U zemlji leda i meda

To me uvek jednako raduje, kao i kupovina jelke poslednjeg dana stare godine. Uz jutarnju kaficu odgovaram na poruke. Unisono, svi čestitaju moj nastup u emisiji Pres i ja, samo veče pre toga na RTV Vojvodina, kod sjajnog Zorana Panovića. Pružaju i podršku zbog presude, ekspresno donesene, po kojoj su Nin, Milan Ćulibrk kao glavni urednik i moja draga koleginica Sandra Petrušić kao autorka spornog teksta teško povredili ugled i čast ministra policije… Naravno, nije to bio povod za moje gostovanje. Povod su bili Ratovi zvezda, nova zasebna epizoda Odmetnik 1, inače neiscrpna tema na kojoj i oko koje se Panović i ja, sa gotovo klinačkim poletom, godinama nalazimo. Razmišljam o onome što sam izgovorio u toj emisiji. Na Panovićevo pitanje šta ja mislim o tužbi ministra policije, odgovorio sam da to više nisu ratovi zvezda, već da je to tema za autora kao što je Ken Louč na primer, koji bi od toga napravio političku satiru! I tek sada shvatam da to nije bilo dovoljno. Trebalo je da kažem da sila nije u realnosti na strani pobunjenika, kao u galaksiji tamo dalekoj. Priča je ovog puta obrnuta. Silu sada demonstriraju ministar i sud, tvoreći galaksiju u kojoj definitivno nema mesta za kritiku, glasno promišljanje, javni diskurs, toleranciju. Panović i ja, izgleda, rasli smo uz neku drukčiju sliku Sile. Ipak, i dalje verujem i uvek ću verovati u snagu pobune.

7. januar

Božić. Još hladniji. Nakon povratka sa ponoćne liturgije, pokušavam da se ugrejem pred spavanje. Palim televizor i gledam noćne reprizne vesti. U jednoj od njih, verovatno na Pinku 3, priča se kako je predsednik države Srbije uneo badnjak u Predsedništvo! Znam da to nije prvi put, ali ne mogu a da se ne zapitam zbog čega je to bitno za vesti? Opet, ne mogu a da se ne zapitam da li je predsednik time prekršio Ustav, po kome je država sekularna? Da li sam ja prekršio Ustav time što sam na ovom mestu objavio da sam tog jutra kupio badnjak, a potom išao na ponoćnu liturgiju? Da li takve intime treba uopšte da budu pred očima javnosti? Šta bi predsednik time sugerisao? Da je vernik? Šta bih ja sugerisao? Da poštujem praznik? Ili da se radujem samom danu… Ali zašto je to vest za televiziju? Ili, zbog čega je to informacija za ovaj dnevnik? Pokušavam da se setim da li je ikada bila objavljeno da su se za Bajram u Skupštini jele baklave… Malo se kolebam da li je to uopšte bitno da bih zapisao. E pa kad je predsednik mogao, pomislih, uradiću to i ja. Da, radujem se današnjem danu, čak i hladnoća, posmatrana iz topline stana, počinje da mi prija. Gasim televizor. Kasnije, izvučem i paru iz česnice. Da li i to da objavim?! Ma naravno. Bravo za mene, pomislih, iduće godine, u ovo vreme, biću milioner!

8. januar

Drugi dan Božića. Da li je moguće da je još hladnije? Odlučujem da ostanem kod kuće, ali nikako uz televizijski program. Najlakše je izgleda biti urednik televizijskih programa. Mustra šta puštati za praznike odlično funkcioniše i u debelom minusu. Red zabave, red pevanja, red po milioniti put repriznih filmova… Svejedno mi je. I tako na televizoru najviše volim da gledam sadržaj svog hard-diska. Za praznični specijal odlučujem se da napravim kombinaciju jednog novijeg filma kojeg nisam gledao, i jednog klasika koji bih rado reprizirao. Izbor klasika bio je više nego lak. Kako sam čuo da je Kenet Brana najavio rimejk kultnog Ubistva u Orijent ekspresu Agate Kristi, istog trenutka izdvojih to remek-delo iz 1974. A za film novijeg datuma biram Ave, Cezare braće Koen, koji mi je promakao, kao komediju o dolasku komunista u Holivud. I naravno, pobeđuje klasik. Zapravo, nikada nisam voleo Koene, a Ave, Cezare mi se još i dopao u svom besmislu. Međutim, u svakom aspektu je miljama daleko od fenomenalno izvedenog Ubistva, svežeg i uzbudljivog kao i prvi put kad sam ga gledao. Preda mnom se smenjuju Albert Fini, Ingrid Bergman, Šon Koneri, Lorin Bekol… Stara garda. Glume bez greške, čak daleko modernije od savremene generacije. Već brinem za novu verziju. U podeli su Mišel Fajfer, DŽoni Dep, a sam Brana igra Poaroa. Hm… Ajde ipak da sačekamo decembar.

