeh pod vešalima. Pita me i šta dalje očekujem od svoje knjige koju su do sada pročitale hiljade ljudi u Srbiji, na Kosovu, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini… Kažem mu da bih, kada bi od mene zavisilo, negde okupio što je moguće više svojih čitalaca i rekao im da iskreno i ljudski razgovaraju sa kim god hoće i o čemu god žele.

***

Flaka Surroi, direktorica i glavna urednica KOHA-e, koja je prevela Smeh pod vešalima na albanski, s ponosom nam pokazuje novu, renoviranu redakciju i studije TV KOHA-e. Mladi novinari, tipična užurbanost dnevne redakcije. Osećam se izuzetno prijatno u radnom okruženju svoje izdavačke kuće.

***

Lepo nam je u Prištini, uživamo u gostoprimstvu domaćina i razgovoru sa ljudima, ali Valjbona želi da nam pokaže i Kosovo van glavnog grada. Na putu za Prizren svraćamo u Suvu Reku, lep mali grad, u čijem su Zanatskom centru, u piceriji „Kalabrija“, bezumnici u uniformama lokalnih policajaca, 28. marta 1999. ubili više od 50 članova familije Beriša…

***

Ispred „Kalabrije“ Tanović, Čukarić, Jovanović… natežu iz flaša vinjak i votku koje je Petrović usput nabavio. Ne žuri im se. Svako čeka da neko drugi počne prvi. Naizmenično piju vinjak i votku, kao da cevče pivo… Jedan od šefova Teritorijalne odbrane viče da je stigao kamion i da se požuri, čekaju u Prizrenu. Iz picerije se pojača plač i komešanje. Neko dete doziva majku. Tanović još jednom nagne votku. Doda flašu, šakom obriše usta. Izmahne i kundakom automata tresne u izlog picerije. Puca staklo. Onda se raskorači i, poput desperadosa u lošem krimiću, ospe rafal u unutrašnjost picerije. Sledi ga Čukarić rafalom na zatočene žene i decu. Pridružuju se i ostali. Štekću automati… Iznutra se razležu krici i plač dece.

Šureta Beriša lagano podigne glavu i vidi da je Šerine mrtva. Da su i Floriju ubili. Da je krv svuda. Da Sebehate drži u naručju svojih dvoje dece. Čuje kako Vjolcin sin Redon govori: „Mama, i Doretinu su ubili.“ Šuretina ćerka Majlinda, držeći svog malog brata u rukama, vikala je da su joj ubili sestru Herolindu… Novi rafal i vapaj je prestao. Čuju se samo uzdisaji i jecaji.

( Smeh pod vešalima )

***

Na trgu naspram groblja ploče sa imenima svih ubijenih Beriša, devetnaestoro su deca. Na julskoj pripeci čitam imena žrtava, aktera u mojoj knjizi, od kojih sam neke opisivao kad su bili živi. Užasan osećaj, grlo mi se steže.

***

U jeku turističke sezone, drevni Prizren blista filmskim sjajem poznatog međunarodnog festivala, na kojem će biti prikazano više od 200 filmova. Jedva nađosmo mesto na privatnom parkingu, a kasnije još teže slobodan sto u čuvenoj ćevabdžinici na obali Bistrice. Ljubazni konobar veli da je njegov gazda imao imao radnju i u Beogradu.

***

Valjbona kaže da je Đakovica, odakle su Pulje, grad njenog detinjstva, koji je tokom rata 1999. bio područje najstrašnijih pojedinačnih i masovnih zločina nad Albancima civilima. Iz Đakovice su srpski generali, kasnije osuđeni ratni zločinci Vladimir Lazarević i Nebojša Pavković, krajem aprila 99, dirigovali akcijom Reka tokom koje je, za samo dva dana, ubijeno 350 civila, čija će tela kasnije biti pronalažena u masovnoj grobnici u Beogradu, na poligonu SAJ-a pored Dunava.

***

U podrumu kuće Ljulji Vejse u Đakovici lokalni Srbi policajci su u noći 2. aprila otkrili sedam Albanki koje su tu, zajedno sa svojom decom, našle sklonište dok im se muževi skrivaju od policije nedaleko od tog mesta. Naredili su im da napuste podrum i premeste se na gornji nivo Vejsijeve kuće. Nije bilo struje, tumarali su stepeništem po mraku i jedva se potrpali po podu i divanima dnevne sobe. Neko je našao i upalio sveću.

Desetogodišnji Dren Caka, šćućuren u hodniku, prepoznaje jednog od dvojice policajaca koji drže automate uperene prema njegovoj majci, sestrama i ostalima u dnevnoj sobi. U trenutku kada je Flaka Hodža ustala da skuva čaj, pogođena je rafalom policajca. To kao da je bio znak da i onaj drugi zapuca na sve u sobi. Krenulo je bestijalno ubijanje pri drhtavom plamenu sveće. U potpuno bespomoćne, u majke koje drže decu u naručju, ispaljuju rafale dvojica policajaca u kući i treći iz dvorišta. Preživeo je jedino Dren Caka.

