Ublažavanje oholosti

Među njima je i članak koji je napisala radnica Caritasa, humanitarne organizacije Katoličke crkve. On govori o njenom radu u prihvatnom centru za migrante nedaleko od Šida. Koliko patnje i tuge ti ljudi nose u sebi, koliko dece koja odrastaju u lošim uslovima daleko od svoje domovine, ali i daleko od cilja. Gledam slike koje sam dobila: šatori, crni podovi, gusto nabijeni kreveti� Svaka slika odiše sumornom atmosferom. Potpuno me preplavio osećaj tuge i srama. Zaziremo od tih nesrećnih ljudi, a nikad ne razmišljamo o njihovoj nevolji, o tome da bi im možda ljubazan osmeh mnogo značio. �Baš� u duhu Božića za koji se pripremamo. Zapitala sam se: �Šta ja mogu učiniti?� Mogu mnogo! Preispitati i popraviti prvo svoj stav, a onda pričati s drugima o ovome što sam čula, videla i pročitala kako bi im pomogla da i oni menjaju svoj. E to već jeste u duhu Božića!

Subota, 16. decembar

Danas sam ustala jako rano jer putujem s drugaricama u Segedin na Božićni vašar i u šoping. Put se odužio. Gotovo šest sati u autobusu. Većina ih spava, a ja ne mogu. I šta ću, razmišljam. Ravno je deset dana do Božića, trebala bih se i duhovno pripremati, a ne samo materijalno. Strašno me nervira taj potrošački duh koji se vezuje uz Božić, taj kičeraj koji sa hrišćanskim slavljem ovog praznika nemam baš nikakve veze. Oho! Upravo sam sebe uhvatila u zamku. Podlegla sam trendu koji ne odobravam. To je problem celog hrišćanstva, podleže trendovima modernog društva i tako postaje sve manje upečatljivo i sve manje privlačno. Da bi došlo do promene, mi sami moramo nešto preduzeti. Pa, ja bih mogla već danas početi. Neću ovaj dan provesti u besmislenom kupovanju, nego u druženju koje dugujem svojim drugaricama, jer nikad nemam vremena za njih. Tako je i bilo. Provela sam se stvarno lepo, a najvažnije je što sam odolela potrošačkom duhu.

Nedelja, 17. decembar

Danas celo poslepodne pokušavam smisliti šta da učinim u ovih nedelju dana pred Božić što će me ispuniti na duhovnom planu, da moja priprema ne bude samo kupi, skuvaj, ispeci, okiti. Stvarno želim učiniti neko dobro delo, ali sve što smislim izgleda mi neizvodivo. Dok mi se razne ideje roje u glavi odlazim na nedeljnu misu (liturgiju). Kad na kraju mise, mogu slobodno tako reći, Bog mi ponudi rešenje. Devojka koja radi za već spomenuti Caritas ponudila nam je da napravimo novogodišnji paketić za po jedno dete migranta iz prihvatnog centra kako bi im razveselili sumornu svakodnevicu. Istog trena kroz glavu mi prolete one tužne slike koje sam gledala neki dan, one tužne priče o kojima je pisala ta ista devojka. Hrišćanska dužnost mi je u ove dane učiniti nešto za tu decu, prihvatiti ovu ponudu. Iz jedne kutijice izvukla sam cedulju na kojoj je pisalo ime i uzrast deteta. Tako sad imam novu brigu, kako razveseliti devojčicu od sedam godina. Slatka briga, priznajem.

Ponedeljak, 18. decembar

U potpuno božićnom ozračju danas nešto skroz nebožićno, bar sam tako mislila. Folklorno društvo u kojem igram ide na tonsko snimanje za jednu televizijsku emisiju. Ne učestvuje mi se, ali sam otišla jer sam obećala. A tamo katastrofa, kao da nismo nikad nastupali. LJudi nas ne mogu snimiti. Prvo loše pevamo, onda orkestar greši, pa opet mi� I tako redom. Jedva nekako završismo. Svi ostali KUD-ovi odradili su to časom. Došlo mi je da propadnem u zemlju od sramote, posebno što svaki čas neko pita: �Šta je to s vama?� Ne znam šta da odgovorim. Nismo dovoljno vežbali. Eto to je! Tako postiđena i ljuta idem kući a u glavi zvoni: �Šta mi je ovo trebalo?� I setim se � trebalo mi je! Duhovna priprema za Božić je i vežbanje u poniznosti, pa kad ne znaš sam, onda ti se desi nešto da uzdrma tvoju oholost. Meni se to danas desilo. Moram ublažiti oholost, to je isto rad na duhovnosti. Tako je ovaj događaj na kraju za mene ispao povezan sa Božićem, deo duhovne pripreme na koji sam zaboravila.