9. januar

Evo i snega. Sve više i više pada. Dok sam stigao do posla, čini se da je sve oko mene belo. A u redakciji šale kolega na račun tužbe prolete svako malo. Čist kontraefekat. Što se mene tiče, danas je pretposlednje zasedanje žirija za dodelu Ninove nagrade, na kome se sužava izbor potencijalnog dobitnika. Padaju prognoze između nas ko bi se u užem krugu mogao naći. Do kraja dana pokazaće se da smo svi bili donekle u pravu. I nije bilo teško proceniti, u godini koja je bila kvalitativno slaba, verovatno najslabija otkad sam ja u Ninu. Vladan Matijević, Ivana Dimić, Vladislav Bajac i najmlađi među njima Vladimir Tabašević predstavljaju najuži presek godine. Sad već kreću i opklade ko će biti proglašen najboljim. Za mene, izbor dobitnika Ninove nagrade već sedmu godinu zaredom predstavlja dodatni adrenalin na početku kalendarske godine. Čitam još jednom svoj intervju sa nobelovkom Svetlanom Aleksijevič, pred prelom. To je jedna od onih stvari za koje niko drugi ne mora da vam kaže da ste dobro uradili.

10. januar

Odlučujem da više ne gledam temperaturu u uglu TV ekrana. Zanima me samo subjektivni osećaj. Ovog jutra, minus 15! Uveren sam da lažu barem za pet stepeni. A na poslu odlučujemo hrabro da naslovna strana bude tekst o plagijatu doktorata beogradskog gradonačelnika. Odmah kreću šale na račun nove potencijalne tužbe… Čudno je to, ali kao neko ko je nedavno doktorirao nisam baš načisto šta da mislim o tome. Iskreno, teško je proceniti šta je plagijat, a šta nije. Ali da je tekst atraktivan za čitanje, svakako jeste… Ono što mene uvek muči jeste pitanje – šta će svima njima doktorati? Disertacija je potrebna nekome ko hoće da se bavi naučnim radom ili da radi na fakultetu. I šta će onda političarima doktorati? Pomodarstvo je, bogami, učinilo svoje… Kad sam ja lane odbranio doktorat, moji vazda duhoviti Ninovci napravili su izuzetnu montažu naslovnice, na kojoj ja stojim u odori između upravo ministra policije i beogradskog gradonačelnika, a iznad piše Još jedan doktor u Srbiji. Uvek me zasmeje ta slika, koja sada stoji uramljena na glavnom zidu mog stana. Zasmeje me, iako ponekad zapravo i nije smešna.

11. januar

Vremenska prognoza kaže, dočekaćemo 12. januar u plusu. U plusu?!? Ali danas je najhladniji dan otkako je ledeni talas krenuo. Kako je moguće da će već sutra biti toplije za petnaest stepeni? Međutim, na televiziji uporno ubeđuju da se tako ledeni dani neće ponoviti. A na društvenim mrežama glavna tema je neočekivani nastup uvek fenomenalne Meril Strip na dodeli Zlatnog globusa, koja umesto priče o sebi i svojoj karijeri za koju je i ovenčana, govori o stanju u Americi uoči inauguracije novog predsednika. Kakva žena! Kakva glumica! Kakva carica! Sve je rekla a da nije spomenula nijedno ime. Vraćam se na početak ovog dnevnika i izbacujem sva imena koja predstavljaju silu. Nema zaista razloga imenovati ih. Hvala, Meril Strip, što postojiš.

12. januar

I dočekasmo otopljenje! Ugao na TV ekranu kaže ovog jutra minus 8! U zemlji Srbiji izgleda da je sve relativno, pa se tako i temperature u plusu pišu sa minusom. I opet obrnuto, ovog puta od životnog standarda.

Autor je urednik rubrike Kultura u Ninu