Srbija je moja domovina, tamo je moj jezik, moji ljudi. Na to koliko sam daleko od jedinog mesta na kojem se osećam ukorenjenim me Nemci i ponemčeni stranci podsete svaki put kada u kafani krenu da plate ceh „getrennt“ – svako za sebe.
To toliko govori o razlikama života u Nemačkoj i Srbiji da zaslužuje knjigu, tvrdi naš sagovornik u rubrici „Naši ljudi u svetu“ novinar Dojče velea Nemanja Rujević.
U Bonu živi poslednjih deset godina. Tamo je stigao kao dvadesetdvogodišnji student i honorarac Studija B. Sada, kao iskusni novinar i porodičan čovek za portal Danasa priča o svom životu, razlozima da ode ali i šansama da ponovo kao adresu upiše neku od ulica u Srbiji.
Rođen je u Požarevcu, a svoju diplomu stekao je na Katedri za novinarstvo Fakulteta političkih nauka. Kada je odlazio bio je uveren u povratak u Beograd što zbog nedovršenih studija što zbog kakvog takvog posla.
– Najpre sam mislio da ću na Dojče veleu u Bonu ostati samo tri meseca. U Beogradu sam radio na Studiju B, igrao sam odbojku za „Železničar“, privodio studije kraju. Bilo mi je lepo, ali sam ipak ostao ovde, priča nam Rujević.
Ono što je bilo presudno za njegov odlazak jeste finansijska sigurnost, odnosno bolji posao.
– Studio B je držao svoje novinare u večnom honorarnom statusu sa bednim primanjima. U par meseci 2008. godine smanjen nam je honorar, poskupeo je Infostan, a dinar značajno pao – kirija u Beogradu se, naravno, plaćala u evrima, priseća se naš ovonedeljni sagovornik iz dijaspore.
Tištilo ga i što uprkos napornom radu nije uspevao da „skrpi“ mesec dana od sopstvenih prihoda. U razgovoru za portal Danasa kaže da je tih dana živeo uz pomoć roditelja – „Dodavali su koji dinar. To nije normalno i zato sam otišao“.
Sada, nakon deset godina životnog iskustva u Nemačkoj, ističe najveću razliku između dve države.
– Da se ne lažemo, prva i najvažnija razlika je ekonomski status, da ne kažem pare. Naprosto sa istom količinom rada, znanja, talenata i ideja ovde se zarađuje višestruko više, a to uklanja svakodnevne brige koje izjedaju sirotinju – pri tome sirotinje previše ima i u Nemačkoj, ali je u Srbiji siromaštvo pravilo, ocenjuje Rujević.
Prema njegovim rečima, takav život štedi živce i zdravlje. Čovek brzo navikne na to.
– Ne brineš da li si u supermarketu pazario za par evra više ili manje, ne ždereš se kad struja poskupi za dva odsto, ne štediš da bi otišao na more, kad detetu treba zimska obuća, odeš i kupiš. To ne znači da se razbacuješ, daleko od toga, ali ne brineš o svakoj pari kao da ti od toga život zavisi, dodaje ovaj novinar.
Povratak ne planira osim, kako kaže, u slučaju malo verovatnog upada u vremensku rupu koja bi ga vratila desetak godina unazad i odvela nekim drugim putem.
Putem u kojem ne bi upoznao suprugu i na kojem ne bi dobili dve ćerke. Da nema porodicu verovatno bi se odavno vratio. Smatra da bi sada, sa decom, povratak bio malo odveća avantura a možda čak i neodgovorno ponašanje – „One su bonska deca i nisu zaslužile da iz svog okruženja odu u Srbiju, zemlju suženih šansi“.
Za naš portal ističe da dešavanja u Srbiji prati i priznaje – „Pomalo opsesivno – što zbog posla, što jer sam newsjunkie“.
Mišljenje o, što društvenoj što političkoj, situaciji u Srbiji prilično mu je depresivno.
– To možda ima više veze sa mnom, recimo da bih bio loš motivacioni govornik. Srbija pod aktuelnim režimom nezadrživo juri ka dnu pa ipak postoji malena nada da će, poput lopte, onda odskočiti od dna. Vučićeva vlast prešla je jednu varljivu crvenu liniju – ona vređa inteligenciju građana i to čak i tamo gde nema direktne koristi već samo zato što im se može, ocenjuje Rujević.
Kao primer takvog „vređanja“ navodi doktorske titule kojima se „kite“ u vladajućoj stranci, a za koje kaže da im ič ne trebaju, ili kada predsednik države priča o svojoj ugroženosti.
To ne može da se izdrži još dugo, dodaje – „Čak ni kada je pola nacije drogirano Zadrugom“.
Reakcija na to odakle dolazi u Bonu, multikulturnom gradu, najčešće nema.
„U Bonu živi toliko različitih nacija da bi neko posebno pridavanje značaja poreklu brzo dosadilo. Čuje se ponekad nešto što ostaje na nivou stereotipa, čak i kada je dobronamerno – o ratovima devedesetih, o ćevapima, o Beogradu kao sjajnom gradu za noćni provod“.
Sa ove distance gledano za Danas.rs kaže ne može da poredi trenutni sa onim prošlim, u Srbiji provedenim, životom.
„Otišao sam sa 22 godine, a sa 24 sam već bio otac. Zato su poređenja neumesna – teško je uporediti život tinejdžera ili studenta u Beogradu, sa porodičnim životom u Bonu. Česti su dani kuća-pos’o-kuća-deca-Netfliks, ali ko kaže da u Srbiji ne bi bilo isto?“
https://www.instagram.com/p/B0bEEo2HNT5/?utm_source=ig_web_button_share_sheet
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
