Devojčice u crvenom Foto: Z. S. M.– Tema školskih uniformi je pomalo deplasirana. Imam utisak da svaki put kada se pojavi neki ozbiljniji problem u prosveti za koji nemamo rešenje ili ne postoji brzo rešenje, mi recikliramo ovo pitanje – kaže za Danas Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija, komentarišući izjavu Milice Đurđević Stamenkovski, ministarke za brigu o porodici i demografiju, da će u dogovoru sa Ministarstvom prosvete predložiti vraćanje đačkih uniformi u škole.
Poslednji u nizu onih koji su se zalagli za ovu ideju bio je bivši ministar prosvete Mladen Šarčević, koji je još 2016. najavljivao povratak uniformi, a godinu dana kasnije isticao da će za njihovo uvođenje u svim obrazovnim ustanovama biti potrebno najmanje dve godine.
Školska 2017/18. godina počela je promocijom uniformi u OŠ „Sveti Sava“ u Vrčinu koje je za đake prvake jednog odeljenja besplatno kreirala dizajnerka Dragana Ognjenović.
Od reklame se nije daleko odmaklo, a u međuvremenu su i retke škole koje su osmislile različite tipove uniformi, od njih odustale.
Glavni razlog je bio novac, koga za ovu namenu nije imalo ni samo Ministarstvo prosvete, o školama da i ne govorimo.
Na sajtu Ministarstva i danas se može naći obrazloženje da su đačke uniforme odavno deo obrazovnih sistema mnogih država, poput Velike Britanije, Japana i Kine i deo „svih svetski prestižnih škola, kako državnih tako i privatnih“.
– Ta ideja preneta iz privatnih obrazovnih ustanova koje funkcionišu po ugledu na Zapad i stvar su prestiža, a roditeljima i deci je stalo da se vidi da idu u privatne škole. Time pokazuju svoj dobar društveni status – komentarisala je Šarčevićevu zamisao u to vreme Biljana Lajović, specijalista školske psihologije.
„Jedan od glavnih razloga zbog koji se preporučuje nošenje unificirane školske odeće je smanjenje razlika zasnovanih na socijalnom statusu učenika. Ukoliko su učenici isto obučeni veća je verovatnoća da će jedni od drugima sticati utisak na osnovu karaktera i uspeha u školi, a ne na osnovu socijalnog statusa. To za posledicu ima veću saradnju među njima i razvijanje kolektivnog duha i osećaja pripadnosti školi kao zajednici. Praksa je pokazala da nošenje unificirane školske odeće doprinosi smanjenju vršnjačkog nasilja, dok istovremeno povećava bezbednost učenika, jer postaju lakše uočljivi kako na putu do škole, tako i tokom boravka u školi“, piše u tom obrazloženju Ministarstva.
Ministarka Đurđević Stamenkovski sada smatra da će se uvođenjem uniformi smanjiti rivalitet između dece i olakšati roditeljima koji izdvajaju velika sredstva za kupovinu garderobe.
„Postoji manjina koja je protiv toga jer misle da je škola modna pista i želi tamo da reprezentuje svoj materijalni status preko deteta. A ta manjina uvek bude glasna i stekne se utisak da ona predstavlja neku polovinu Srbije. Ne. Većinska Srbija jeste za to, zato što većinska Srbija želi da se ta deca druže i igraju, a ne da se gleda ko je kakve patike kupio. Nečiji roditelji naprosto to nemaju i nisu zbog toga njihova deca manje vredna, niti treba da nose nekakve komplekse i frustacije“, kaže ministarka.
Nijedna od škola koje su u prethodnom periodu uvele uniforme nije kupovala komplete odeće i obuću za đake, već uglavnom majice i dukseve.
Pomenuta kreacija Dragane Ognjenović je u to vreme koštala oko 6.000 dinara po đaku, a pod pretpostavkom da se mora obezbediti letnja i zimska varijanta i najmanje po dva kompleta za svakog učenika da može da ih menja, jasno je da bi zamisao Đurđević Stamenkovski značajno opteretila državni budžet.
– Osim populističke izjave koju je ministarka za brigu o porodici dala za medije, ne očekujem da će aktuelna ministarka prosvete pokretati ovo pitanje, niti da će uniforme biti uvedene, jer i raniji ministri nisu uspeli da je realizuju. Ključno pitanje kada se aktuelizuje uvođenje đačkih uniformi je zapravo kakav efekat treba da proizvedemo. Ako je ideja da se na taj način uklone socijalne razlike, onda je pravo pitanje zašto to činiti, odnosno zašto veštački negovati ideju da smo svi jednaki kada zapravo to nismo i ne treba da budemo – komentariše Aleksandar Markov.
