Ukrajina sanja Mandelin san

Sigurna sam da bi Nelson Mandela razumeo moja osećanja i da bi se složio samnom. Režim aparthejda u Južnoafričkoj Republici zatvorio ga je na gotovo tri decenije, ali na velikim protestima u Sovetu i na drugim demonstracijama za slobodu i jednakost, hrabri mladi Južnoafrikanci uporno su sledili Mandelin primer i osećali njegovo prisustvo.

Širom sveta, većina ljudi sada s pravom slavi plemenitost dostojanstva kojom je Mandela izbavio Južnu Afriku iz političkog divljaštva. Čak i ovde, iza zatvorskih rešetki i neprestanog nadzora koji je i sam tako dugo preživljavao, mogu da prizovem toplinu njegovog širokog osmeha, radosnih očiju i one koloritne havajske košulje koju je nosio sa toliko vedrine.

I mogu da se divim njegovoj odlučnoj – i ponekad lukavoj – posvećenosti pomirenju, koja je spasila njegovu zemlju od rasnog rata, neizbežnog prema mišljenju onih koji su odbijali okončanje vladavine bele manjine. Koliko su samo pogrešili i koliko je čudesno bilo Mandelino postignuće koje je Južnu Afriku nakon aparthejda učinilo domom čak i onih koji su mu bili najogorčeniji neprijatelji.

Ali ovde, na ovom mestu, moju dušu ne dotiče, niti maštu razgoreva Mandela kao državnik. „Moj“ Mandela je zatvorenik, Mandela sa ostrva Roben, koji je iza rešetaka proveo 27 godina (18 na steni u Južnom Atlantiku) nesalomljivog duha, pun vere u tolerantnu Južnu Afriku, zemlju koja će biti slobodna čak i za arhitekte aparthejda i one kojima je taj sistem doneo korist.

Posle okončanja vladavine belaca nije nastupio pogrom. Nije bilo lova na veštice niti sprovođenja pravde po kratkom postupku. Mandela je jedino tražio da istina o prošlosti bude otkrivena. Kroz jedinstvenu Komisiju za istinu i pomirenje Mandela je izgradio jedini održiv most između rasističkog nasleđa svoje zemlje i multirasne sadašnjosti i budućnosti – što je bila kombinacija političke genijalnosti i ljudske mudrosti koje imaju samo najveći lideri.

Mandela je mogao da vodi Južnu Afriku ka slobodi, jer je jasnije video budućnost od onih koji su godine aparthejda proveli van zatvora. Zapravo, posedovao je retku jasnoću moralne vizije koju zatvor – možda bolje od bilo kog drugog okruženja – može da odneguje.

Takvu jasnoću vizije zatvor je doneo i Aleksandru Solženjicinu. „Polako mi se otkrivalo da linija koja razdvaja dobro i zlo ne prolazi kroz države, kroz klase, niti političke partije – već pravo kroz svako ljudsko srce – i kroz sva ljudska srca“, pisao je u gulagu Arhipelag. „Ta linija se pomera… I čak i u srcima prepunih zla, preostaje jedan mali mostobran dobra. A čak i u najboljim od svih srca preostaje… jedan mali neiskorenjeni kutak zla.“

Sposobnost kojom počinjete da vidite jasnije od drugih najprisnija dela ljudske duše jedan je od retkih poklona koje robija može da podari. Prisiljeni da se suočite sa sopstvenom ranjivošću, izolacijom i prikraćenošću (i naizgled bezizlazom) učite da pažljivije osluškujete srce, svoje i drugih zatvorenika.

U Mandeli se ovaplotio ovaj redak dar. Kako bi inače lično pozvao jednog od svojih „kolega“ sa ostrva Roben da prisustvuje njegovoj inauguraciji kao prvog demokratski izabranog predsednika Južne Afrike?

Naravno, iza Mandelinog plemenitog duha stajala je čelična volja. Nosio se sa robijom zarad svog cilja. I nosio se sa mukom patnje nametnute njegovoj porodici. A ipak, nije poklekao niti se predao besu koji bi obuzeo većinu ljudi.

Mandeline reči o danu njegovog ličnog izlaska na slobodu pokazale su koliko je dobro ovo razumeo: „Dok sam izlazio kroz vrata prema kapiji koja je vodila ka mojoj slobodi, znao sam da ću – ne ostavim li svoju gorčinu i mržnju iza sebe – i dalje biti u zatvoru“. I kao što je Mandela u svojoj ćeliji znao da će aparthejd jednoga dana pasti, ja znam u svojoj usamljenosti da je trijumf Ukrajine kao evropske demokratije siguran.

Autorka je bila premijerka Ukrajine, a sada je liderka opozicije