Udruženje studenata sa hendikepom o opremi za slabovide: Nije skupo nego nedostupno

Zbog toga, kako je rekao, kada neko ode u neku od tih država, ili mu prijatelji i rodbina dođu odatle, kupuju po 10 štapova, kako bi ih obezbedili za druge kojima su potrebni.

I kod nas ima belih štapova, tvrdi Selaković, ali oni se već naoko razlikuju i ispunjavaju tek osnovni minimum onoga što taj štap treba da ponudi da bi se slepa ili slabovida osoba kretala.

Tu su i druga pomagala, poput glasovnog toplomera, koji zvučno signalizira temperaturu, a koja nisu dostupna u našoj zemlji.

O cenama belih štapova pisalo se pre nekoliko godina kao o vrlo nepristupačnim, pa su navođene cene od 1.000 do 1.500 evra, ali Selaković tvrdi da se najjednostavniji štap može nabaviti za nekoliko hiljada dinara, ali da je bitno on bude kvalitetan, a ne jeftin.

„Veći problem od njegove cene je njegova nedostupnost kod nas“, zaključio je.

Prema njegovim rečima, u Srbiji ima mnogo problema sa kojima se slepi i slabovidi susreću, a to su pre svega nedostatak dovoljnog broja zvučnih semafora, taktilnih staza, signalizacije, kao i loše asfaltirani trotoari.

„Zamislite slepu osobu koja stoji na autobuskom stajalištu i čeka autobus – nailazi prvi autobus za koji se ona raspituje koji je broj i ne vidi da iza njega staje drugi i na taj način ga propušta“, ispričao je Selaković.

On smatra da bi rešenje bilo da se ili uputi neko uputstvo vozačima da nekako signaliziraju slepima i slabovidima, ili da se uvede automoatizacija poput busplus aparata koji govore nazive stajališta.

Iako se primećuje da skoro svaka rekonstrukcija u gradu ima tendenciju da uključi i taktilne staze, Selaković tvrdi da je problem u tome što se one ne grade u skladu sa propisima, kako bi bile korisne.

„Na primer, u Ulici Vojvode Stepe na svakoj taktilnoj stazi se nalazi bandera, pa je upitna kompetentnost ljudi koji to rade i nameće se pitanje da li znaju čemu te staze uopšte služe“, naglasio je on.

Ono što je, možda, mnogo veći problem od svih navedenih, smatra Selaković, je to što je naše društvo podložno prihvatanju stereotipa i često neće da uvaži osobe sa hendikepom da obavljaju neke poslove za koje su možda kompetentne.

Zbog toga treba raditi edukaciju dece kroz građansko vaspitanje u školama, ali i aktivne medijske kampanje, i na taj način podići svest ljudi o odnosu prema slepim i slabovidim osobama i njihovim potrebama i problemima.

Predsednik Gradske organizacije slepih Beograda Nikola Đorđević kaže da na slepe i slabovide treba misliti i ostalim danima u godini, a ne samo na današnji Međunarodni dan belog štapa.

Kako je rekao, svest u društvu još nije onakva kakva bi trebalo da bude, ali je mnogo veća nego ranije.

„Postavljanje zvučnih semafora, taktilnih staza i pisanje medija svakako povećava svest i čini našu populaciju vidljivijom u društvu“, smatra Đorđević.

Ono što povećava svest građana, kako kaže, jesu aktivnosti poput obuka u samostalnom kretanju sa belim štapom i takmičenja u samostalnom kretanju koje Organizacija sprovodi u saradnji sa Gradskim sekretarijatom za socijalnu zaštitu i Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračku i socijalnu zaštitu.

Sagovornici FoNeta saglasili su se oko osnovnih problema slepih i slabovidih ljudi u Srbiji u doba korone, navodeći kao najznačajnije dodatno otežano kretanje i socijalizaciju.

„U ovim okolnostima su problemi još izraženiji, jer kako naši članovi, tako i njihovi rođaci i prijatelji, ne žele da se kreću, koriste javni prevoz, učestvuju na raznim aktivnostima koje organizujemo“, tvrdi Đorđević.

Njihove aktivnosti su organizovane sa manjim brojem ljudi, ali mnogi od njih imaju osim slepoće i druge zdravstvene probleme, pa je zabrinutost još veća.

Ipak, Gradski sekretarijat za socijalnu zaštitu, u saradnji sa Gradskim saobraćajnim preduzećem Beograd, organizuje kombi prevoz za ljude kojima je prevoz neophodan, objašnjava Đorđević, dodajući da je ta vrsta prevoza funkcionisala u svim dosadašnjim periodima korone.

„Sa državom i lokalnom samoupravom imamo zaista dobru saradnju, a ono na čemu sa njima moramo da radimo je zapošljavanje naših članova“, rekao je Đorđević.

Svi zakoni su doneti, ali poslodavci i dalje radije plaćaju predviđene kaznene poene, nego što zapošljavaju slepe i slabovide osobe“, ispričao je on.

Smatra da bi poslodavcima više trebalo ukazivati na to da te osobe mogu da budu veoma kvalitetni radnici u njihovom kolektivu.