Uklanjanje tabua o ratu u Alžiru

Dok je u Holivudu snimljeno na desetine filmskih epova o ratu u Vijetnamu, a sada je pažnja producenata usmerena na Irak, francuska filmska industrija izbegava akcione filmove čija bi tema bila nedavna ratna istorija. Jedan francuski producent, međutim, nastoji da popravi balans snimajući akcioni film o krvavoj sagi rata za nezavisnost koji je Alžir vodio protiv Francuske od 1954. do 1962.
Film „Intimni neprijatelji“ preksinoć je premijerno prikazan u Parizu, a reklamiran je kao francuska verzija ratnog epa „Vod“ Olivera Stouna: ekstravagantni specijalni efekti iskorišćeni su da prikažu psihološki horor ljudi koji su se borili na strani kolonijalne Francuske. Oslikane su napalm racije i metodi mučenja koje su primenjivali Francuzi, kao i teror Alžirskog fronta za nacionalno oslobođenje (FLN). Tvorci filma zasnovanog na svedočenjima stotina vojnika, za koji je scenario napisao istoričar, tvrde da su otvorili novu eru francuskog suočavanja sa sopstvenom prošlošću.
Svetsko interesovanje za alžirski konflikt poraslo je pošto je predsednik SAD Džordž Buš priznao da je, učeći lekcije o Iraku, čitao prikaz britanskog istoričara Alistera Horna. U Francuskoj, međutim, rat ostaje neprijatna tema. Premijer Fransoa Fijon je prošle nedelje najavio osnivanje „memorijalne fondacije o ratu u Alžiru“, posle ceremonije na kojoj je odao počast francuskim „harkama“. Reč je o Alžircima koji su napustili svoje zemljake i borili se na strani Francuske, da bi po dolasku u Francusku posle rata bili suočeni sa užasnom diskriminacijom.
Za „Intimne neprijatelje“ s ponosom se ističe da je prvi film holivudskog stila o ratu u Alžiru. Ovaj rat bio je tema svega nekoliko popularnih filmova, među kojima je posebno zapažen „Bitka za Alžir“ Gija Pontekorva, koji u Francuskoj nije prikazivan do 1966, i četiri godine bio zabranjen, delimično zbog naturalističkih scena mučenja. Međutim, američki stil direktora „Intimnih neprijatelja“ Florana Sirija, koji je radio u Holivudu gde je snimio film „Talac“, naišao je na kritike.
Većina kritičara odala je priznanje Siriju zbog tematizovanja neuspeha rata „koji još nije pronašao mir u kolektivnoj svesti“. Neki, poput Liberasiona, ukazali su na klišee, poput imitiranja „metafizičke psihodelije“ iz filma „Apokalipsa sada“ Frensisa Forda Kopole. Ipak, francuski kritičari se slažu da je potrebno suočavanje s temom koja je nekada bila tabu. Scenarista Patrik Rotman rekao je da se Francuska „izmakla vremenu u kojem su strasti bile snažne i ušla u period kada je moguće pogledati u istoriju“.