U začaranom krugu devedesetih

Upravo je zbog toga predstava „Balkanska tužbalica“ kao „udar stvarnosti“ za balkansku publiku, ne samo zato što se bavi problemom nestalih tokom ratova, već i zato što je to umetničko delo koje realno sagledava ono što se desilo među bivšim jugoslovenskim republikama. Nažalost, više od 10.000 osoba u bivšoj SFRJ se i dalje vodi kao nestalo.

Predstava je nedavno odigrana u UK Parobrod, gde će i najverovatnije nastaviti da se daje, tu su i pozivi za festivale u regionu, pre svega u Bosni i Hercegovini.

Reditelj predstave, Stevan Bodroža, ukazuje za Danas da bi bavljenje problematikom nestalih zahtevalo od vladajućih garnitura sistematsko, ozbiljno i samokritičko bavljenje svim segmentima ratova devedesetih.

– Ta ozbiljnost ne postoji ni kod jedne državne vlasti zemalja tzv. Zapadnog Balkana. Nestali su kao neko simboličko otelotvorenje svega što je pogrešno i nečovečno u politikama koje su se vodile na ovim prostorima. U nerasvetljenosti njihovih sudbina, u njihovom tragizmu koji ne možemo do kraja da imenujemo, iako znamo da je on strašan i konačan, odslikava se naša identitetska i etička izgubljenost, odslikava se naše avetinjsko lutanje na marginama istorije. Mi, ljudi na ovim prostorima, nemamo čak ni tu privilegiju da do kraja ožalimo svoje mrtve jer neko, iz političkih, iz kriminogenih razloga, krije istinu i dokaze da su oni mrtvi, naglašava naš sagovornik.

Kako ističe, kod publike je želeo da izazove empatiju, potresenost, preispitivanje svakog pojedinca kako bi se osećao u takvoj situaciji, da ima takav problem u porodici, da ima nekoga čija je sudbina nerasvetljena.

– I ljudi su reagovali sa emocijama, s bolom i s dubokim razumevanjem. Ova predstava nikada nije planirana za mnogo publike, u Parobrodu predstavu može da gleda 36 osoba. Gledalište je sve tri večeri bilo puno, a reakcije potresne i intenzivne. Takav odgovor publike uverio nas je u to da nismo pogrešili što smo odlučili da ispričamo ovu priču, navodi Bodroža.

Upitan da li je bilo nekakvih neprijatnih situacija u vezi sa predstavom, kaže da nije, dodajući da predstava, i tekstovi koji je sačinjavaju, nisu nacionalno niti konfesionalno intonirani.

– Ne upire se prst ni u jedan konkretan narod, zajedno sa piscima ja sam tražio univerzalnost poruke i teme, univerzalnost koja u razmerama patnje koju opisuje nikada ne može biti lokalna i sitnopolitikantska. Tako da eventualni „napadi“ zbilja ne bi imali za šta da se uhvate, ukazuje naš sagovornik. Na pitanje da li će region ikada suočiti sa svojom ratnom prošlošću, Bodroža odgovara da bi voleo da može da kaže da je to istorijska neminovnost, „ali upravo nas je istorija naučila da se i najstrašnije stvari lako mogu zaboraviti, da je istorijsko pamćenje selektivno i uslovljeno političkim imperativima tekuće epohe, kakva god ona bila“.

– Tako da nam se vrlo lako može desiti, i u Srbiji i u drugim zemljama ovog regiona, da i iz poslednje velike patnje koju smo doživeli devedesetih ništa ne naučimo. To bi bilo strašno, jer bi stvarno potvrdilo sliku večnog vraćanja istog, naše zatvorenosti u začarani krug entropije koji će nas zauvek sprečavati da napravimo tako neophodan kvantni skok u neku novu fazu istorije i civilizacije na ovim prostorima. Ne znam odgovor, neprestano doživljavam plime i oseke nade po tom pitanju, objašnjava Bodroža.

O ulozi umetnosti u borbi za istinu i pravdu naš sagovornik kaže da umetnost u takvim stvarima ne treba ni potcenjivati ni precenjivati.

