Iz daljine deluje manje strašno: Mada se dim sa deponije oseća kilometrima dalje Foto: Božidar AndrejićUstanem ja tako, što bi rekao Nušićev sreski špijun Aleksa Žunjić, „oko pet, pola šest, može bit šest, ali nije više od pola sedam“. Pa da vam ispričam po redu kako je bilo.
Otvaram prozor, gleda na severoistok, ne moram da njuškam, smrad dima sam, iz dvorišta, ma nad čitavim je Vražogrncem, uđe u sobu. Štipa ljutinom nozdrve, grlo, pomalo i oči. Kao i juče, prekjuče…
Četvrti je dan od kada je izbio požar na možda legalnoj, možda nelegalnoj, ali svakako „podivljaloj“ zaječarskoj deponiji, a zove se „Halovo“ po imenu sela do koga vodi put kraj koga je smeštena, odnosno natrpana – nema varijante da se kaže izgrađena – u priličnom tesnacu do same obale Timoka.
Drugi je pak dan otkad je objavljeno saopštenje zaječarskog gradonačelnika u kome se on zahvaljuje gasiocima -„svojim“ komunalcima što „upravljaju“ hektarima đubrišta i ljudima iz jedne privatne firme – i najavljuje završetak gašenja i zatrpavanja, reklo bi se baš za danas, beše četvrtak.
Prozor iz treće rečenice ovog zapisa je na oko dva i po, možda tri kilometra zadimljeno-vazdušne linije od požara. Kopka me da odem, em sam novinar, em da se uverim dokad će da nas guši…
Ali, najpre, evo male sličice Srbije, naročito istočne, „slepog creva“ zemlje: do deponije ne može da se priđe odavde, sa leve obale sirotog Timoka, ona je na desnoj.
Dva viseća mosta kojima se kratio put do Velikog Izvora i pomenutog (H)Alova odavno su nestala, a i da nisu, teško bi se do njih došlo kroz pustinjski otrovni pesak, nanos Borske reke i šikare, kupinjake i žbunjake duž obale. I kroz proširenu divlju deponiju, petu u Vražogrncu, osim one prve, četrdeset godina privremene i već od nastanka podivljale.
Meštani već odavno ne idu ni u obilazak napuštenih njiva tu levo, s ove strane, a podno deponije. Zapravo, na ulasku u – nisam ni znao zvanično ime – Vražogrnačku klisuru čiju sam sliku u koloru pre petnaest godina video u jednoj knjizi o lepotama Srbijice, čiji urednik očito nije znao da toga više nema, da tom „lepotom“ ne protiče Timok, se valja nekakav „Timočić“ prethodno otrovan kanalizacijama uzvodnih gradova i „dotučen“ hemijom Borske reke.
U tim dvoumicama, morao sam najpre iz „imunizacijskih razloga“ do Zaječara.
U povratku vidim, dim se diže, manji no prvih dana i odlučim – idem. Do ta dva-tri vazdušna kilometra i nazad treba mi 55 kilometara vožnje.
Znam da od „Đilasa i Šolaka“ neću da dobijem ni dnevnicu, ni za gorivo, možda nisu ni tako loši ljudi, ali znam da su poverovali Vučiću da sam i ja tajkun kao osnivač ovog „tajkunskog medija“ gde ovo beležim. Iako Piroćanac, ali em sam novinar, em da se uverim dokad će da nas guši… Odem.
Bilo je usput i nostalgičnih uspomena na pecanja i kupanja s obe strane negda bistrog Timoka, ali tema je – požar. Dim(čić), u odnosu na prve dane vidi se izdaleka, mrda i vrh jednog žutog kranića. No kraj razvaljene i neupotrebljive kapije, gle groteske, ima kapije iako nema ograde, ima upozorenje. Ako ga poštujem, a jesam legalista i legitimista ko Koštunica, ne mogu da se uvezem, ni da upešačim.
Krenem u obilazak s istočne strane, teško ide, opet žbunjaci i kupinjaci. I groteskine groteske groteska – ograda nije ni potrebna (doduše možda je zatrpana otpadom), deponija je ograđena samom sobom, bedemom od desetak metara ranijih naslaga đubreta – gume, flaše, kese, životinjske kosti, burad, zarđotine, nameštaj, kuhinjska oprema, građevinski šut… Itd… sve što može i ne može da se zamisli.
Ipak odvažim se, krenem na lice mesta, blizu dima, posle videh i vatričicu, tamo radi jedan rovokopač tog privatnog preduzeća, skromne kašike, ali dugačke „ruke“. Mnogo duže od one koju je, tada ministar Velja Ilić, ne setivši se, ili ne znavši kako se zove, ilustrovao svojom ne tako dugačkom desnicom. Pored te mašine, jedan bager gradskog komunalnog, zaključujem po starosti i nedostatku onako lepo očuvane žute farbe kao na rovokopaču.
