Učitelj slobode duha

Jedni su, sem pameti i duhovitosti, pokazivali svoj stari seksizam i grabljenje prilika; drugi su sebi dozvoljavali da uz istančane analize istovremeno drže, i to javno, pridike ženskom delu publike o bavljenju modom i šminkom; treći su otvoreno pokazivali svoj narcizam, osvetljen reakcijama zahvalne publike; četvrti kukavičluk, kada je na sve pao Titov govor. Većina je ulovila priliku da ponovi svoja predavanja ili ono što su na predavanjima naučili. Od svih govornika u dvorištu (za priprostiju publiku) i u Konventu (za ozbiljnije), jedino je Nebojša Popov ostao veran samo jednom principu, koji je bio vrhunski formativan i koristan za budućnost: logičko razmišljanje, dovršavanje razmišljanja, primena razmišljanja. Po tome je izvesno bio najradikalniji, najtemeljniji i najopasniji za vlast. Docnije je bio i prva žrtva, nelegalno smenjen sa položaja na fakultetu.

U još jednom pitanju je Nebojša Popov bio jedini: za razliku od svih drugih, ozbiljno je uzimao feminizam, bio spreman da o tome govori: prirodno, jer je bio jedini od profesora koji se time ozbiljno i bavio. Njegova bibliografija jugoslovenskog feminizma bila je na svim listama koje sam mnogo docnije davala studentima, i objavljena je u “ProFemini “sredinom devedesetih. Da bi bilo jasnije: mnogi profesori, a i profesorke, smatrali su da je feminizam teorijski manje dostojna tema. Zajedno sa apsolutnom većinom muških studenata, taj front je protiv feminizma imao tri neobično amoralna i glupa „argumenta“: feminizam je neozbiljan, posebno kad se uvlačimo u mala crevca Kantove i Hegelove filozofije (u prevodu), feminizam je suvišan, jer su sva prava ostvarena (koristoljubivo pristajanje na laž) i najbenevolentnije – docnije o tome, kada se obave osnovne revolucionarne radnje i društvo postane bolje… Nebojša Popov se iz tog fronta jedini izdvajao.

Što se tiče moga učešća u događajima ’68, ja sam jedno od onih lica koje ste možda videli u masi, bila sam samo student i ništa drugo. Međutim, na kraju procesa izbacivanja starih članova Saveza komunista i prihvatanja novih, u jesen ’69, partijska vlast je imala problem: htela je da izabere novi fakultetski odbor na Filozofskom fakultetu, i da istovremeno osigura da u njega ne uđe niko ko je bio aktivan juna ’68. godine – pa su se lukavo dosetili, pošto nisu imali dovoljno mladih snaga posle ukidanja partijske organizacije u jesen ’68. – a i oni koji su se prijavili za novu organizaciju nisu uživali nikakav ugled – da izaberu nekoga ko bi bio potpuno neutralan da izvede nameštene izbore – i to sam bila ja. Slučajno sam dobila nagradu kao najbolja studentkinja fakulteta i izbor je pao na mene, sa izvesno najmarginalnije grupe na fakultetu, Klasičnih studija: neko ko naizgled pojma nije imao ni sa čim, tako da ne izazove sumnju, trebalo je da organizuje izbore za FOSS. Za mene je to bila životna prilika, koju sam zgrabila obema rukama – da organizujem nezavisne, slobodne izbore u Sali heroja na Filološkom fakultetu. Te izbore sam organizovala po pravilima atinske demokratije, neposrednim glasanjem, i glasovi su odmah prebrojani. Izabrali smo, naravno, FOSS u kojem su bili svi istaknuti članovi pokreta od pre godinu dana. Predsednik FOSS-a bio je Vlada Mijanović (dobio je najviše glasova), bila je Sonja (Liht), bio je Bube (Rakić), pokojna Neda Nikolić i još neki drugi ljudi, Dušan Kuzmanović Kuza, Velja, Ljilja, docnije Mijanović. Dakle, društvo koje su studenti slobodno, svojom voljom izabrali da im budu vođe FOSS – Fakultetskog odbora Saveza studenata. Izabrana sam i ja, i to sam shvatila kao priznanje svojoj individualnoj građanskoj akciji.

