„Ukrajinski“ kvasac i srpska politika

Snovi su čudo uma, oslikavaju sve naše strahove i želje, nadam se da se vašarska atmosfera i Gavrićev glas iz mog sna neće pretvoriti u javu.

Kišno popodne me vodi na sednicu Komisije za žalbe Saveta za štampu, dve tačke, u drugoj – po žalbi dve nevladine organizacije na kolumnu Marka Vidojkovića u Danasu – ne mogu da učestvujem zbog sukoba interesa. Odluka nije doneta jer su mišljenja koleginica i kolega bila podeljena, četvoro da je Kodeks prekršen, četvoro da nije. Jedino van sumnje je da Danas ne podržava i ne podstiče diskriminaciju. Ni prema Romima, ni prema nekoj drugoj osetljivoj grupi i da je sve učinjeno da se nenamerna šteta pokrije.

U ponoć je počela izborna ćutnja.

Petak, 1. april

Prva jutarnja vest je o nesreći u rudniku mrkog uglja Soko i akciji spasavanja. Ubrzo se pokazalo da je za osam mladih života prekasno – ugušio ih je metan. Osam kuća i majki u crnom, 18 siročića. Istraga će pokazati da li je ljudski nemar kriv ili je to, naprosto, cena eksploatacije uglja, mada sam uverena da neće biti krivaca; nije to fabrika čokolade, što reče predsednik unesrećenom ocu poginulog radnika fabrike municije. Setih se i maja 1982. kad sam sa grupom novinara i radnika Hidrotehnike ušla duboko pod zemlju. Spajan je tunel za reverzibilnu HE Bajina Bašta, Taru su – od Perućca do provalije gde su nekada bile Zaovine – s jedne strane mineri ručno bušili, a s druge krtica. Bilo je hladno kao u grobu. Ni danas ne mogu da shvatim zašto iko hleb zarađuje silazeći u duboku jamu, svestan da možda više neće ugledati svetlo dana.

Subota, 2. april

Stižu mi poslednja uputstva za izbore. Uznemirena sam, nisam sigurna hoću li prepoznati nepravilnosti i smem li neke da zanemarim? I kako ću sarađivati sa predstavnicima vlasti u biračkom odboru? Moje dileme su posle podne prekinute donekle – nimalo razrešene, samo odložene. Anja, ćerka mojih prijatelja Svete i Nataše, dete koje znam od rođenja, položila je prvosudni ispit. Razlog za slavlje u našem omiljenom restoranu Karuzo. I naravno svi pričaju o izborima, baš u stilu onoga što reče nekad (da li prvi ili poslednji predsednik SRJ?), „strepnja mi je dublja od nade“.

Nedelja, 3. april

Zvoni telefon kao lud, psujem sebe što sinoć nisam ranije stigla kući. Jurim na biračko mesto, sreća blizu je, OŠ Mihajlo Pupin, naselje Nova Galenika. Na b. m. 65 metež, ništa nije sređeno jer je, navodno, domar kasno otvorio školu. U 7:00 još se proverava materijal, namešta scena, a ljudi već stigli, gospođa koja želi da bude prva dodatno unosi nervozu. Kasnimo – beležim. U 7:25 u prazne kutije gospođa ubacuje prvo kontrole listiće, a onda i svoje. I počinje zvanično taj dugi dan. Aca pravi red i propušta ljude, koji prvo idu na proveru kažiprsta pod UV svetlom, pa na proveru identiteta i upisivanje, prvo u spisak za predsedničke izbore, pa za parlamentarne i na kraju gradske. Knjige goleme, bezmalo 1.900 imena. Moje biračko mesto 67 je na suprotnoj strani hodnika, nema gužve, prolazim proveru i brzo glasam, znam za koje brojeve.

Nešto kasnije stiže gospođa sa pozivom, ali nema je u spisku. Šaljemo je u Opštinsku izbornu komisiju, pa, ako je tamo nađu, moći će da se vrati i glasa… Fantomski listić ili birokratska greška, nemoguće je proveriti na licu mesta, ali u mojoj beležnici je samo jedan takav slučaj. LJude koji bi da glasaju u paru razdvajamo, svako bez razlike u čije ime je tu. U 11:00 sumiramo – 15 poziva za glasanje van biračkog mesta. Na kratkoj puš pauzi, vidim poruku kolege Neše iz Užica; u Lučanima koji imaju šest puta više birača nego mi na našem b.m. 700 ljudi tražilo glasanje od kuće! U jednom trenutku dolazi policajac i pita da li je sve u redu? Ispostavilo se da su jurišnici SNS napali Pavla Grbovića na 200 metara od škole, kad ih je snimio sa duplim spiskovima. Beležim i muškarca koji je hteo da se uveri da je njegova žena ispravno glasala toliko uporno da je oborio paravan. Združenim snagama je udaljen, a žena na miru glasala. Šta će biti kod kuće… Bliži se 20:00 i dilema mogu li da glasaju samo oni koji su zatečeni u to vreme na b.m. ili, kako je navodno odredio RIK, svi koji dođu dok je biralište otvoreno? Pada odluka; poštuje se zakon.

