Da li bi ukidanje opšteg uspeha smanjilo pritiske zbog ocenjivanja?

Pokrenuto je i pitanje čemu služi opšti uspeh koji se uz prosečnu ocenu opisuje rečima odličan, vrlo dobar, dobar…, jer je upravo to najčešći motiv zbog koga se jure i poklanjaju ocene, mahom petice.

Svojevremeno je Forum beogradskih gimnazija tražio da se ukine zaključivanje ocena na polugodištu za srednjoškolce, budući da su te ocene birokratska stvar koja, po njihovom mišljenju, ništa ne znači, a dodatan argument u prilog ovom predlogu je činjenica da se ove ocene ne uzimaju u obzir prilikom zaključivanja na kraju školske godine.

I dok u Forumu smatraju da izviđenje zaključih ocena na polugodištu stvara pritisak i đacima i nastavnicima, Ministarstvo prosvete je ranije iznelo stav da bi se izostavljanjem zaključivanja ocena na kraju prvog polugodišta značajno smanjila informativna funkcija ocenjivanja koja je važna za učenike, roditelje ali i za školu.

Grupa stručnjaka sada predlaže da se ukine opšti uspeh, jer kvalifikovanje učenika kao odličnih, vrlo dobrih, dobrih, dovoljnih i nedovoljnih stvara đacima, roditeljima i nastavnicima pritisak oko ocena.

To dalje vodi u normalizaciju prakse poklanjanja ocena, nepravedan tretman učenika, razdore između nastavnika i sukobe između škola i roditelja, a nema nikakav praktičan značaj jer se za upis u srednje i u visoko obrazovanje računa prosek ocena.

Šta je opšti uspeh?

Opšti uspeh učenika od drugog do osmog razreda, kao i u srednjoj školi utvrđuje se na kraju prvog i drugog polugodišta na osnovu aritmetičke sredine zaključnih prelaznih brojčanih ocena iz obaveznih predmeta i iz izbornog programa(izuzev verske nastave i građanskog vaspitanja), kao i ocene iz vladanja.

Iskazuje se kao: odličan, vrlo dobar, dobar, dovoljan i nedovoljan.

Pritom, odličan uspeh ima učenik koji je ostvario srednju ocenu najmanje 4,5; vrlo dobar između 3,5 i 4,49; dobar uspeh od 2,5 do 3,49, i dovoljan ako ima srednju ocenu do 2,49.

Manji pritisak

– Ukidanje opšteg uspeha ne košta ništa, može brzo da se uradi jer je potrebna izmena zakona i pravilnika, a definitivno bi smanjilo pritisak pri ocenjivanju. To nije jedino, ali je jedno od mogućih rešenja. Sada imate pritisak da se učeniku pokloni ocena da bi se zvao odličan ili vrlo dobar – kaže za Danas Jelena Teodorović, profesorka na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu, koja je sa grupom kolega učestvovala u kreiranju preporuka za unapređenje kvaliteta obrazovanja, među kojima je i ukidanje opšteg uspeha.

Ona se zalaže da se i u pojedinačnim predmetima ukine izvođenje zaključne ocene i zaokruživanje do pune ocene.

Kao primer navodi učenika sa prosekom 3,46 kome da bi imao zaključenu četvorku, nastavnik mora da pokloni ocenu, što nije pravedno, a ako to ne uradi imaće zaključenu trojku, kao i neko sa prosekom 2,50, što je takođe nepravedno jer je zakinut za 0,46.

– Zašto iz predmeta ne bi mogao da postoji samo prosek ocena koji bi se računao pri izvođenju ukupnog proseka na kraju određenog razreda, umesto da se učenici zovu odlični, vrlo dobri…- pita naša sagovornica, koja je uverena da bi ove promene uticale na to da se smanji pritisak pri zaključivanju i poklanjanje ocena.

Dragica Pavlović Babić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, se slaže da bi ukidanje opšteg uspeha smanjilo pritisak na nastavnike.

Ona ističe da je prosečna ocena finija, preciznija i objektivnija mera nečijeg postignuća, dok je svođenje na pet kategorija opšteg uspeha gruba mera za razvrstavanje sve dece koja se razlikuju po uspehu u velikoj meri.

– Ovako ipak nešto stavljate na širu skalu gde fine razlike u postignućima mogu bolje da se vide i gde svako ima utisak je ocenjen pravednije. U krajnoj liniji opšti uspeh zaista ne utiče na njihov kasniji plasman u srednju školu i u visoko obrazovanje, jer se pri upisu boduje prosečna ocena. Tako da opšti uspeh nema nikakvu upotrebnu vrednost, ali ima veze sa pravdom i osećajem zakinutosti, a na to su mladi ljudi veoma osetljivi – ističe Pavlović Babić.

Ona, međutim, misli da ova novina neće napraviti suštinsku promenu, jer, kako kaže, to nije prvorazredni uzrok nezadovoljstva, niti pokretač incidentnih situacija koje se gotovo svakodnevno dešavaju u školama, niti će biti lek za to.

– Ali u nekoj meri može da sve to ublaži i da malo poveća objektivnnost, odnosno da se razlike u postignućima učenika malo bolje vide – ističe ona.

Čemu danas služi škola?

Na pitanje šta je onda lek, kaže da da nema jednostavnog odgovora, ni brzih rešenja.

– Škola mora da postane mesto na kojem se aktivno radi na nečem smislenom. Aktivno znači da su učenici uključeni, da imaju neke aktivnositi…45 minuta sedenja na drvenim stolicama, a da ništa ne radiš, da ne smeš ni da govoriš i da se pomeraš, pa tako šest, sedam, osam časova tokom dana je neizdrživo. I pritom slušate nešto što vas ne interesuje, što nije relevantno, što nećete nikad upotrebiti i što ćete zaboraviti čim prođe ispitivanje i dobijete ocenu. Ali ako ste za za to vreme uključeni u neke aktivnosti koje imaju smisla, vi taj pritsak nemate ili ga lakše podnosite – kaže Pavlović Babić.

