Ubica u zagrljaju

Komentator arapskog zalivskog dnevnika Al anvar Rafik Huri jednostavno kaže: „Svaki osuđenik na Zapadu, kod kuće dobija herojski doček.“ Slučaj al Megrahija (57), kome su nekad – pored drugih poverljivih dužnosti – bile poverene i tajne službe, daleko je složeniji. Kao da prevazilazi i najveštije zaplete Agate Kristi. Libija objašnjava da je svog „po svim novim dokazima nevinog građanina“, razumljivo, dočekala raširenih ruku; sam Megrahi izjavljuje da će „uskoro napisati istinu ko su počinioci“; škotske vlasti se zaklinju u dobro delo – oslobodili su bolesnika od neizlečivog raka prostate da poslednje mesece ne provede u ćeliji; britanska vlada tvrdi da „ništa ne zna“. Svet, međutim, zasipaju tragovi o susretima mnogih aktera, na različitim mestima – sve do Krfa i Crne Gore – koji su „kumovali“ oslobađanju.

U Americi ogorčene strele se odapinju najpre na postupak Škotske, pa ima i zahteva da se bojkotuje njen viski. Englezi krive Libiju da se ne drži očekivanog diplomatskog fer pleja – u prvom redu tihog prijema „trofeja“.

Najmanje je diskretan Saif al Islam, jedan od sedmorice sinova pukovnika Gadafija, po mnogima pretendent da nasledi oca na čelu Džamahirije (što sam usrdno demantuje „jer to ne bi bilo u skladu sa libijskim naprednim sistemom“) i istovremeno „ključni posrednik detanta Tripolija sa Zapadom“. Sada je baš on „podigao novi visok napon“ između Britanije i Libije: nije javno prećutao obavljen posao. TV kanalu, čiji je vlasnik, izjavio je da je oslobađanje zaista povezano sa unosnim poslovnim dogovorima, „uprkos nastojanja Dauning strita da je reč isključivo o postupku vlade Škotske“. Televiziji Al Motavaset je rekao da je „u svim komercijalnim razgovorima o nafti i gasu Megrahi uvek bio na pregovaračkom stolu“. Toni Bler je odmah porekao bilo kakvu nagodbu, dok je on bio premijer: „Libijci su, naravno, stalno potezali slučaj, ne samo sa mnom, kao najveću njihovu brigu. Ja sam uvek odgovarao da nemam moć da oslobodim osuđenika.“

Bler se 2004 – kao predsednik vlade – zvanično sastao se sa Muamarem Gadafijem, pod pukovnikovim šatorom, uobičajenom mestu za prijeme. Bio je prvi premijer u poseti Libiji, posle Vinstona Čerčila, koji je obišao britanske trupe za vreme Drugog Svetskog rata.

Neki listovi uporno pišu o „političkoj vremenskoj koincidenciji“, sugerišući – bez detalja – da „SAD i Britanija žele da potpuno monopolišu libijske izvore nafte“. Pod peskom Libije, dodaje Dejli mejl, leži bar još 44 milijarde barela nafte.

Uporni britanski istraživači prst posebno upiru u Pitera Mendelsona, britanskog ministra za trgovinu. Lord odbija svaku umešanost i mogućnost da je imao uticaja, ali se ipak priseća da je „bar u jednoj prilici privatno ćaskao sa Saifom o zatvoreniku“ i to u letnjoj kući porodice Rotšild na grčkom ostrvu. Posebno se ističe srdačna bliskost Gadafijevog sina sa britanskom kraljevskom kućom. Princ Endrju, koji je i specijalni trgovinski emisar vlade i Saif, češće su se prijateljski sretali, a libijski „princ“ bio je gost u Bakingemskoj palati i u dvorcu Vinzdor.

Saif al Islam, inače, poseduje kuću (osam spavaćih soba) u elitnom severnom Londonu, kupljenu za deset miliona funti, pošto „tata neće da plaća duge boravke u preskupim hotelima“. Tridesetsedmogišnji Mač islama, kako bi Saifovo ime glasilo kad se prevede sa arapskog, učio je mnoge visoke škole, od londonske za ekonomiju, pored univerziteta u Tripoliju i Beču, pa je i arhitekta i dizajner. U javnim poslovima vodi Gadafijevu fondaciju, dobrotvornu nevladinu organizaciju, koja radi na novom i pozitivnom imidžu Libije.

Posle uklanjanja kralja Idrisa 1969, kasnijih decenija izolacije i sankcija, socijalnih eksperimenata, sukoba sa bližim i daljim susedima i svetom, Libija – uz sve tegobe – kao partner, zaključuje Ekonomist, „beleži brojne nedavne diplomatske uspehe“. Londonski magazin posebno pominje: nestalni je član Saveta bezbednosti, što je dugo bilo nezamislivo, prvo putovanje pukovnika Gadafija u Ameriku, na zasedanje Generalne skupštine UN, očekuju se u septembru, viđen je na marginama samita G8, posetili su ga lideri Britanije, Francuske i Rusije. Ašur Šamis, libijski opozicioni aktivista, nastanjen u Londonu, smatra da pukovnik rehabilitacijom na Zapadu dostiže „kreščendo uspeha ostvarujući gotovo sve što je želeo“. „Lord Mendelson i drugi političari na Zapadu pali su mu potpuno u krilo“, veruje Šamis.

Davnih godina – pamte se koloritni opisi iz 1989 – Muamer Gadafi je došao u Beograd na skup Nesvrstanih, donoseći svoj šator u kome je spavao i tonu domaćeg libijskog peska, u pratnji su stigle i kamile, čije je mleko pio.