Ubistvo čoveka dijaloga

Ostao je izrešetan ispred sedišta Inicijative u severnom delu Kosovske Mitrovice. Slučaj je preuzela zvanična Priština, gde je njegovo telo bilo prebačeno na obdukciju, a da se iz Euleksa niko nije ni pojavio na mestu ubistva“, kažu u SDP.

Oliver Ivanović ubijen je na isti način, istog datuma (16. januara) kao i njegov kum, prijatelj i nekadašnji vozač Dimitrije Janićijević, koji je pre četiri godine usmrćen hicima iz vatrenog oružja ispred svoje kuće u severnom delu Kosovske Mitrovice. Janićijevićevo ubistvo još nije razjašnjeno, ali se u pojedinim političkim krugovima na KiM tada tvrdilo da je to zapravo bila „opomena“ Ivanoviću, koji je posle desetak dana završio u kosovskom zatvoru. Bio je optužen da je počinio ratne zločine nad kosovskim Albancima, na osnovu, navodno, novih dokaza.

Ivanović je od početka tvrdio da je reč o „montiranom procesu“. U zatvoru je proveo gotovo tri godine, nekoliko meseci u kućnom pritvoru, a sredinom 2017. pušten je na slobodu nakon što je kosovski Apelacioni sud naložio ponovno suđenje. Zanimljivo je da su iz međunarodnih izvora više puta stizali signali da je on „bezbedniji u zatvoru nego na slobodi“. Ivanović, koji je put do beogradskih medija znao da pronađe i iz kosovskog zatvora, nikada nije komentarisao ko ga je tamo „smestio“ u trenutku kad je bio kandidat za gradonačelnika severne Mitrovice u okviru kosovskog sistema lokalne samouprave, sledeći državnu politiku proizašlu iz Prvog briselskog sporazuma. Istovremeno, Ivanovićevi prijatelji, ali i politički neistomišljenici, sumnjičili su zvanični Beograd, čiji su najviši funkcioneri tvrdili da svaki susret u Briselu koriste da iznesu Ivanovićev slučaj.

Pritvor nije prekinuo Ivanovićevu političku karijeru, mada SDP nije išla na prošlogodišnje kosovske parlamentarne izbore da ne bi dodatno delila tanko srpsko biračko telo na KiM, za šta je optužila Beograd. Na poslednjim lokalnim izborima 22. oktobra 2017. zbog zastrašivanja na severu KiM, četvoro kandidata sa liste SDP se povuklo, a samom Ivanoviću, kome su ambasadori SAD, Nemačke, Velike Britanije u Prištini lično garantovali regularnost glasanja, zapaljen je automobil čim je najavio kandidaturu za gradonačelnika Mitrovice.

– Tragično je da posle osamnaest godina života u strahu od ekstremnih Albanaca, Srbi sada strahuju od ekstremnih Srba i iseljavaju se zbog toga. Do te promene je došlo dok sam bio u zatvoru: ljudi su preplašeni i ćute ili se pakuju za selidbu. Poslednjih nekoliko godina u Mitrovici smo imali preko pedeset slučajeva paljenja automobila, bacanja ručnih bombi i dva nerazjašnjena ubistva. Sve se to dešava na teritoriji od dva i po kvadratna kilometra, koja je potpuno pokrivena sigurnosnim kamerama. Očigledno je da se policija boji da se ne zameri počiniocima, ili su počinioci uvezani sa bezbednosnim strukturama – rekao je Ivanović u jednom od poslednjih intervjua u beogradskom Vremenu, koji je dao „u nadi da će država početi da tretira Kosovo kao strateško, a ne partijsko pitanje“.

Ivanović je u javnost i politiku ušao 1999. zahvaljujući znanju stranih jezika – albanskog, engleskog i italijanskog, kao glasnogovornik „čuvara s mosta“ na Ibru koji su odbranili severni deo Kosovske Mitrovice posle ulaska Kfora na KiM. Iako je ozbiljno shvatao rad s medijima – uvežbavao je da govori kratko, koncizno i sadržajno, pre nekoliko meseci, prvi put u poslednjih 18 godina, postao je nepoželjan u režimskim medijima i u Beogradu i Prištini. On je prešao dug politički put od KPJ, SPS, neki tvrde čak i JUL-a, što on nikada nije potvrdio, do Čovićeve Demokratske alternative, mesta državnog sekretara u DS vladi i konačno vlastite Građanske inicijative SDP. Sa Miloradom Pupovcem kumovao je stvaranju Samostalne liberalne stanke, nudio predloge i rešenja za KiM, zagovarajući „kiparski model“ po kome bi Srbija sa južnom pokrajinom ušla u EU, gde bi se problem dalje rešavao. Bio je čovek razgovora, koji nije isključivao ni političke protivnike – umeo je da diskutuje i o razlikama svake vrste. To je verovatno jedan od razloga što je imao dobre veze i sa međunarodnom zajednicom i sa kosovskim Albancima.

Kome treba Ivanovićevo ubistvo? To treba da odgovori istraga. Ono što ne treba gubiti iz vida jeste činjenica da je KiM pod protektoratom UN postalo mesto na kome je lako likvidirati bilo koga, a da za to postoji „dežurni krivac“ i da se severno od Rudara i Merdara ne zna gotovo ništa o stvarnom životu stanovnika ni ispod ni iznad reke Ibar, pogotovo posle potpisivanja briselskih sporazuma.