Jedna od odluka novog FOSS-a bila je da ima i svoj medij, svoj časopis: za to sam angažovana ja sa još dvojicom kolega, Zoranom Minderovićem i Milanom Ćirkovićem, i nas troje smo se prepustili neviđenom uživanju i zavitlavanju spremajući glasilo FOSS-a. Glasilo FOSS-a, sa punim znanjem i odobravanjem Vlade Mijanovića, nije bilo nikakvo informativno dosadno glasilo, kao što je bila većina dokumenata ’68: mlada generacija kao da se nadmetala sa svojim starijim protivnicima na vlasti ko će imati prežvakaniji, drveniji jezik… Naše glasilo bilo je zafrkavanje na sve mogućne teme. Imenovali smo ga “Frontisterion”. “Frontisterion “je ona košara, „mislionica“, kako bi bio doslovan prevod sa grčkog, u kojoj Sokrat visi pod tavanicom i razmišlja u Aristofanovoj komediji “Oblaci”, odnosno “Oblakinje”. Postoji priča, dobra ako i nije istinita, da je Sokrat u publici ustao za vreme prikazivanja ovoga strašnog ismejavanja, kako bi ga prepoznali i oni koji ga nisu znali iz atinske svakodnevice. Da bismo celu stvar pripremili, napravili smo prethodno izložbu „političke arheologije“, koja je bila pripremljena u dvorištu fakulteta, u desnom podrumu, gde smo istakli razne predmete sa suludim naslovima, a pripremili smo i plakat na kojem je Sokrat iz profila i anfas: „traži se“ za optužbe kao što su krađa kašika i kvarenje omladine. To je naravno bila direktna aluzija na profesore Filozofskog fakulteta koji su tada već uveliko bili u nekoj vrsti javnoga procesa stalnoga napadanja i vređanja u medijima i na partijskim sastancima. Nebojša Popov je ovaj plakat veoma voleo. “Frontisterion “ napisali smo nas troje, dali ga u štampu štampariji „Kosmos“, blizu Slavije, a FOSS je dao novac. Časopis je bio bogato ilustrovan našim kolažima, crtežima i fotografijama, imao je rubrike, čak i oglase, bio je štampan na finoj hartiji i imao je otmenu smeđu, patiniranu boju slova. U uvodnome tekstu („Odvodni logos“), izneli smo svoj program, koji se završava usklikom: „Mi vas mrzimo!“ Naši stariji prijatelji u “Studentu “nisu bili oduševljeni našim smislom za humor, smatrali su da je suviše elitističan. Jedino je Nebojša otvoreno podržavao to što smo radili, i nijedna naša ludost nije mu izgledala deplasirana. Ja sam bila sklona da poverujem njemu, višem autoritetu; kada smo došli u štampariju „Kosmos“ da uzmemo svoj časopis, svi radnici su već znali sve naše štosove napamet i vrlo su dobro razumeli šta smo hteli da kažemo, bez obzira na obilje antičkih aluzija, kalambura i asocijacija, kao i na dobru dozu nonsens humora. „Dobacivali“ su se citatima iz “Frontisteriona”. Odmah su shvatili da je Orgija Konfront zapravo predsednik Tito: časopis je među radnicima bio ogroman uspeh. Pre nego što je izašao iz štamparije bio je zabranjen, a za koji dan ceo je tiraž spaljen u dvorištu. Milan Ćirković i ja smo uspeli da iznesemo olovne odlive i ukrali smo nekoliko primeraka koji još i danas putuju po svetu. Nebojša Popov ima neke, ja imam neke, tako da “Frontisterion “postoji, objavljen je već više puta i u Sloveniji i Srbiji – ali bez ilustracija. Frontisterion je bio jedna od tačaka optužnice Vlade Mijanovića. Trebalo je da budem svedok u tom procesu, ili možda i optužena. Pozvana sam na razgovor u istražnom postupku, i tada sam imala možda svoje najbrilijantnije predavanje u karijeri: trajalo je skoro osam sati, izmoždila sam istražnoga sudiju a ne on mene. Dokazivala sam istražnom sudiji kako “basileus”, grčka reč, zapravo uopšte ne znači „kralj“, premda naravno znači. Njemu je bilo stalo do toga da je Tito vređan ovim nazivom. Nikada nisam uspela da ponovim to predavanje: upotrebila sam sve što sam znala iz etimologije i istorijske fonetike grčkog, nešto od mojih tadašnjih argumenata mislim da bi prošlo stručnu ocenu. To što me nisu pozvali kao svedoka na suđenju možda mogu da protumačim kao uspeh svoga predavanja. U svakom slučaju, advokat Srđa Popović uvek je smatrao da sam bila jedan od najboljih svedoka koje je ikada imao.

