Ulica San Nikolo

 Prolazim kroz neupadljiv trem i, otvarajući velika drvena vrata, ulazim u hram. Podne je pa svetlosti, iako je januar, ima u izobilju. Veliki svećnjaci, lampe, sve je pogašeno, sem nekoliko sveća koje dogorevaju. Ostavljam nekoliko evra u posudu za priloge i palim nove, duge i tanke sveće koje će brzo izgoreti. Zatim sedam na klupu u prvom redu s desne strane; preko puta su druge klupe. Prostor između njih još više je ispunjen svetošću. Postojeća tišina me krepi, a zlatna svetlost budi iskren osećaj spokoja. Da li je tako u raju? Nije li ovo možda njegovo predvorje?

Ovde se Bura zaustavlja, ovde Široko ne prodire. Ovde se čovek nalazi u nigdini, zaustavljen u bezvremenom prostoru. Sveće su nalik na peščani sat ili klepsidru. Opčinjen ih posmatram, prizivajući u sećanje one za koje je svaka posebno namenjena. Odjednom shvatam da nedostaje moja. Ustajem i uzimam jednu veću, deblju, ukrašenu purpurnim slovima. I ona počinje da gori u Svetom Nikoli. Hoće li me neki stih spasiti? Marko Aurelije, ili sama samilost u njegovom obličju, ostavio je za sobom jedan dobar savet, zapisan negde, u nekim drugim ne tako dalekim zemljama: „Živi kao putnik u prolazu.“

U crkvi Svetog Nikole odmaram se od putovanja koje se zove život. Malo je mesta kao što je ovo. Mogu li ovde osećati čežnju za bilo čim? U Svetom Nikoli sam zaboravio na vreme. Ne postoji ništa više, samo tišina, duboka šuma. I to Ništa je danas ovde, preda mnom, i silno žudi da opet vidi svoj dom. Ali, da li je moj dom ona kuća iz koje sam izašao?

Opet izlazim u život i vraćam se ulici San Nikolo. Primećujem da je tesna, veoma dugačka, gotovo pusta oivičena poluumornim zgradama. Ulice tršćanskog donjeg grada su sablasne. Mnoge zgrade su prazne, napuštene, još više usamljene od prolaznika poput mene. Posmatram ovu ulicu, ulicu života: „Život nije ni ružan ni lep, ali je originalan!“

Iz knjige „Gradovi u kojima umine bol“ Sesara Antonija Moline (prevod sa španskog Biljana Isailović), Arhipelag / NBS, 2012.