( Smeh pod vešalima )

***

Dr Ljuljeta Pulja, profesorka univerziteta u penziji, devedesetih je bila predsednica Socijaldemokratske partije Kosova. Pameću, srcem i dušom borila se za nezavisno i demokratsko Kosovu. Nakon masakra seljaka u Ćirezu i Likošanima u martu 1998, pred desetinama hiljada prisutnih Albanaca na zboru, optužila je za zločin Miloševićev režim ali i Ibrahima Rugovu, predsednika DSK i ostale kosovske lidere za nečinjenje i povlačenje pred okupatorima. Doživela je potpuni bojkot albanskih političara i jedva je preživela vreme terora u Prištini tokom NATO bombardovanja.

***

Enver Petrovci je među umetnicima u Prištini i Tirani svojevrsna institucija, a njegovi su studenti brojni autori i stvaraoci. Džems Fetahu, koji je kod njega studirao glumu, zove ga na premijeru svog igranog filma Bomba, koji je režirao i u kome igra glavnu ulogu… Velika ekipa glumaca i statista u vrlo zanimljivom ostvarenju o čoveku u ratu i vremenu posle rata… Premijera ko premijera, aplauzi i ovacije autoru i glumcima… Enver se obraća gledaocima i daje izjave brojnim TV ekipama…

***

Okružen kosovskim umetnicima i novinarima, koji kad čuju da dolazim iz Beograda odmah prelaze na srpski, satima ostajem u razgovoru sa kolegama. Uz piće i meze, pričamo kao stari znanci o svemu i svačemu… Miljazim me pita razmišljam li da na osnovu nekih poglavlja iz svog romana napišem scenario za film? Ne razmišljam, ali… Objašnjavaju mi kako je nekom odlukom stranaca na Kosovu zabranjeno finansirati ratne filmove iz državnog budžeta… zbog međunacionalnih odnosa, kažu… pa se takvi, poput Fetahuove Bombe, snimaju privatnim parama… Nezaboravna noć sa kosovskim umetnicima.

***

Izvanrednim autoputem, koji je putovanje od Prištine do Tirane skratio sa devet na tri sata, naši nas domaćini vode u Albaniju, gde u glavnom gradu imaju stan. Predivni usputni prizori, a na granici „otvorenog Balkana“ neprijatno iznenađenje. Policajac mi traži „zeleni karton“, bez koga se ne može u Albaniju, a ja se jedva prisetih šta to beše. Srećom, u blizini je „institucija Petrovci“, te Enver objasni policajcu da sam njegov prijatelj i da već dugo čekam da posetim Albaniju… Dovoljno. Policajac mi poželi dobrodošlicu, a što se „zelenog“ tiče, „gospodin Petrovci garantuje za vas“…

***

U Tirani, čiji me centar podseća na pariske trgove, Enver nas upoznaje sa Ilirom Hardžijem, filmskim rediteljem koji mi hvali roman. Zatim me odvodi do ambasade Hrvatske, gde u poštansko sanduče… nedelja je pa nikoga nema u ambasadi… ostavljam primerak Smeha sa posvetom za Zlatka Kramarića, nekada ratnog gradonačelnika Osijeka, a sada ambasadora koji diplomatsku karijeru ostvaruje i proverava pre svega na Balkanu. Bio je hrvatski veleposlanik u Skoplju, pa u Prištini, Banja Luci i sada u Tirani…

***

Špresa i Vedat Kući, Valjbonini rođaci, naši su domaćini Draču. Ustupaju nam svoj prelepi stan na samoj obali mora, goste nas, ugađaju nam i sve to čine tako nenametljivo, da se osećam kao sam sreo stare prijatelje koji zrače spokojstvom i dobrotom…

***

Vedat je svojevremeno bio direktor Hidroprivrednog sistema „Ibar – Lepenac“, sve dok nije „utvrđeno“ da je nacionalno nepodoban za tako odgovorno mesto, pa je kao i hiljade drugih Albanaca, oteran s posla. Špresa je diplomirala sociologiju u Sarajevu, pa potom godinama bila upravnica ženskog zatvora u Lipljanu… Shvativši na vreme kuda srlja bivša zemlja, Špresa i Vedat Kući su devedesetih iz Prištine otišli u Pariz, te tamo otvorili nove stranice svojih i života svojih ćerki…

***

Od svojih domaćina, posebno od Šprese, saznajemo puno toga što ne znamo o prošlosti i sadašnjosti Albanije. Recimo: – kada je pedesetih godina prošlog veka uspostavljena neprobojna granica između Jugoslavije i Enver Hodžine Albanije, mnoge su porodice i rodbina ostali sa različitih strana Prokletija, decenijama bez ikakvih informacija jednih o drugima… Tako sve do pred smrt Envera Hodže. Tek je od 80-ih, uz posebnu proceduru, Albancima sa Kosova i iz Jugoslavije bilo moguće da posete svoje bližnje u Albaniji. Vraćali su se užasnuti i psihički slomljeni onim što su čuli i videli od svojih rođaka.

