Mislim da smo došli do dna i da sad moramo početi da idemo gore: Milica Lupšor Foto: Novi optimizamDevojke, supruge, majke, a pre svega radnice u Srbiji suočavaju se sa nizom prepreka na radnom mestu, koje je najčešće privremeno i povremeno a najređe stalan posao.
Čak većina žena ni ne zna šta znači imati stalan posao, odnosno šta formulacija zaposlenja na neodređeno vreme znači, potvrđuju nam u Udruženju za radna prava žena „Roza“ iz Zrenjanina, koje organizuje edukacije širom zemlje.
„Mi smo se angažovali da edukujemo srednjoškolke iz stručnih škola o izlasku na tržište rada. Učimo ih o osnovnim pravima koja bi trebala da znaju pre izlaska na tržište rada, kad se potpisuju ugovori, šta je prinudni rad, šta je mobing a šta diskriminacija, koje vrste ugovora postoje i koja su prava radnika“, objašnjava Milica Lupšor iz Udruženja Roza.
Radionice su ove godine držane u Zrenjaninu, Somboru, Čačku, Kragujevcu i Smederevu, dok su prošle godine edukacije bile u Zrenjaninu, Kruševcu i Vršcu. Preko 300 devojaka je prošlo radionice udruženja Roza.
Šta je to rad na neodređeno vreme
Iz priča žena koje se žalile da su dobile otkaz aktivistkinje udruženja Roza shvatile su, gledjaući njihove ugovore, da mnoge od njih ne znaju da su imale privremene poslove ili poslove na određeno vreme i da su im ugovori istekli. One ne znaju šta znače ugovor o radu i ugovori o radnom angažovanju, privremeni i povremeni poslovi i agencijski rad, objašnjavaju aktivistkinje.
„Devojke kada dođu na predavanje ne znaju šta je rad na neodređeno vreme, samo 2,8 odsto njih zna šta je to. Kada završe obuku, 90,3 njih zna da je to stalan posao. Dalje, samo 26 odsto njih kada dođe na našu radionicu zna da svi koji rade, bili oni u radnom odnosu ili van njega, imaju pravo na minimalac, plaćeno bolovanje, godišnji odmor i plaćen prekovremeni rad. Kada prođu obuku, to zna 65,4 odsto njih, pokazuju naši podaci“, objašnjava Milica Lupšor.
Država priznaje da ima pola miliona radnika na privremenim i povremenim poslovima, dok nevladin sektor smatra da ih ima preko 700.000 a treba uzeti u obzir i one koji rade na „crno“, neprijavljeni.
„To je veliki broj ljudi koji nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, plaćeni prekovremeni rad. Ti ugovori su problem kod rada u trafikama i trgovinskim radnjama, što je naročito izraženo od nas u Zrenjaninu, gde se dešavalo da pored neadekvatnih plata radnice budu kažnjene time da im se skida deo plate za ono što nije prodato. Jedna radnica je tri meseca za redom dobijala umanjenu platu, jednog meseca dobila je samo 300 dinara, jedan mesec 800 dinara a jedan mesec je plata bila nula iako je radila 26 dana mesečno. Ne samo da joj je sa plate skidano ako je nešto ukradeno, već joj je naplaćena i sva roba koja se pokvarila, banane, povrće, salate. Sve je išlo na teret zaposlenih prodavačica i to se desilo pre tri godine. Sada se na drugačiji način to radi, ali su radnice i dalje primorane da često kupuju neprodatu robu sa akcije, kako im ne bu umanjivali platu“, kaže Milica Lupšor.
Zašto žene ćute ?
Žene ne vole da pričaju o svojim problemima na poslu, kažu u udruženju Roza. Razlog je jer se plaše, apatične su, suđenje je skupo a radni sporovi traju od 8 do 11 godina.
Navode da im se u poslednje vreme javlja značajan broj žena koje ostaju bez posla posle porodiljskog odsustva.
„Poslednjih šest meseci javljaju nam se žene koje su dobile otkaz zbog porodiljskog odsustva, uglavnom u privatnim firmama. Više od 50 odsto žena koje se jave za podršku su porodilje koje su dobile otkaz. To je najviše izraženo u privatnom sektoru, bilo je slučajeva u prosveti sa produžavanjem ugovora a u državnom sektoru manje jer je tamo bila zabrana zapošljavanja“, objašnjava Milica.
