U Srbiji na snazi kontinuitet zločina, štiteći mural Mladiću vlast štiti sebe

Prošlo je mesec dana otkako je Jaćimović, zajedno sa Aidom Ćorović, bacila jaja na mural osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića u Njegoševoj nakon čega su brutalno privedene od strane neuformisanih lica, koja su tvrdila da su policajci u civilu, ali nisu hteli da pokažu legitimacije.

Mural Mladiću od tada čuvaju desničari, čim neko baci farbu na lice nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske osuđenog za genocid i najstrašnije zločine, nepoznati mladići odmah očiste mural.

Tako je bilo i 9. decembra, tačno mesec dana od bacanja jaja, kada su komunalne službe na nalog opštine Vračar prekrečile mural, a desničari ga ponovo očistili.

Komentarišući sagu oko murala, Tončić ističe za Danas da Aleksandar Vučić kontroliše sve državne militantne grupe koje su, zapravo, u njegovoj službi.

– Možda se deo vaspitno zapuštenih adolescenata koje ima na platnom spisku odmetnuo, možda je reč o solerima, u svakom slučaju, dok ih nije prošao revolucionarni zanos, pred muralom su stražarili neki napaljeni srednjoškolci. I ne bih taj uradak ismevao, ma koliko izgledao tek kao loš pokušaj ulaska u umetničke vode; reč je, suštinski, o kontinuitetu ratnih zločina kojih se Srbija ne odriče, iako joj smeta reč „genocid“. Srbija živi i još dugo će živeti ambivalentno, da ne kažem šizofreno stanje junačenja i autoviktimizacije – ukazuje Tončić.

Ima i jedna zanimljivost u vezi sa zidnim slikarstvom, dodaje naš sagovornik, a to je kao da nikome ne smeta grafit-mural četničkog zapovednika Draže Mihailovića, ratnog zločinca koji je u Srbiji rehabilitovan, uprkos brojnim dokazima o ubijanju civila koje su realizovale njegove jedinice.

– Kakva je ovo sprdnja sa logikom, od državnog vrha, do komunalnih službi Vračara? Smeta im – navodno – mural sa jednim, a ne smeta sa drugim zločincem. Oba su na istoj zgradi, zid do zida. Na oba su srpski ratni komandanti koji su počinili genocid u Istočnoj Bosni. Na delu je svojevrsna zidna rehabilitacija Ratka Mladića, a režim se sprda sa evropskim zahtevima – naglašava Tončić i dodaje da bi raskršće između Njegoševe i Alekse Nenadovića trebalo nazvati trgom žrtava genocida.

Na naše pitanje zašto vlast toliko štiti lik i (ne)delo Ratka Mladića, Tončić odgovara da je Mladić personifikacija ratnih zločina, „onih koji su ukalkulisani još na samom početku srpskog hegemonističkog divljanja, načina komunikacije sa susedima koji nikad suštinski nije doveden u pitanje“.

– Štaviše, podrazumevao se i ostao temelj srbijanske spoljne politike. A reč je o politici nacionaliste – gubitnika koji večito sanja svoj san omeđen željenim granicama – smatra Tončić. Prema njegovom mišljenju, Vučić i njegova kamarila najbliži su toj ideologiji nasilja, „ali je ovde jednako važna činjenica da – personalno – režim počiva na ratnim zločincima i profiterima“.

– Na zlikovcima koji su proizvedeni u heroje. I nije lako objasniti milionskoj armiji saučesnika i glasača da se režim odriče „najboljeg“među njima. Tu registrujem i kontinuitet koji su održavali Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica (o Tadiću je suvišno govoriti), logično i Vučić koji je radio i radi na uspostavljanju nasilja kao doktrine. Utoliko Srbiju danas, a i poslednjih decenija, najjasnije obeležava sintagma Srđe Popovića: krvavi banditski brlog – ukazuje Tončić.

Naš sagovornik smatra da je Srbiji trebalo da bude naložen pritiskom i pretnjom spolja temeljni proces primenjene denacifikacije, „suočenja koje bi se realizovalo kroz obrazovni proces, medije, ustanove kulture“.

– Mnogo je vremena izgubljeno, ali postoje mladi ljudi kojima treba dati priliku da saznaju nešto tačno, nedvosmisleno, da se ne kljukaju retrogradnom mitologijom, lažima, tamjan-retorikom, izmišljanjem herojskih bitaka. Reč je o ključnom problemu za budućnost Srbije; treba da postoji minimalna saglasnost u nameri da se progovori istina. Najvažnije je obrazovanje, ali treba i onemogućiti iznošenje zapaljivih laži iz bliske prošlosti. Zasad nema zajedničke saglasnosti pomenutih saučesnika – teško je priznati vlastitu zabludu, još teže neku vrstu krivice. Teško je deci reći da je njihov otac ili deda saučesnik u zločinu – ističe Tončić.

Jaćimović podseća da je prikaz ratnog zločinca na Međunarodni dan sećanja na žrtve genocida (9. decembar) osvanuo bedno prekrečen od strane komunalnih službi.

– U gradu su svesni šta rade i koliko daleko smeju da idu da se ne bi zamerali fašistima, a ako se ovako ponašaju oko jednog grafita ili zidnog prikaza ratnog zločinca – jasno je na koji način će se ubuduće svi oni zajedno odnositi prema javnim prostorima koji pripadaju ostalim građanima i građankama Beograda van užeg centra. O Srbiji da ne pričamo. Zid se nasiljem i zastrašivanjem štiti od ljudi. O takvoj zaštićenosti i brizi, na primer, ni jedna žena ili pripadnik/ca bilo koje marginalizovane grupe ne može ni da sanja – naglašava Jaćimović.

Prema njenim rečima, štiteći mural Mladiću, vlast štiti sebe i svoje interese.

– To se prenosi kroz decenije, a onda su posledice takve da se štite nasilnici i ratni zločinci. Šta preostaje onima koji su sve zasnovali na mržnji i ugnjetavanju drugih? U društvu u kojem se stalno zvecka oružjem nije isplativo izazivati kratak spoj u glavama suočavanjem s prošlošću i pomirenjem. Koliko god bili zli – barem im za rukom polazi kontrola mase – navodi Jaćimović.

Naša sagovornica smatra da Srbija ne može da se suoči sa prošlošću jer u njoj živi.

– Postoji neostvarena želja da se svima okolo naudi. I tako onda imamo problem sa suočavanjem sa ratovima i posledicama ratova, kao što imamo i problem da ne možemo da dišemo ili da živimo od svoje plate. I tako – pošto neki zli ljudi nisu ostvarili neki svoj zli cilj, mi ćemo živeti ovako kako živimo dokle god ne shvatimo da nas drže kao taoce samoodržive i višeslojne masovne indoktrinacije – naglašava Jaćimović.

Ipak, dodaje ona, ne odlučuje tih par procenata koji vladaju ovom zemljom, već mi.

– Sa prošlošću se suočiš u svoja četiri zida, pa onda guraš ideju mira tiho i postepeno van. Da bi moglo da se živi u nekoj boljoj budućnosti – zaključuje Jaćimović.