– Umetnost nikada nije sprečila nijedan rat, ili bar ne koliko ja znam, ali bi uvek odigrala neprocenjivu ulogu u „lečenju “ od posledica rata, u katarzi suočenja koja je ljudima olakšavala da nastave sa životom. I to je uloga umetnosti sada i ovde, tj. u ovom delu Evrope, zaključuje Stevan Bodroža.

Nakon duge odsutnosti u beogradskom kulturnom životu, glumica Dragana Varagić pojavljuje se upravo u predstavi „Balkanska tužbalica“. Kako priča za Danas, otkako se vratila iz Kanade u Beograd, režirala je, glumila i predavala, ali to nije bilo ravnomerno raspoređeno.

– Nekako su profesura i režija postale glavne, pogotovo što povremeno odlazim u Kanadu da predajem ili režiram. Skoro sam zaboravila koliko mi je gluma važna. Sad znam. Možda je to pravi povratak kući. Igram u srednjem delu „Balkanske tužbalice“, koji je napisala Doruntina Baša i koji ima naslov „Prst“. Mislim da je tekst izuzetan, a tema značajna. To je priča o ženi koja jedan bol može da prevaziđe samo ako sebi ili drugom, zada veći: svekrva i snaja u zajedničkom bolu koji ne znaju kako da prebole povređuju jedna drugu da bi na kraju prošle zajedno kroz transformaciju. To je priča o majci čiji je sin nestao za vreme rata, i nema nikakvih svedoka. To je priča o krugu koji ne može da se zatvori. To je priča o hrabroj ženi koja je taj krug bola ipak zatvorila. Da bi se napisala, odglumila, i izrežirala jedna ovakva priča potrebno je mnogo ljubavi, ukazuje Varagić. Prema njenom mišljenju, devedesete nas nisu zadesile, već se vodilo prema tome.

– Moja generacija nije bila spremna da se suoči s mogućnošću izbijanja rata, i to je naša odgovornost. Zato su neka deca od 18 godina mobilisana i poslata na front. To je mnogo velika odgovornost. Sretala sam ih po povratku, na ulici, praznih očiju. Mnogi od nas smo učestvovali u raznim oblicima protesta, govorim o 1992-93, ali se to na kraju uglavnom svodilo na lične hrabrosti, bez kritične mase, a onda na kraju ostanete i sami. Zato izuzetno pamtite sve one koji su vam tad pružili ruku, i to nisu uvek bili najbliži prijatelji, priča naša sagovornica i naglašava da „još uvek ne znamo da izađemo iz začaranog kruga“ i da je „vreme da se probudimo“.

Osim Dragane Varagić, uloge u predstavi „Balkanska tužbalica“ tumače Ana Stefanović Bilić, Đorđe Simić i Čarni Đerić. Koprodukcija Puls teatar. Materijalni pokrovitelj predstave je austrijska ambasada u Beogradu, Ustanova kulture gradske opštine Stari grad.

Tri teksta „Balkanske tužbalice“

„Balkanska tužbalica“ sastoji se iz tri teksta – bosanskohercegovačkog pisca Almira Imširevića, kosovske spisateljice Doruntine Baše i bosanskohercegovačkog dramskog pisca Almira Bašovića.

– Tekst Almira Imširevića, „Kino-oko“, ispovest je žrtve, ispovest nekoga koje pre rata živeo običan život a u ratu je zarobljen, odveden u logor, ubijen i sahranjen u masovnu grobnicu. To je ispovest duha, nekoga ko iz zagrobnog života preispituje svoj tragični kraj. „Prst“ Doruntine Baše je priča o dve žene, majci i supruzi, svekrvi i snaji, koje čekaju svog muža i sina, čoveka koji se nikada neće vratiti, koji je kao i lik iz prve drame zarobljen, odveden, ubijen. Sa tom činjenicom one se suočavaju svaka na svoj način, u večnom smenjivanju prihvatanja i poricanja, samozavaravanja i bolnih susreta sa istinom. „Lica“ Almira Bašovića su priča o ubici, malom čoveku koji se posle rata utopio u sivu masu, živi svoj banalni život ali se i te kako seća šta je radio tokom rata. NJegova sećanja ga zapravo ni na trenutak ne napuštaju, objašnjava Stevan Bodroža za naš list.