Vozač na kratkoj pauzi priča sa nadzornicom. Vesela neka žena, prihvata šale kojima pokušavam i u drugim situacijama, a obično i uspevam, pa i sada da razbijem namrgođenost naših šaltera, oficijelnih službenika i „zvaničnika“.
Koordinatorka očito, ne preti mi udaljavanjem, ali kaže „… a Vi ste?“ Kažem, tu sam, iz Vražogrnca, dođoh da vidim dokad ćemo da se trujemo, zapravo od studija živim u Beogradu, pobegoh od Vinče i Vesića, pa zapadoh vama i Ničiću“.
„Aha, znači, Vi ste razlog što se ovo desilo“, kaže, a govorom tela i mimikom sugeriše da sam ja izbaksuzirao požar.
Da ne zaboravim, duvuckao je severoistočni vetar, nismo morali da stavljamo maske koje nismo ni imali.
Složismo se da će danas da bude ugašeno, odnosno zatrpano. Bagerista ode za mašinu, desno od pletenog platnenog creva i stade da gura naslage sa tla, dakle mešavinu zemlje i starog otpada, prema zadimljenom pojasu. I onoj vatričici što se sad pružala linijom od desetak metara, koliko je prvog jutra bio visok plamen.
Dotle, „Veljina“ ruka, zahvaljujući svojoj dužini vadi nešto zdraviju zemlju, otrovom (pirit ga ovde zovu) obojeni pesak tik uz tok požutelog, mrtvog Timoka. Stiže i jedna cisterna onog privatnog preduzeća, ukombinezonjeni vozač prilazi pomenutom „crevetu“, znam znate i vi, gde će usmeriti mlaz.
Za petnaestak minuta na „licino mesto“ došla su šest manja i veća kamiona zaječarskih komunalaca sa svežim otpadom i istresla ga na sever-severozapadni bedem deponije, gde nije gorelo. Eto taze materijala za buduće požare, daleko bilo!
Sedmi kamion srećem u povratku, u Velikom Izvoru. Smišljam naslov „gore smrad, dole jad“. Sad mi je akcenat na jadu – znam da je prethodnih dana bilo više mašina i gasitelja, čuo se bruj i buka sve do onog prozora iz treće rečenice, pa i dalje… Ali, sad je ovde sve stvarno jadno, sirotinjsko, primitivno, dugoročno beznadežno…
Dobijam posle informaciju iz relativno pouzdanog izvora, valja je proveriti, da za ovo višedecenijsko odlagalište nema zvaničnih papira i odluka, čitam posle da se sprema plan da ovo za toliko đubra tesno mesto treba da postane regionalna deponija, za čitav nekadašnji srez, od Knjaževca do Kladova.
Upućeni meštanin mi kaže da je mesto bilo još tesnije, ali – Srbija ide na Zapad, pa i u ovome – deponija se širi u zapadnom pravcu, odguravajući tok Timoka ka Vražogrncu. Posledica toga je i premeštanje ušća Borske reke, koja se sad uliva u tri rukavca, najnizvodniji je tristotinak metara od „vekovnog“ ušća.
Mlada prijateljica iz Halova, znate je, javna radnica i aktivista upućenija u problem saopštava mi inicijativu da se sretnemo „u nekom formatu“ sa gradskim vlastima, pita ima li, sem mene matorog, u mom selu nekog ko bi se uključio.
Zovem predsednika mesne zajednice, vršnjaka pomenute – razgovor završava zaključkom šta će nam sastanci – zna se kako se postupa u ovakvim akcidentima, koji se telefon i služba zove i ko je zadužen za saniranje…
Što li pa ja razmišljam dugoročnije, što kad gledam šta smo uradili Timoku mislim na to gde se uliva, pa se sekiram za projekte dunavske saradnje, „Dunavske rivijere“ (na ovom sam nešto i radio)… Izbistriće se Timok do ušća, a ono je „brigo moja, pređi na Bugarsku“, razblažiće Dunav otrove, to nažalost govore i stručnjaci „vodolozi“… Neće.
Vidim, nema svesti, nema ljudi ni tehnike, nema te sile koja će da pobedi silu kojom smo trovali okolinu. Dok gori jedna deponija, zaboravljamo stotine onih drugih. Ako se bavimo njima, ne vidimo da dvorišta postaju deponije… Ali, o tome, drugom prilikom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