On napominje da škola ima vaspitnu ulogu i mora da nauči decu da nismo i nećemo kroz život svi biti jednaki, ali i da odelo i bogatstvo ne čini čoveka, već je čovek bogat onoliko koliko zna.
– Međutim, u društvu koje afirmiše primitivizam najlakše je govoriti o školskim uniformama koje će kao rešiti sve probleme. I umesto da društvenom i kulturnom siromaštvu suprotstavljamo znanje kao način da se iz njega izađe, mi ćemo se vraćati nekim rešenjima iz prošlosti koja ni tada nisu davala rezultate, a posledice svi vidimo – ističe Markov.
Psihološkinja Marina Videnović ukazuje da uniformisanje dece na prvi pogled može da deluje kao jednostavan način za poboljšanje lošijeg položaja u školi i vršnjačkoj grupi dece koja su iz porodica sa nižim materijalnim statusom.
– Međutim, ljudi koji su stručnjaci u ovoj oblasti i upoznati su sa problemima nejednakosti u školi dobro znaju da se radi o složenom fenomenu koji nije moguće uspešno rešiti kozmetičkom promenom. Prvo, razlike je nemoguće prikriti. Zamislimo da sva deca dođu u istim uniformama koju isto roditelji treba da plate. Verovatno i veći broj uniformi, pošto bi deca trebalo svaki dan da ih nose. Da li smo uspeli sada decu da ubedimo da su svi zapravo iz porodica koji imaju isti finansijski položaj? Naravno da nismo. Ostali znaci materijalnog statusa će ostati. Da li će svi imati mobilne telefone ili iste marke mobilnih? Da li će svi imati iste patike ili iste satove – pita Videnović, uz opasku da je možda rekreativna nastava mesto gde bi dva pomenuta ministarstva mogla uspešnije da sarađuju jer je pitanje mogu li roditelji sve dece da izdvoje više od pola prosečne plate za ovaj izdatak.
I ona potvrđuje da je u nekim zemljama uniforma statusni simbol jer je znak da je upisana škola koja je tražena i/ili dosta košta.
View this post on Instagram
– Ako pretpostavimo da možemo da prikrijemo razlike, da li tako decu učimo jednakosti? Pa baš i ne. Učenici treba da nauče da neki drugari možda dolaze iz porodica koje imaju niže finansijskih mogućnosti, ali da to ne znači da su oni po bilo čemu manje vredni ili da će manje postići ili da su im porodice lošije od onih koji imaju više novca. Takođe, treba da nauče da nije u redu da deci čija porodica ima manje nešto bude uskraćeno i da svi treba da doprinesemo da se to ne desi – navodi Videnović.
Prema njenim rečima, učenicima iz siromašnijih porodica je potrebna veća pomoć ministarstava od poruke: „Evo vidiš sad ste svi isto obučeni, je l’ da da smo rešili problem i da se više ne osećaš loše jer vidiš da tvoji roditelji imaju manje“.
– Da bismo u tome bili uspešniji moramo da kao zajednica (u medijama, izjavama, školi, porodici) vrednujemo, ističemo i verujemo u te druge vrednosti kao važne – kaže naša sagovornica.
Napominje da su istraživanja rađena u okviru Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu pokazala da neki učenici odustaju od školovanja na srednjoškolskom nivou jer porodica ne može finansijski da izdrži, ukoliko su iz manjeg mesta, plaćanje putnih troškova ili eventualno smeštaja.
– Njima je potreban organizovan prevoz čije bi troškove pokrila država. Takođe, nalazi ukazuju da je u nekim školama u kojima idu deca iz siromašnijih sredina smisleno uvesti besplatan obrok u školi jer učenici budu gladni, a nemaju novac za kupovinu užine. Uznemiravajući je i podatak iz PISA studije iz ciklusa 2018, da takozvani rezilijentni učenici (oni koji imaju visoko postignuće, a dolaze iz siromašnije porodica) češće upisuju stručne škole, nego gimnazije, čime im je upis fakulteta otežaniji. To ukazuje da je potrebna podrška u vidu stipendija – ističe Videnović.
Izjavu ministarke Đurđević Stamenkovski kritikovao je Pokret slobodnih građana koji je u saopštenju naveo da „deca ne uče tako što im obučete uniformu i mislite da će to smanjiti rivalitet, već isključivo kroz sistemski rad sa njima“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
