Foto: Miljko Stojanović„Istočna Srbija, to je već poznato, devastirana je rudarstvom. Vazduh je zagađen i, posledično, stoga je i zemljište već zatrovano teškim metalima i arsenom. Površinske vode su veoma loše. A onom što Istočna Srbija ima jedino dobro – mogućnost kvalitetnog vodosnabdevanja iz podzemnih voda – sada takođe preti zagađenje.“
Ovoj zabrinutosti dr Snežane Šerbule, profesorke na katedri za zaštitu životne sredine Tehničkog fakulteta u Boru valja dodati još jedan stepen: zagađenje ne samo da preti, već tokom pojedinih istražnih radnji za otkrivanje plemenitih metala, u ovom delu zemlje bušilice prodiru i do podzemnih vodnih „tkiva“ što već sada zagađuje tečnost bez koje ne možemo.
Profesorku Šerbulu smo inače zamolili da za Danas zajedno prokomentarišemo pojedine akcente nedavne stručne rasprave u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Naime, SANU je potkraj novembra organizovala naučni skup o temi „Vodni resursi u republici Srbiji, problemi i rešenja“ sa koga narednih nedelja treba da izađe i zbornik o ovim, iako je reč o vodi, po svim podacima – gorućem problemima.
Da podsetimo, sličan skup je svojevremeno održan i u vezi s projektom Jadar, na šta se uglavnom pozivaju svi, osim onih koji posle neiskrenog/lažnog moratorijuma sada ubrzavaju i pripreme, pa i „evropsko-nemačko-saksonsku kampanju“ za kopanje litijuma.
Uzgred, iako nimalo uzgred, „Istinomer“ je pomenuti moratorijum proglasio za najveću laž, ove godine iako je Ana Brnabić „tačku“ na litijum stavila još pre dve godine, jer je laž potpuno sazrela u ovoj novoj kampanji.
Inače, glavni povod SANU-skupa sastoji se u podatku da se u zemlji Srbiji gubi oko 1/3 vode od izvorišta do krajnjih korisnika. Po podacima Agencije za zaštitu životne sredine iz 2015. objavljenim na portalu Danas u pojedinim lokalnim vodovodima se od „fabrika vode“ i izvora do potrošača gubi do 60 odsto (i to nedovoljno dobro!) prečišćene vode usled dotrajalih i neodržavanih instalacija.
Čistoća vode u većim gradovima je prema istim podacima – zadovoljavajuća jer „ide“ do 86 odsto. Ovi procenti, jedne strane pojašnjavaju pomenuti zabrinjavajući prosek od jedne trećine gubitaka, dok s druge strane, i pokazuju da se u tome za poslednjih decenija u Srbiji nije ništa promenilo.
Eksperti u SANU nisu pričali samo o vodosnabdevanju već i o zabrinjavajućem stanju kanalizacije, kao i o svim rizicima i problemima i mogućim rešenjima. Međutim, profesorka Šerbula naročito ističe da su tada poseban predmet rasprave bile takozvane višenamenske akomulacije. A još važniji je nedvosmislen zaključak stručnjaka: da bi se koristila za vodosnabdevanje takva jezera ne bi ubuduće smela da budu višenamenska, od akomulacija za sprečavanje poplava, pa do turističke namene – i za kupanje i za ribolov pošto sve te namene mogu da dovedu do kontaminacije potencijalne vode za piće.
Izvori zagađenja u njima su brojni – cvetanje algi, crevne bakterije i drugi, kakvi su se ovoga leta pojavili na Gružanskom jezeru ili svojevremeno kod Užica. Jer, takva su jezera preko leta vruća i za upotrebu voda iz njih mora da se hemijski i biološki prečišćava. Zato, stav ali i preporuka stručnjaka vlastima je da te velike akomulacije moraju da ostanu samo vodozahvati za piće!
Međutim, praksa pokazuje da za tako nešto postoje najmanje dve, zapravo samo jedna prepreka – potrebne su mnoge stručno izvedene mere. Ali se one uglavnom ne primenjuju, pošto vlasti izbegavaju ili odlažu njihovo ostvarivanje.
Pogledajmo kako se konkretno ugrožava ono, po rečima naše sagovornice, jedino dobro Istočne Srbije – mogućnost kvalitetnog vodosnabdevanja iz podzemnih voda, a koje je usko povezano i sa višenamenskim akomulacijama kakva je u slučaju Zaječara Grliško, a Bora, Borsko jezero.
„Misterija“ Grliškog jezera
Pre svega treba razjasniti situaciju sa višenamenskom akomulacijom u blizini sela Grlište. U najširoj javnosti zaječarske okoline decenijama su podaci o gradskom vodovodu i onim koji dolaze do sela bili u sferi legendi.