U jednom od mnogih razgovora u tim godinama, Nebojša mi je objasnio da promena društva i svaki politički projekt mora da sadrži smeh, distancu i ironiju koji proizvode sreću: bez toga, i najbolji društveni programi traže represivnu ideologiju koja bi im pomogla da brže i čvršće upravljaju. Smeh, ne samo javno dopušten nego i potpomognut, pomaže društvu da raspolaže slobodnim građanima, nezastrašenim i kritičnim. U tome je izvesno bilo filozofije Ernsta Bloha, koga smo zajedno slušali na Korčulanskoj školi. Sve se to, posle Nebojšinih objašnjenja, po mom dubokom uverenju upisalo u bogatu evropsku tradiciju zafrkantske književnosti, koja je ponekad bila i institucionalizovana: Mihaila Bahtina (knjiga o Rableu) treba čitati i kao politički udžbenik. Za Bahtina u njegovom određivanju karnevalske (smejačke) kulture ne postoji antička atinska komedija, čiji je jedini nama sačuvani predstavnik Aristofan: atinska komedija se sistematski bavi zafrkavanjem i podrivanjem sistema, postavljanjem najnezgodnijih pitanja sistemu u redovnim kalendarskim razmacima. To je deo demokratskog – ne samo vaspitanja, nego aktivnosti građana. Svaki građanin u pozorištu prisustvuje i učestvuje u tragediji i u komediji, i poučava se na onim pitanjima koja se inače ne raspravljaju u parlamentu, na sudu ili na pijaci. U parlamentu nećete govoriti zašto vas vara žena, nego ćete to čuti u pozorištu, u tragediji. Pozorište je legitimni prostor demokratije i u tome prostoru komedija je, naravno, politički mnogo ozbiljnija od tragedije, jer je mogućno prozivati imenom ljude iz publike, ismejavati ih pred svim građanima države bez granica, bar za određeno vreme. U istoriji ove i susednih kultura bilo je takvih pojava, „džepova“, pojedinaca kao Stanislav Vinaver. Istorija zafrkancije, ako nije bar povremeno legitimisana demokratijom otvorenoga tipa, mora da bude fragmentarna, rasuta, teško sistematizovana, još manje institucionalizovana: tvrdim, zahvaljujući Nebojši, da je i “Frontisterion “bio neka vrsta upisivanja u zafrkantsku, ludističku evropsku tradiciju.

U sedamdesetim i osamdesetim godinama Nebojša je proširio svoje razmišljanje o smehu kao neophodnoj zaštiti pred ideološkim zamkama i represiji na kulturu uopšte: kultura, posebno subverzivna, morala bi biti jači lek protiv nacionalizma, bolesti koju smo osetili od 1983, kada su se politička suđenja raspala na sudovima i kada je ogroman broj ljudi iz kulture prosto hrlio da bude viđen sa disidentima, da nastupa sa njima, čak i da odlazi na suđenja. Disidentstvo je postalo trendi, i nije bilo boljeg znaka da nam gadno kradu ono najviše što smo dostigli u dvadesetak godina – građansku kritičnost i svest. Od 1989, časopis koji je osnovao, “Republika”, predstavlja neprekinut i temeljit posao denacifikacije, buđenja novog sindikalizma, zasnovane, dokumentovane, razumne kritike… a imalo se šta kritikovati.

Nebojša mi je ponekad naručivao i ozbiljne tekstove i nalagao ozbiljne akcije – zbornik “Kosovski ““čvor “ – “drešiti ““ili ““seći “(Beograd 1990), angažovanje u UJDI-ju, poneka studija za “Republiku”. Ono što mi je dao na početku ostaje najvažnije: bio je moj učitelj slobode duha.

„Nebojša Popov – izazovi kritičkog mišljenja“ naziv je zbornika radova u izdanju kuće Res publica iz Zrenjanina (urednik Božidar Jakšić) posvećenog pre dve godine preminulom sociologu i građanskom aktivisti Nebojši Popovu. Tridesetak njegovih ,,prijatelja, saradnika i poštovalaca“ (kako su sami sebe odredili) evociralo je uspomene na ovog značajnog intelektualca u novijoj političkoj istoriji Srbije. Nebojša Popov decenijama je dosledno zastupao demokratsko-građanske vrednosti koje toliko nedostaju svim društvima u ovom delu sveta.

U člancima objavljenim u ovom zborniku, čitaoci mogu steći saznanja i o mnogim burnim događajima u kojima su autori objavljenih priloga učestvovali zajedno sa Nebojšom Popovom. Tako se Svetlana Slapšak, danas profesorka u penziji u Ljubljani, priseća događaja od pre pola veka kada je kao studentkinja Beogradskog univerziteta upoznala Nebojšu Popova tokom legendarnih studentskih demonstracija, koje su trajno obeležile jednu generaciju.

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje šire izvode iz ovog teksta Svetlane Slapšak o Nebojši Popovu. Izbor i oprema teksta redakcijski.