U upravljanju EE otpadom svi učestvuju ali se niko ne oseća do kraja odgovornim

Jedan od razloga za ovakvo stanje je nedovoljno jasna veza svih onih koji učestvuju u sistemu upravljanja i nedovoljno implementirano načelo “produžene odgovornosti proizvođača”.

Sistem zasnovan na subvencijama mora da se menja

Prema njegovim rečima sistem reciklaže u Srbiji je zasnovan na subvencijama i kao takav zavistan je od države.

Ipak ovakav sistem će morati da se menja u narednih tri do pet godina, s obzirom da je za ovu godinu najavljeno otvaranje Poglavlja 8 (Politika konkurencije) u pregovorima za pridruživanje EU, što će zahtevati restriktivniju politiku podsticaja u svim oblastima.

Jedan od nedostataka postojećeg sistema je i odsustvo društvene odgovornosti, pa tako proizvođač ili uvoznik kada plati naknadu državi, uglavnom dalje ne pokazuje interesovanje kako na kraju završava njegov proizvod.

Nekonzistentni podaci o proizvodima na tržištu

Takođe jedan od “šumova” u lancu sistema upravljanja EE otpadom su nekonzistentni podaci o stavljenim proizvodima na tržište, koji se delom iskazuju u tonama, a delom u komadima pa se ceo sistem zasniva na procenama.

Tako se u pripremi nove Strategije za upravljanje otpadom procenjuje da se u Srbiji na godišnjem nivou na tržište stavi 60.000 tona EE proizvoda.

U celom sistemu oko 50.000 sakupljača otpada

Posebnu pažnju u tretiranju EE otpada treba obratiti na upravljanje opasnim komponentama odnosno opasnim otpadom.

Prema rečima našeg sagovornika dobra vest je da se veliki deo reciklira, a loša da u Srbiji ne postoji sanitarna deponija isključivo namenjena opasnom industrijskom otpadu.

Takođe, postavlja se pitanje šta sa opasnim otpadom od kojeg ne postoji ekonomska isplativost i tu prema rečima Krstovića može da se uključi država, a kao jedan od primera dobre prakse, gde uz adekvatnu tehnologiju postoji ispaltivost, navodi primer medalja za Olimpijadu u Tokiju koje su napravljene od recikliranih telefona.

Neizostavan deo celog sistema prikupljanja elektronskog otpada su i neformalni skupljači otpada, na kojima se dobar deo Sistema zasniva, a koji su kao takvi praktično “nevidljivi” pa nemaju nikakva radna prava, a procenjuje se da ih u čitavom sektoru sakupljanja otpada ima oko 50.000.

Kad loš prevod zakona zakoči ceo sistem

Ko je zapravo najviše odgovoran u lancu prikupljanja EE otpada: građani, država, lokalne samouprave ili je to zadatak celog društva?

Prema rečima našeg sagovornika najlakše je preneti odgovornost na celo društvo ali realnost nam pokazuje da lokalne samouprave imaju male budžete, ne možemo se oslanjati ni na kapacitete JKP sistema, proizvođači plate naknadu i dalje o svojim proizvodima ne razmišljaju, a reciklazna industrija zasnovana na podsticajima preživljava iz godine u godinu.

U situaciji kada je u celom svetu elektronski otpad najbrže rastući otpad lopta je u dvorištu države koja mora da otvori “četvoro oči” da se ne bi ponovo dogodila situacija da imamo dobre ali loše prevedene zakone, pa se tako zbog jednog banalnog propusta odnosno lošeg prevoda ne predvidi podsticaj za sakupljanje otpadnih baterija pa onda svako prema svom nahođenju i odgovornosti upravljanju ovom vrstom opasnog otpada.

Tekst je deo projekta „Odlaganje elektronskog otpada“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.

Povezani tekstovi:

Šta je elektronski i električni otpad

Čak 41 odsto građana elektronski otpad baca u kontejner

Odlaganje EE otpada kaskanje u trci s vremenom i razvojem tehnologije

Šta sve nastaje reciklažom EE otpada