Počinje prebrojavanje – prvo provera biračkih spiskova. Tri puta su u parovima vlast-opozicija brojani potpisi; onda listići, prvo predsednička kutija, pa parlamentarna, na kraju beogradska. Opet brojimo više puta jer je u kutiji jedan listić manje od broja evidentiranih. Slično je i kod republičke kutije, samo još sporije jer treba razvrstati 19 gomilica, pa gradske u 12:00. Sve prebrojavamo više puta, domar šeta ispod našeg prozora i pita hoćemo li skoro, ostali već otišli. Da li smo mi najgori ili samo odgovorni i ne mrzi nas da tri puta proverimo? Konačno oko pola dva je upisan i poslednji rezultat. I naši potpisi. Odahnula sam, ne krijem, iako Vučić i SNS imaju prednost, da je naše b.m. referentno, bilo bi drugog kruga, SNS i SPS ne bi mogli da formiraju vladu, a BGD bi definitivno izgubili. Stižem kući, a ćerka mi iz daljine referiše: „Moj komšiluk je bolji od tvog, razbili smo ih…“

Pre sna gledam snimak napada na Pavla, predsednikovo kiselo lice dok se poredi sa Pašićem, glasnu ćutnju o Beogradu, baš kao i povlačenje RIK. Biće ovo duga nedelja…

Ponedeljak, 4. april

Teško jutro počinje tužnom vešću, Sveta mi javlja da je umro naš dragi kolega Živadin Stojanović ŽIS, čovek neverovatog duha i širine, odličan novinar i urednik, još bolji prijatelj.

Molim kolege da radim od kuće, spava mi se, a posle Danasa čeka me i Novi magazin. Vreme se vuče kao da se i dalje glasa, a u neku ruku i jeste tako pošto se još ništa ne zna sem Vučićeve pobede. Prve analize kažu da mu neće biti lako da formira vladu – ako se odrekne SPS. Beograd visi. Pošto sam privremno prekomandovana na Danas na lokalu, dopisnici me zatrpavaju izbornim vestima i ponekom komunalnom, pa tek u pauzama uspevam da pratim svetske vesti.

Užas rata u Ukrajini budi grozna sećanja, juče otkrivene leševe civila u Buči svet poredi sa Srebrenicom, pomalja se i pitanje može li Putin biti optužen za ratni zločin.

Utorak, 5. april

Moj najduži radni dan počinje gostovanjem na N1; na Marijino pitanje hoće li Miloš Jovanović biti uz SNS odgovaram da će, ako to učini, „NADA potonuti kao SPAS“. I zaista, dan je začinjen kopernikanskim obrtom, probudio se i predsednik RIK, a još važnije, u Beogradu – posle spekulacija „ko ne/će s kim“ – i leva i desna i opozicija centra saglasne; neće sa SNS. SNS i SPS su po broju glasova izgubili Beograd, tesno, ali zbog sistema i količnika po Dontu imaju blagu prednost u mandatima. Sve će zavisiti od prigovora i ponavljanja izbora, ali cilj je jedan – da tandem Vujošević-Tadić osvoji još 0,2 odsto glasova i tehnički udružena opozicija dobije više mandata. Počinje maraton protesta na društvenim mrežama koji se može svesti na iskaz da levi nisu dali svoj glas da bi Zavetnica“ imala glavnu rolu. I obrnuto. I salve napada na Nedeljice.

Usred postizborne kombinatorike još jedna teška vest, odlazak Dejana Mijača, oca pozorišta, kako mi je rekla Ivana Cici Dimić.

Sreda, 6. april

Korone izgleda nema, pošto je maska u autobusu raritet, zagledaju me kao nekad Kineze.

Još se ne zna gde se i na koliko mesta u Beogradu izbori ponavljaju, ali matematika kaže da bi i na dvadesetak mesta, sa istom izlaznošću kao 3. aprila, „Ajmo, ljudi“ preskočio cenzus. Pod uslovom da birači poslušaju lidere. Ali istina je gorka – koja god grupacija da izgura većinu, gradska vlast neće biti stabilna. A teško da će i republička. Ne zbog toga što Vučić neće moći da kontroliše većinu koju napravi, već zbog – pekare. Hleb u mojoj pekari, oveća kifla, koji je jesenas koštao 35 dinara, pa posle Nove godine narastao na 45, sada je – 65 dinara. Zamesili ga „ukrajinski“ kvasac i srpska politika!

Za kraj naporne i tužne nedelje naša Dunjica je diplomirala. Još jedno divno dete koje znam od rođenja.

Autorka je novinarka na portalu Danasa i u nedeljniku Novi magazin