Utorak, 19. decembar

Danas sam imala zadnji čas veronauke u ovom polugodištu s učenicima viših razreda. Po planu i programu predviđeno je zaključivanje ocena, nema ih mnogo, pa smo brzo završili. Ostalo nam je dosta slobodnog vremena, pa sam započela razgovor o slavlju Božića i o ovom vremenu pripreme. Kroz razgovor sam saznala jednu poražavajuću istinu � ono osnovno što oni vezuju za Božić su pokloni, ali ne skromni, nego skupi i veliki. Pokušala sam im objasniti da to nije smisao Božića, skrenuti pažnju na skromnost u kojoj se Isus rodio, povezati s našim običajima, kao što je unošenje slame u kuću, podsetiti ih na ono što smo učili ranije o duhovnoj dimenziji Božića. Međutim, na njihovim licima vidim da me ne razumeju, a i ne žele razumeti. Jedva čekaju da osvane Božić i nađu mobilne telefone i slične stvarčice ispod jelke. Ne prestajem da se pitam kad smo od jednog predivnog hrišćanskog praznika učinili jedan od najskupljih dana u godini. Može li se to ispraviti?

Sreda, 20. decembar

Danas zaključujem ocene u nižim razredima. Oni su još mali za razgovor o smislu Božića, pa sam odlučila da delujemo u duhu ovog praznika. Izrađivali smo božićne kutijice u koje su učenici stavljali čestitke. Izrada kutijica tekla je mnogo bolje nego što sam očekivala, stvarno su se trudili. Neverovatno ushićenje zavladalo je razredom kada su kutijice bile gotove. Moram priznati da sam se iznenadila, jer nisam to očekivala. Posebno me obradovala radost učenika sa Daunovim sindromom. Još nikad se ničem nije tako obradovao. Zajedno smo napravili njegovu kutijicu, a onda ju je nosio od klupe do klupe da svima pokaže. Pomislih tada kako sam ja već dobila božićni poklon, doduše pet dana ranije, ali vredniji od svakog skupocenog dara. Obradovala sam svoje učenike, a i oni će nekog obradovati. Predivno! Ali, zadala sam im velike brige. Gde će sakriti te kutijice da ih mama i tata ne nađu do Božića? Jedva čekam drugo polugodište da čujem kako je prošlo sakrivanje. Samo da sve ostane čitavo�

Četvrtak, 21. decembar

Danas je dan prve prave probe božićne predstave koju će moji učenici izvesti posle mise na Božić. Prošlu noć nisam mogla spavati, pa sam čitala tekst. Iako je pisan za decu, nosi u sebi zaista duboku poruku o tome kako Božić treba da se rodi u srcu svakog od nas. Počela je da me muči briga hoće li deca uspeti na pravi način preneti poruku. Znam da su već svi naučili napamet svoj tekst, svakog sam posebno čula, ali sve je to bilo bezizražajno recitovanje, samo da odrade. Davala sam im upute, ali koliko će ih se držati? Nestrpljiva sam da vidim kako će sve izgledati, zato smo počeli čim smo se okupili. Još jedno iznenađenje! Vežbali su kod kuće i stvarno su se potrudili. Treba još poraditi na nekim sitnicama, ali glavna briga je nestala. Shvatili su i sami koja je poruka predstave i sve što je bitno dolazi do izražaja. A kroz vežbanje teksta shvatili su i ono o čemu sam im pričala u utorak. Odlično! Nadam se da će i publika shvatiti smisao � Božić treba da se rodi u našim srcima.

Autorka je diplomirani teolog iz Šida