Učaurenost u opskurnosti

Iako nadnaslov ovog teksta govori o (pred)političkoj Srbiji, valjda se podrazumeva da se predpolitičnost, ovoga puta tribalna, ne odnosi samo na Srbiju, već i na region koji se u nedostatku boljeg termina zove „jugozapadni Balkan“. Povod je nedavni koncert „kontroverzne“ hrvatske hevi – folk zvezde Marka Perkovića Tompsona na Maksimiru, tačnije emitovanje tog koncerta u udarnom terminu drugog programa hrvatskog „javnog servisa“ u prošlu nedelju naveče. Bar u Srbiji HRT ima zavidan auditorijum, i mnogi je navode kao uzor kvaliteta kome treba da teže srpske televizije, posebno ona glavna. I tako, u nedelju naveče, neki kablovski pretplatnik iz Srbije je možda očekivao i neki dobar film, po čemu je ova TV poznata, a sačekao ga je Tompson. I nije bilo prijatno. A, ta neprijatnost, Srbima, i još nekima u Hrvatskoj, pretvorila se u tihu jezu.
Dobro, niko nije očekivao da će Tompson na Maksimiru, kao Zvonko Bogdan nedavno u Centru Sava, reći publici, da ćemo večeras pevati „pisme, pesme i pjesme“, ali i ako povećamo prag tolerancije, i shvatimo nečije domoljublje s obzirom na sveže iskustvo, poruke ovog „hepeninga“ su zloglasne. Koncert je na televiziji isfiltriran (cenzurisan), tako da se pojedini „ikonografski“ detalji nisu videli, a i Tompson se, koliko može, trudio da u svom fahu bude „politički korektan“, te nije „dublje“ opservirao domoljublje, kako je to ranije umeo, ali to ne umanjuje „kontekst“.
Ali, da se vratimo koji mesec ranije. U politički magazin „Brisani prostor“ Gorana Milića. Ako vam deluje nadrealno da na HRT čujete „Od Topole pa do Ravne gore“, to se ipak dogodilo u toj Milićevoj emisiji. Pored četničkih, čule su se i ustaške pesme, uključujući i Tompsonov hit „Jasenovac i Gradiška stara“. Tema emisije je bila šta sme, a šta ne sme da se javno emituje, a ovo su bile muzičke ilustracije. Milićev gost bio je sociolog Slaven Letica. I on i Milić, su se složili da je nedopustivo veličanje zločina i etničke mržnje, ali se opet nekako tražila elegantna demarkaciona linija između ustašstva i „domoljublja“, pa se Letica u pokušaju da razume jedan deo Tompsonovog opusa, onaj u kome se eksplicitno ne pominju „Maksovi (Luburićevi) mesari (koljači)“, dao drznuti da uporedi Tompsona, doduše implicitno, ni s kim drugim, do sa Brusom Springstinom lično. Letica je rekao otprilike, da se i u Americi dugo, tobože, nije znao karakter Springstinovog „domoljublja“, da li je „liberalno“, ili „konzervativno“.
Ruku na srce, taj karakter se ni u Srbiji i dalje ne zna. I ovde ima još mnogo onih koji u Springstinu vide „seljačinu“, „drvoseču“, čije su pesme idealne za orgije naduvanih vojnika u Bondstilu. Čak je amaterske snimke jedne takve pijanke u Bondstilu, RTS iz vremena kad su joj šlagvort davale ekskluzivne dojave julovskih pit-bulova, ozvučila sa Springstinovom Born in the U.S.A. I Letici, i ovim u Srbiji treba reći da oko Springstina nikad nije bilo dilema, a da je on i samom Reganu odbrusio kad je probao u izbornoj kampanji koristiti ovu pesmu koja, inače, ne veliča Ameriku već govori o ljudima kakvih je puna i Hrvatska i Srbija, o ljudima koji su „dotakli zemlju“ i koji završavaju kao „psi koje su previše tukli“. I taj Springstinov, danas antibušovski, poklič vijetnamskog veterana nema dodirnih tačaka s Tompsonom, kao što ni preovlađujuće huškajuće domoljublje u ovom delu Balkana, nema ništa zajedničko sa onim Springstinovim katarzičnim. Zato je Springstin Gazda (Boss), i mada ima skoro šest „banki“, za razliku od nadrkanih Pepersa, ne svira ispod tri sata.
Ali, da se vratimo na Maksimir i produkcijski moćnog Tompsona koji liči na parodiju sarajevskog „Nervoznog poštara“, ili splitskog „Osmog putnika“, a za generisanje poruka i veličanje novih „heroja“, u mitskom sadejstvu s onim starim, ovakav hevi – folk je prohodan populistički „sevdah“ obrazac srče i krvi. Sanader i Mesić naglašavaju da Hrvatska, pored domovinskog rata, počiva i na temeljima antifašizma (osuda ustašstva), ali velika je sumnja da li publika s Tompsonovog koncerta svoje viđenje domovinskog rata i istorije, može da dovede u korelaciju s ovim vrednostima. Tvrdnja direktora Centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima Efraima Zurofa, da se prikazivanjem ovog koncerta na državnoj TV „ohrabruju hrvatski ekstremni nacionalisti“, daleko je bliža stvarnosti.