Škola je, dodaje, ranije bila mesto gde su učenici dolazili po informacije i neke stvari su bile ekskluzivno školske.

– Sada ste vi izloženi informacijama koje treba prerađivati na hiljadu različitih načina i 24 sata tokom dana i škola mora sa tim da se izbori. Ona nije mesto gde ćete nešto ekskluzivno saznati, saznaćete na hiljadu drugih načina i zato škola mora da pronađe oni što vi ne možete prostim prelistavanjem i otvaranjem sajtova na Guglu. A to je da povežete te informacije, da ih učinite smislenim, da ih primenite na neku konkretnu situaciju, pod nekim konkretnim okolnostima, da sa tim znanjem nešto radite. To nije samo praktična upotreba znanja nego sledeći korak u sticanju znanja. Ne možemo da ostanemo samo na novu reprodukcije koja je dosadna, neupotrebljiva, teška i kojoj smo izloženi u vanškolskom kontekstu non- stop. Ne trebaju nam udžbenici da bismo nešto saznali, saznaćemo mnogo brže, lakše, bogatije i raznovrsnije sa dva kucanja na mobilnom telefonu, ali kad dođemo do te informacije onda nam je potrebna intevencija škole i ona na to mora da se prilagodi da bi to bilo smisleno za decu i angažujuće i da bi držala njihovu pažnju – ukazuje naša sagovornica.

Šta sa ocenjivanjem?

Na pitanje kako se sve to odražava na ocenjivanje jer, kakva god da je škola, na kraju se dođe do teme ocena, ona odgovara da je to velika priča koja ima mnogo različitih rešenja.

– Možete kao u nekim sistemima da ocenjivanje potpuno isključite iz škole i da ocena bude eksterna i objektivna, tako što bi se na kraju određenog perioda školovanja radili testovi, razvijeni u specijalizovanim institucijama, koji su dobro odmereni, standardizovani i dobro kalibrirani. Mi nemamo u sistemu nijednu takvu meru. Završni ispit ne služi čak ni za upis u srednju školu, jer se na kraju najveći broj učenika upiše po prvoj želji kakav god ima školski uspeh i koliko god poena ostvario na tom testu. I onda taj jedan jedini instrument koji imamo ne obavlja svoju funkciju.

Izuzetak je manji broj škola i smerova koji su konkurentniji i gde je važno upasti na rang-listu, ali smo svedoci da je sve manje takvih škola – ističe Pavlović Babić.

Da li je bolje imati standardizovane testove ili kombinaciju uz nastavničko ocenjivanje, ako često čujemo da su ocene te koje utiču na motivaciju učenika za učenje?

– Tačno je da smo navikli da nas testovi ili ocena pokreću na neko učenje. Meni se čini da je dobro imati nastavničko ocenjivanje tokom cele godine. Ne mora ocena da bude iskazana od jedan do pet, može i od jedan do 10, ili do 100. Ne mora čak ni mumerički da se iskaže, jer čim nešto kvantifikujete vi to svodite na neku kategoriju. Možete da date ocenu koja je kvalitativna, kao što smo imali pokušaje uvođenjem opisnog ocenjivanja u prvom razredu. Nastavnici mogu da ispituju i ocenjuju spram standarda, a format ocene je nešto o čemu može da se pregovara. Ocena može da bude iskazana na mnogo načina. Recimo, preko neke ček liste gde će gradivo i zahtevi biti podeljeni na mnogo manjih jedinica koje će ukljivati i odnos učenika prema predmetu, aktivnost na času i različite aspekte postignuća. Jednu oblast možete da ocenite pomoću 20 ili 30 pokazatelja preko te ček liste. Ne moramo da ocenjujemo od jedan do pet – navodi Pavlović Babić.

Ona smatra da je dobro imati kombinaciju standardizovanih testova i nastavničkog ocenjivanja, jer su nastavnici svakodnevno sa đacima i mogu da ih prate, da reaguju na promene, da ih podstaknu i motivišu na napredak.

Navodi i primere ocenjivanja u različitim obrazovnim sistemima:

– U Americi je ocenjivanje preko ček-lista i slovno sa širim rasponom, u Finskoj nema numeričkih ocena do šestog razreda i tada se prvi put na kraju tog razreda pojavljuju nacionalni testovi koji su selekcija za više nivoe obazovanja. U Holandiji je sve zasnovano na eksternom testiranju, testove pravi njihova nacionalna kuća koja se time bavi. U svakom slučaju, u zapadnoevropskim sistemima je učešće eksternih testova značajno veće nego u Srbiji. Kod nas je ocenjivanje isključivo nastavničko i ma kakvi bili pravilnici, ono je ipak impresionističko. Nije zasnovano na standardima koji su javno dostupni nego na kriterijumima koje nastavnik formira od odeljenja do odeljenja i od slučaja do slučaja – zaključuje Pavlović Babić.

A na pitanje zašto je tema ocenjivanja ostala u zapećku svih reformi obrazovanja, ona kaže da je obrazovni sistem glomazan i intertan i opire se promenama.

– Mnogo ljudi ne voli promene, a kao i sa svim našim reformama, na kraju sve pojede rutina i vratimo se na nešto u čemu se svi osećamo sigurno. Niko nije zadovoljan, ali kada bismo nešto menjali bilo bi podeljenih mišljenja i ostrukcija, a u jednom glomaznom sistemu kakav je obrazovni teško je sprovesti promene – ističe sagovornica Danasa.