Udžbenik nije zbirka informacija koju treba nabubati

Svaki udžbenik ima svoj životni vek – fazu u kojoj je konstruisan, fazu primene u nastavi, onu u kojoj se vrednuje njegova primena u nastavnom procesu i poslednju fazu u kojoj se udžbenik menja, dopunjuje u novo izdanje ili povlači da bi njegovo mesto zauzeo neki novi.

Suština problema je što kod nas ne postoji skoro nikakvo bavljenje udžbenicima u fazi dva i fazi tri. Kada pričamo o kvalitetu, mislimo uglavnom na to da li smo u fazi konstrukcije napravili udžbenik koji je odgovorio nekakvim standardima, koji su neki recenzenti procenili kao dobar udžbenik iz koga učenici mogu učiti. Ne postoje istraživanja kako udžbenik živi, da li se primenjuje u nastavnom procesu u školi ili samo služi za učenje kod kuće, kako nastavnici koriste udžbenik, a kako učenici, da li je udžbenik prilagođen potrebama đaka u toku učenja, ali iz učeničke perspektive, a ne iz perspektive recenzenata – kaže za Danas Slobodanka Antić, profesorka Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koja više od dve decenije učestvuje u teorijskim i empirijskim istraživanjima udžbenika i instruktivnih materijala.

Ona ukazuje da je za procenu kvaliteta udžbenika ključan kvalitet znanja na kraju učenja.

– Ni za to nemamo istraživanja koja će dati proverene nalaze. Na kraju se sve završava novim izmenjenim izdanjima ili povlačenjem udžbenika, a odluka o tome zasniva se na sudu autora, izdavača ili nekim impresijama nastavnika, a ne dobro fundiranim istraživanjima efekata učenja iz udžbenika – ističe Antićeva.

Utisak je da liberalizacija udžbeničkog tržišta nije povećala kvalitet udžbenika. To su potvrdila i ranija istraživanja. Šta je država propustila da uradi?

– Postoji nekoliko ključnih preduslova: prvi je donošenje i postavljanje standarda kvaliteta udžbenika. Ovi standardi postavljaju široku mrežu koja neće dopustiti da pred decu dođu loši (ili čak štetni) udžbenici, oni koji se ni ne otvore, oni uz koje se ne stiče kvalitetno znanje, oni koji podržavaju pogrešne obrasce učenja (kao što je bubanje), oni koje deca mrze i teatralno cepaju pred školom čim se završi nastava u junu. Ti standardi bi trebalo da budu kriterijumi po kojima rade autori, recenzenti, izdavači, nastavnici kad biraju, svi uključeni u proces konstrukcije, izdavanja, primene i vrednovanja udžbenika. Dakle, potrebna je njihova obuka kojom će prevazići svoje lično, implicitno iskustvo šta je udžbenik i usvojiti savremeno naučno i stručno razumevanje njegove funkcije i kriterijuma koji opisuju kvalitetan udžbenik. A udžbenik nije zbirka informacija koju bi trebalo nabubati, već knjiga koja pomaže učeniku da sam izgradi znanje, knjiga za izgradnju razumevanja.

Struka godinama upozorava da su dobri standardi kvaliteta i jasne procedure njihove primene ključne poluge za podizanje kvaliteta udžbenika. Ipak, standardi koje je prethodni ministar prosvete usvojio, a na koji je bilo brojnih primedbi, primenjivaće se kada se budu pisali i pregledali novi udžbenici. Ako nemate dobar alat, onda ispada da se ni sa novom generacijom udžbenika kvalitet neće popraviti.

– Skoro je izvesno da se kvalitet neće popraviti ili da ako se to desi, to će biti posledica nečeg drugog, ne ove mere obrazovne politike. Ključno za svaku promenu je da postoji opredeljenje, konsenzus da do promena dođe, da se poštuje nauka i struka u kreiranju te promene i da postoje mehanizmi podrške za sve nosioce koji su uključeni u realizaciju promena. U ovom slučaju, ništa od ovih preduslova nije realizovano. Recimo, tenderski izbor stručnog tima koji će pisati standarde. To je neprimerena procedura za ovaj cilj. Srbija ima malu zajednicu istraživača obrazovanja, a još manju istraživača udžbenika. Ne može lično iskustvo sa udžbenicima ili iskustvo pisanja udžbenika zameniti razumevanje teorije i istraživačkih nalaza o udžbenicima i nastavi u učenju.

Roditelji se žale što se udžbenici ne nasleđuju, oni bi želeli da iste knjige traju i po 10 godina i da sva deca uče po istim knjigama, upravo da ne bi morali stalno da kupuju nove. Sa stanovišta struke to nije dobro. Kako pomiriti te dve strane?