Širenje i obnavljanje mreže baziralo se na pričama o kvalitenoj vodi sa vrela ispod planine Tupižnica (Lenovačko vrelo), njima su se dodavale prednosti nove velike akomulacije, Grliškog jezera i dopune iz brojnih reni bunara sa obe strane (Belog) Timoka.
Istini za volju, svi ti izvori trebalo je da napajaju, i jesu „fabriku“ vode respektabilnog kapaciteta. Međutim, malo je ko od krajnjih korisnika znao odakle tačno dolazi voda na njegov lavabo, pa je primera radi u selima severno od Zaječara svako mogao da potvrdi kako pije vodu sa Tupižnice.
Ova priča možda i ne bi bila nužna u ovom tekstu da svoj odjek nije imala i na skupu u Akademiji. Naime, poput mnogih Zaječaraca koji su u našem mini istraživanju tvrdili da se voda iz Grliškog jezera ne koristi i pojedini stručnjaci su uvereni da “se grad uglavnom snabdeva podzemnom vodom sa Lenovačkog vrela” i delom iz pomenutih reni bunara, a da je akomulacija kod Grlišta “primer izgradnje objekta za kojim realno nije bilo potrebe.”
Međutim, trenutna situacija sa ovim vodosistemom zvanim “Kraljevica”, iz osamdesetih godina, izgrađenim kao podsistem sistema „Bogovina“ koji do danas nije urađen i protivreči svim “legendama”, ali uključuje ponešto od svake od njih. Fabrika vode „Kraljevica“ koja neprekidno radi od 1990. prerađuje vodu iz akumulacije „Grlište“ koja maksimalno prikuplja12 miliona kubika a izdašna je 150 litara u sekundi, sa Tupižničkog vrela 10 l/s, a iz sistema kopanih bunara oko Belog Timoka 30 l u sekundi.
I, s obzirom na količinu vode iz akomulacije teoretski ne bi ni morali da se koriste ovi “dopunski” izvori, ali za njih je jednostavnije obezbediti pitkost samo blagim hlorisanjem. A za vodu iz grliške multinamenske akomulacije neophodan je znatno složeniji, i naravno, skuplji tretman od čak pet procedura pre pitkosti vode.
Jasno je, dakle, da ako bi se iz vodosnabdevanja Zaječara isključilo jezero po preporuci stručnjaka o “proterivanju” višenamenskih akomulacija iz snabdevanja vodovoda, odnosno ako se ne bi primenile, a obično se ne primenjuju, sve hidrološke, biološke, antierozivne i antibujične -“antipesticidne” mere, grad i okolina bili bi ugroženi nemerljivim nedostatkom pijaće vode.
Uz sve to postojeći problem se dodatno komplikuje “stranim faktorom”, odnosno halapljivim planovima rudarskih kompanija za iscrpljivanje plemnitih metala sa teritorije Istočne Srbije čije se sprovođenje već započinje u zaječarskom regionu, u neposrednoj blizini grada, oko sela Nikoličeva, a po poslednjim upozorenjima meštana i prema Gamzigradskoj banji, te Vrškoj čuki, a po svemu sudeći i prema Kalni u pobrđu Stare planine.
I, na ovom mestu valja reći – rudarske ambicije multiplikuju problem vode jer svako nalazište metala u eventualnoj (a po svemu sudeći od vlasti obećanoj!) eksploataciji povećava potrebe za njom, ionako nedostatnom zbog klimatskih promena, endemskih suša i neumerene upotrebe pesticida koji se utiskuju u tlo i potom, kad “kiše dolaze” spiraju sa njega i sve češće bujično se “kotrljaju” u akomulacije.
Model kako sve može da bude u bliskoj budućnosti vidi se na teritorijama susednih Bora i Boljevca.
Napadi na podzemna izvorišta
Početak aktuelne vod(e)ne pred/istorije Bora, podseća nas Snežana Šerbula, može se opričati jednim projektom koji je trajao od 1991. do 1997. godine. Cilj je bio snabdevanje Bora i Boljevca kvalitetnom vodom. Ekipe Rudarsko geološkog fakulteta i Instituta „Jaroslav Černi“- od koga je sad ostalo samo ime pod vlasništvom-patronatom i oktroisanom samovoljnom Milenijum tima – imali su plan da u Bogovini ispitaju mogućnost višenamenske akomulacije pribiranja površinskih voda za snabdevanje ove dve opštine.
Ali našli su bolje mnogo zdravije rešenje, izvor sa podzemnom zdravom pijaćom vodom. Reč je o vodozahvatu ”Mrljiš” kod Bogovine koji ima 250 litara u sekundi zdrave vode. Priroda je ovom izvoru obezbedila prednost što njegova voda ne mora da se dodatno prečišćava hemijski i biološki, nego samo da se blago hloriše za eventualno ubijanje bakterija.
Tako je obezbeđeno dovoljno vode, ne samo za Bor, već i za Boljevac, pa je pomenute 1997. završen ovaj projekat pod rukovodstvom prof. dr Zorana Stevanovića i cevovodom od četrdesetak kilometara razvedena pijaća voda do ovih gradova.