***

Saznavši da smo gosti Kućijevih, na ručak nas poziva Teki Bokši, poznati advokat i borac za ljudska prava iz Đakovice. Pričamo o prošlosti, o žrtvama i zločinima, ali ne i o slučaju njegove otmice… Kao branilac drugih, ugroženih, Teki Bokši rađe i priča o drugima…

***

U okolini Đakovice, tokom maja 1999. u kući se kriju majka, ćerke i sin… U strahu od paramilitaraca koji dolaze, majka natera sina da se skloni na tavan kuće, a ona sa ćerkama ostane u prizemlju… Banditi uđu, opljačkaju ih i kuću zapale… Stradaju majka i ćerke, a komšija uspe da sa tavana spasi sina… Pri svakoj pomisli na vodu, taj jadni mladić čuje svoju majku koja iz kuće koja gori zapomaže: -Dajte mi vode ! -Dajte mi vode! Ćutimo i gledamo se.

***

Teki Bokši, advokat Fonda za humanitarno pravo, kidnapovan je u jesen 1999. nedaleko od Sremske Mitrovice, gde se bio upotio kako bi u zatvoru posetio Albance koje je besplatno zastupao. Oteli su ga ljudi iz „mercedesa“ sa policijskim tablicama, koji su mu pokazali policijske značke i legitimacije, da bi ga potom, u stanu na Novom Beogradu držali 13. dana, tukući ga i maltretirajući. Pušten je tek nakon što je njegova porodica sakupila i kidnaperima predala 100 000 nemačkih maraka.

***

Tekijeva supruga Hamijeta Bokši, otkupninu je predala Tomislavu Stojkoviću, advokatu iz Niša, navodnom posredniku sa otmičarima, koji će nedugo potom biti postavljen za sudiju Ustavnog suda Srbije. Fond za humanitarno pravo podneo je 2011. krivičnu prijavu protiv Stojkovića, tražeći ujedno i njegovo razrešenje kao sudije Ustavnog suda. Ne zna se da li je istraga uopšte vođena, ali je sigurno da javnosti u Srbiji ni do danas nije otkriveno ko je kidnapovao advokata Tekija Bokšija i podelio 100 000 maraka otkupnine.

***

Slušajući svoga AVođu i pokorno izvršavajući zapovesti njegovih izaslanika i instruktora, Srbi na severu Kosova, po ko zna koji put su blokirali puteve i granične prelaze. Oni još severnije, u Beogradu, konstituisali su najnoviji saziv Skupštine Srbije. Patriotska opozicija je predložila i zajedno sa vlašću, za potpredsednika Skupštine izabrala generala Božidara Delića, „srpskog heroja“ sa Kosova. Za vreme rata, u njegovoj zoni odgovornosti pobijeno je više od 2 100 albanskih civila, dok se njih oko 450 vode kao nestali. Jedan od lidera AVođine „Srpske liste“ u Kosovskoj Mitrovici predlagao je da se Aljbinu Kurtiju, kosovskom premijeru, zabrani da govori srpski. AVođa je ne trepnuvši proglasio još jednu svoju pobedu u borbi za mir i stabilnost u regionu. Gotovo istovremeno, kosovske vlasti privele su pa proterale u Srbiju rusku „novinarku“ Dariju Aslamovu. Putinov ambasador u Beogradu Harčenko najavio je izgradnju ruske vojne baze u Srbiji. Ne tako davno, u Onoj Zemlji, za tako nešto, bio bi proteran u roku od 24 sata!

Teki Bokši, advokat Fonda za humanitarno pravo, kidnapovan je u jesen 1999. nedaleko od Sremske Mitrovice… Njegova supruga Hamijeta Bokši, otkupninu je predala Tomislavu Stojkoviću, advokatu iz Niša, navodnom posredniku sa otmičarima, koji će nedugo potom biti postavljen za sudiju Ustavnog suda Srbije. Fond za humanitarno pravo podneo je 2011. krivičnu prijavu protiv Stojkovića, tražeći ujedno i njegovo razrešenje kao sudije Ustavnog suda. Ne zna se da li je istraga ovim povodom uopšte vođena, ali je sigurno da javnosti u Srbiji do danas nije otkriveno ko je kidnapovao advokata Tekija Bokšija i podelio 100 000 maraka otkupnine.

Pita me Granit Kurti šta dalje očekujem od svoje knjige Smeh pod vešalima koju su do sada pročitale hiljade ljudi u Srbiji, na Kosovu, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini… Kažem mu da bih, kada bi od mene zavisilo, negde okupio što je moguće više svojih čitalaca i rekao im da iskreno i ljudski razgovaraju sa kim hoće i o čemu god žele.