– Za odgovor na ovo pitanje ključno je kako vidimo udžbenik i njegovu funkciju. Ako ga vidimo kao zbirku informacija iz neke naučne oblasti, onda potreba za promenom udžbenika svake sledeće godine nije velika. Isti broj nekih podataka opisuje strukturu atoma ili klasifikaciju ptica ili kako tumačiti uzroke i povod Prvog svetskog rata. Mada i tada, ubrzan rast nauke i tehnologije svakog dana nam donosi važne dopune u tumačenju i razumevanju sveta oko nas. S druge strane, ako udžbenik vidimo kako mu koren reči sugeriše, kao knjigu za učenje, kao knjigu koja je podrška izgradnji znanja učenika, onda je učenik glavni kriterijum da li je udžbenik adekvatan i potreba za preispitivanjem izbora se mora realizovati stalno, svake godine. Zamislite decu od pre 10 godina, kada su mobilni telefoni tek počeli da budu deo naše realnosti, a mnoga deca ih nisu posedovala. Google, bez koga danas ne možemo da zamislimo život, postoji tek 16 godina. Dakle, deca koja će ovog septembra krenuti u, na primer, šesti razred se razlikuju od dece koja su pre deset godina učila isti razred. Zbog toga izbor odgovarajućeg udžbenika mora odgovarati deci kojoj je namenjen. Istovremeno, višestruko je pedagoški značajno da svaki učenik ima svoju knjigu za učenje. Učenje iz udžbenika koje uključuje podvlačenje, pravljenje beležaka, ostavljanje ličnih signala dok se uči je sastavni deo kvalitetnog učenja. Rad na tekstu je u osnovi svakog učenja, to je opšta intelektualna kompetencija kojim se izgrađuje razumevanje i koja će učenicima trebati u bilo kom predmetu u toku školovanja i dalje u životu posle škole. Učenje zasnovano na razumevanju pročitanog je u osnovi PISA testiranja (test razumevanja pročitanog) na kome naša deca kontinuirano postižu loše rezultate, pa je samim tim ova veština značajnija.

Jedna od najspornijih stvari je izbor udžbenika, jer javnost smatra da nastavnici nisu dovoljno obučeni za to, pa se ovo pitanje neprestano povezuje sa korupcijom.

– Celokupni nastavni proces, a upotreba udžbenika je jedan od važnih aspekata tog procesa, je visoko kontekstualan. To znači da na uspeh nastave/učenja, odnosno na ostvarivanje kvalitetnih znanja učenika, utiče ceo spektar različitih faktora. Kako naći put u procesu učenja do svake nove generacije najbolje zna nastavnik. I zato ta odluka bi trebalo da bude na nivou nastavnika, aktiva nastavnika i škole. Verovatno je nastavnicima danas (i to ne samo kod nas nego i u svetu) teže nego ikad ranije u istoriji. Od kad postoje škole, nastavnici su po pravilu imali jednu knjigu – udžbenik koji je služio i za nastavu i za učenje. Danas i nastavnici i učenici rade u kontekstu neverovatnih mogućnosti korišćenja različitih izvora informacija, što otvara pitanje izbora, selekcije, organizacije, kritičke analize izvora, sve te kompetencije koje bi morali da razvijaju i učenici i nastavnici. Niko nastavnike u toku inicijalnog obrazovanja nije učio kako da biraju udžbenike. Isto se odnosi na nepostojanje programa za stručno usavršavanje koji ima u fokusu udžbenike. Nastavnike niko nije obučavao kako se primenjuje udžbenik u nastavnom procesu, kako se učenici uče kako da rade na udžbeniku. Tako imamo situaciju, koju pokazuju pojedina istraživanja, da će se i sa najboljim udžbenikom (konstruisanim na osnovu dobrih standarda kvaliteta) učenici ponašati kao da pred sobom imaju listu izolovanih informacija koje treba nabubati. Taj nalaz sugeriše da su njihovi obrasci služenja udžbenikom tako uspostavljeni da neće prepoznati dobar udžbenik, da neće iskoristiti „ruku podrške“ za izgradnju razumevanja i kvalitetno učenje. Drugim rečima, i najbolji udžbenik učenici prosto neće videti ukoliko nisu naučeni kako da ga koriste. Stoga težište u obukama nastavnika mora biti i za vrednovanje i za primenu i za izbor kvalitetnog udžbenika.

Neću ni onako kako hoću

Kako osigurati da, kada istekne važenje postojećih udžbenika, zaista dobijemo kvalitetnije?

– To je teško pitanje, na koje nije moguće dati odgovor. Ima ona stara sremačka opaska „E sad neću ni onako kako ja hoću“. Tako nekako se država za sada ponaša, neće i kad nešto hoće. Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. donela je Vlada 2012. Sama država neće da primenjuje ono što je sama donela kao dokument. Svaka nova podela vlasti donosi prekid kontinuiteta i počinjanje ispočetka. Udžbenici su deo te iste priče.

Tekst objavljen u okviru dodatka Danas Škola.