U Srbiji oko 70.000 obolelih od zapaljenskih artritisa

„U zapaljenske artritise spada velika grupa doživotnih, autoimunih bolesti koje su uz to i sistemske. Kada kažemo reuma, to obuhvata oko 200 različitih bolesti, a one su najčešće degenerativne. Pored porodične verovatnoće da se od ovoga oboli, postoje i faktori rizika – stres, infekcije i naročito pušenje cigareta“, istakla je predsednica Udruženja obolelih od reumatskih bolesti Mirjana Lapčević .

Prema njenim rečima, svaki drugi pacijent, ukoliko se ne leči adekvatno, posle 10 godina postaje invalid, zbog čega je veoma bitno da se ulaže terapiju.

„Ulaganje u terapiju za lečenje od autoimunih bolesti je veoma bitno, pogotovo ukoliko se radi o reumatoidnom artritisu. Svi zajedno možemo doprineti da se bolest ređe javlja, da ostanemo radno sposobni i da žene, koje najčešće obolevaju, dobiju šansu da rađaju uprkos ovoj bolesti“, rekla je Lapčević.

Ono što je problem, objasnila je Lapčević, jeste činjenica da se u Srbiji samo tri odsto obolelih leči preko potrebnom biološkom terapijom.

„Kasnimo za Evropom dve godine sa uvođenjem biološke terapije. Kod nas se tri odsto bolesnih građana leči ovom terapijom. Cilj je da sa tri dođemo na 10 odsto, jer se ni u jednoj bolesti ne vidi taj benefit uloženo-dobijeno, kao u artritisu. Kada se uporedimo sa Bugarskom, iako je broj pacijenata sličan, oni imaju čak pet puta veći broj pacijenata na biološkoj terapiji. Novac se u Srbiji loše raspoređuje, potreban je veliki administrativni posao, a terapija se može uzeti samo u referentnim centrima, većim gradovima, iako pacijent sam sebi daje terapiju“, objasnila je ona.

Predsednica Udruženja reumatologa Srbije Mirjana Šefik-Bukilica rekla je da je u lečenju od reumatoidnih artritisa ključna rana dijagnoza.

„Rana dijagnoza je ključna, jer je, uz terapiju, jako bitno promeniti i način života. Terapija treba da bude tesna veza pacijent-lekar, a pacijenti treba da se javljaju lekaru čak i kada se osećaju dobro, a ne samo kada je situacija loša“, saopštila je ona.

Dodala je i da postoje striktni kriterijumi zbog kojih, nažalost, trenutno ne mogu svi pacijenti da prime biološku terapiju.

„Svako dete koje boluje od ovih bolesti dobija inovativnu terapiju, dok su za odrasle kriterijumi veoma visoki. Potrebno je da imamo bar tri puta više sredstava kako bi svi mogli da prime ovu terapiju“, istakla je Šefik-Bukilica.

Pomoćnica ministra zdravlja u Sektoru za javno zdravlje i programsku zdravstvenu zaštitu Vesna Knjeginjić objasnila je da lečenje pacijenata obolelih od hroničnih bolesti treba da bude prioritet lekara, ali i šire zajednice.

„Podrška pacijentima koji boluju od hroničnih bolesti jeste i mora da bude prioritet Srbije. Pacijenti ne mogu da se bore bez podrške zajednice. Uvek može da se uradi više i bolje, ali uz uvek postojeća, ne samo finansijska, nego i druga ograničenja, pre svega treba raditi na edukaciji zdravstvenih radnika, ali i građana. Kada lečenje počne na vreme, imamo bolju prognozu za pacijenta i on ima i kvalitetniji život“, rekla je ona.

U periodu u kom se nalazimo, kada je pandemija korona virusa u jeku, prema njenim rečima, treba više pažnje posvetiti pacijentima koji boluju od hroničnih bolesti.

„Republika Srbija i Ministarstvo zdravlja pružaju napore da sačuvaju živote građana, a svaki građanin treba da dobije odgovarajuću pomoć, kako je i svuda u Evropi. Ne možemo predvideti tok pandemije, ali nastojaćemo da u periodu koji je pred nama budemo u mogućnosti da više pažnje posvetimo lečenju hroničnih nezaraznih bolesti“, istakla je Lapčević.

Prema rečima Vere Pešut iz Sektora za zaštitu osoba sa invaliditetom Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu, hronična oboljenja, osim na promene u navikama pacijenata i njihovih porodica, utiču i na njihovu radnu sposobnost.

„Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji se nalazi 19.980 osoba sa invaliditetom, od čega su 52 odsto lica kod kojih je uzrok invaliditeta nastupio usled hroničnih bolesti, saobraćajnih nesreća i povreda na radu. Postoji paket mera kojima se pruža podrška osobama sa invaliditetom, pogotovo u pogledu njihovog zapošljavanja. Procena radne sposobnosti je značajna kada kod lica tokom života nastupi invaliditet ili kada se lice u tom trenutku nalazi u radnom odnosu. Tada se na osnovu ustanovljenih skala procenjuje da li te promene utiču na radnu sposobnost. Ukoliko utiču, na te osobe se mogu primeniti politike koje su donete kako bi im se olakšao život i obavljanje posla“, rekla je Vera Pešut.