Ali, sada se pojavio problem – kompanija Ziđin! Oni, kaže profesorka Šerbula, nemaju dovoljno tehničke vode. Borsko jezero je svojevremno napravljeno kao izvor tehničke vode, ali takođe za više namena – i za turizam i ribolov… Do ove godine je bilo dovoljno kao izvor tehničke vode. Međutim, više nije, prvo problem su i klimatske promene, ali od dolaska Ziđina potrebe su povećane zbog rasta eksploatacionih kapaciteta – u Topionici je to povećanje dva i po puta, 1,3 puta u kopu Veliki Krivelj…
Sva ta povećanja tehnoloških kapaciteta zahtevaju mnogo tehničke vode čija se količina izražava hiljadama kubnih metara. Zato ekspanzivni rudari i uz postojeće vodozahvate traže rezerve, a kao što je rečeno, dešava se da bušotinama za metale naiđu i na vodu čije su količine verovatno spremni da „merkaju“. Takođe, ima i javnih znakova u severnijim selima Timočke krajine čije poruke nisu objašnjene, ali ih deo javnosti tumači kao namere novoeksploatatora da se posluže i vodom iz Dunava.
Iz ovih razloga, već je javna tajna da se svemogući i sveprisutni Milenijum tim priprema za pompezno promotivno najavljeni projekat takozvanog „srpskog mora“ ispod Čestobrodice koji podrazumeva i „slatkomorsko“ uzimanje vode iz Crnog Timoka, ali i sliva reka oko Bogovine.
Međutim, slične, gotovo iste planove, a vrlo verovatno i saradničke sa Timom ima i Ziđin uz sasluživanje Instituta za urbanizam i arhitekturu Srbije. Kao mamac stanovništvu nudi se ne samo višenamenska akomulacija Bogovina za turizam i rekreaciju, već osim pregrađivanja i napredna regulacija doline Crnog Timoka.
Najprostije, dakle, rečeno ta višenamenska akomulacija – a videli smo kako je podložna prljanju – to zamamno „srpsko more“ prekrilo bi postojeći cevovod do Bora i Boljevca. Odnosno, taj izvor „to najvrednije što nam je priroda dala“, kako kaže dr Šerbula, biće uništen.
A još nema podataka da li bi se u takvom „zprljavajućem“ slučaju postojeći cevovod za zdravu vodu ubuduće koristio za tehničku vodu.
„Šestospratnica“ vode pod Zaječarom
Bogatstvo Zaječara vodom potvrđeno je u novije vreme, kada je otkriveno da u centru varoši postoji šest nivoa podzemnih voda na dubini od 30 do 400 metara, a između se nalaze vododrživi slojevi koji sprečavaju da voda sa jednog nivoa preže u drugi. Na obodu varoši ti nivoi se nalaze na dubini od 60 do 300 metara. Sa 40-ak česama koliko ih je bilo na početku 21. veka, teklo je 700 litara vode u minutu, prosečne temperature od 16 do 18 stepeni, a po broju česama Zaječar je jedinstven u Srbiji.
Ovo je deo iz poučne i lepo opremljene knjige koleginice Irene Jović Stanojević „Nogu pred nogu kroz varoš Zaječar“ sa obiljem podataka iz prošlosti grada, poput ovog o „vodnoj istoriji“ sa mapom podzemnih voda.
Javnih arteskih česama je bilo i u 19. i 20. veku, neke su i dalje „žive“, ali su pojedine ostale suve iz različitih razloga. Međutim, među poznavaocima, stručnjacima i ekolozima u ovom kraju postoji bojazan da ovo podzemno bogatstvo može da bude oskrnavljeno, zagađeno i uništeno dejstvom „rudarskih aktivnosti“. Tako se u gradu spekuliše da je odluka da se pojedine česme zatvore za piće zbog lošeg kvaliteta vode, zapravo stvaranje alibija za povećanje količine “rudarske” vode.
Betonom na toplu lekovitu vodu
Ispitivanja podzemlja koja se već vrše na brojnim parcelama u okolini radi pronalaženja skupih minerala i ruda metala i imaju to kao prvenstveni cilj, ali teško da mare za – vodu. Nedavni slučaj u blizini sela Nikoličevo u kome postoji i banja koja se tako i zove, mada nije nikad to postala u pravom smislu, pojačala je takva strahovanja. Tražeći nešto drugo, rudarske burgije otkrile su „toplu vodu“ čije je kuljanje, tvrde svedoci, oborilo i nivo lekovite vode i u “banji”, ali svakako i u podzemlju. Na opasnost da je ona i zagađena ukazali su aktivisti EkoIstoka svojim upozorenjima na brzopleto, samim tim i nestručno „krpljenje“ bušotine višednevnim nalivanjem betona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