Tražeči pomoć, udruženju Roza javljaju se žene iz Novog Sada, Beograda i Zrenjanina.
„Radim preko pet godina u jednoj firmi kao menadžer prodaje. Zaista sam uspešna. Komunikativna sam, sposobna da rešavam probleme, stalno negde na putu, sa kolegama i koleginicama zaista u prijateljskim odnosima. Imam ugovor na neodređeno. Mislila sam da ću tu i ostati, jer postoji mogućnost za napredovanje, plata je pristojna, prekovremeni rad plaćen. U 2020. godini sam ostala u drugom stanju i kada više nisam mogla da radim, uzela sam bolovanje zbog održavanja trudnoće, a te godine u septembru sam se i porodila. Tokom porodiljskog sam i dalje stalno bila u kontaktu sa ljudima u firmi i ni jednog trenutka nisam razmišljala da ću ostati bez posla, nije bilo nikakvih naznaka da će se to desiti. I eto, sada kada sam trebala da se vratim sa porodiljskog, rekli su mi da mi daju otkaz. Kada sam otišla u ponedeljak da ga potpišem, pročitala sam da je to sporazumni raskid ugovora, a ne otkaz. Nisam htela da potpišem dok ne proverim da li je u redu da ga potpišem ili ne“ , kaže I. iz Novog Sada.
A. iz okoline Beograda kaže da joj treba pomoć, jer ne zna šta da radi. Već punih 12 godina radi u istoj firmi, mada su se vlasnici menjali.
„Radim u računovodstvu, završila sam ekonomsku školu, i to je ono za šta sam se i školovala. Volim taj posao. Godinama sam radila a da nikada nisam dobila stimulaciju, a ostale koleginice jesu, sve sem mene. Opravdanje je bilo da živim kod mame i da ostale imaju porodicu, a ja ne. Onda sam se udala, pa su rekli da živim u situiranoj porodici i da ima drugih kojima te pare više znače. Napredovala sam tokom godina i radila i poslove koji su sa višim obrazovanjem, ali mi to nikada nije i plaćeno, niti sam dobila neko rešenje za te nove poslove“.
Pre pet godina A. je prvi put ostala u drugom stanju.
„Po povratku sam morala da krenem iz početka, da radim one poslove za koje nije trebalo neko iskustvo. I prihvatila sam to, nadajući se da će biti nešto, da ću uspeti da se ponovo izborim za poziciju…Pre dve godine sam opet ostala u drugom stanju. I opet su me vratili na početak po povratku sa porodiljskog. Nisam se bunila. A onda sam nekoliko puta morala na bolovanje, jer su mi ćerke bile bolesne i nisu mogle u vrtić. Pre nekoliko dana su mi rekli da ću dobiti otkaz. Razlog – nisam uradila nešto 16. novembra, a ja sam od 15. novembra bila na bolovanju. A onda su mi u razgovoru rekli da bi trebalo da potpišem sporazumni raskid ugovora“, priča A.
K. iz Sente kaže da nikada nije uspela da dobije posao i radi ono za šta je išla u školu.
„Muž i ja smo radili svašta. Išli smo i na njivu. On više nego ja, jer sam morala da čuvam ćerke. Starija je sada šesti razred, mlađa je krenula u školu. Pre nekoliko godina sam počela da radim u pekari. Prvo bez bilo kakvog ugovora, a posle sam imala neki, ne znam kakav. Dobijala sam „minimalac“, ali sam svaki put kada primim platu morala da im vratim 10.000 dinara. Znači radila sam za 22.000, a ne za 32.000. Pristala sam na to, znala sam. Pa radila sam skoro svaki dan, nisam imala godišnji, a mogla sam da doručkujem to nešto iz pekare. Teško živimo. Kada je počelo ovo sa školom od kuće, imali smo problema jer nismo imali para da ćerki kupimo kompjuter. Snalazili smo se nekako i značile su mi te pare. One su sve starije, sve više im treba. A vide i druge kako imaju i mobilne i kompjutere, a one nemaju. Teško je. Razbolela sam se, a on, vlasnik, mi je dao otkaz i našao drugu radnicu“, kaže K.
Više vesti iz ovog grada čitajte na sledećem linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
