Uloga Duška Popova u stvaranju ujedinjene Evrope

Dvorac Kastelaras ranije je pripadao Dusku Popovu, jednom od najvećih obaveštajaca Drugog svetskog rata čiji je lik bio uzor za filmskog heroja DŽemsa Bonda, koji je generacijama ostao obrazac avanturističkog i glamuroznog špijunskog života. U prizemlju se nalazi Duškov salon u kojem je provodio većinu svog vremena.

Dvorac ima svega oko 14 soba koje se izdaju posetiocima i turistima, a ispred je veliki bazen. Odmah pored dvorca je crkva u kojoj se venčavaju mladi parovi, da bi produžili svadbeno slavlje u dvorištu dvorca.

Na ulazu u dvorac, u pravcu Opia, vidi se veliki golf teren Kluba „Mediteran“ koji je ponegde oivičen velikim stablima masline. To su samo ostaci nekadašnjeg impozantnog maslinjaka od 10.000 stabala koje je zasadio Duško Popov, nakon što je prestao da se bavi poslovima u rajnsko-vestfalijskom gradiću Krefeldu.

Posle kraja rata, kao bivši, vodeći pripadnik grupe „duplih agenata“ britanskog MI5, počeo je da radi na poslovima koji su bili povezani s nemačkom obnovom, uglavnom u tekstilnoj i auto industriji. Bio je predstavnik francuskog „Pežoa“. Dolazeći na Azurnu obalu, Popov je želeo da sledi instinkt svoga oca i svoje porodice, koja je u obrađivanju zemlje videla poseban stvaralački čin i način za oplemenjivanjem prirode i vlastite egzistencije.

Predsednik kanske opštine bio je predusretljiv i dao je Popovu u zakup potrebno zemljište na kojima bi zasadio maslinjak. U početku sve je ličilo na pun pogodak i uspešnu priču. Duško je živeo punim plućima kao i ranije. U dvorac su na partije dolazile slavne zvanice koje je iz Kana do dvorca vodilo posebno osvetljenje.

Tako je bilo sve do 1956. kada je zima sa do tada nezabeleženim minusima sasvim uništila impresivno rastinje. Iz dvorca mogle su da se vide samo sasušene stabljike. Bio je to ogroman udarac preduzetničkim ambicijama Duška Popova.

Upravo u tom trenutku, sredinom 1957. stigao mu je predlog njegovog prijatelja, italijanskog grofa Marija Pinčija, da se uključi u stvaranje Evropske ekonomske zajednice, u saradnji sa Altieriom Spinelijem i Denijem de Ružmonom. Spineli je bio italijanski komunista, ali i jedan od najistaknutijih evropskih federalista. Kasnije je, od 1970 – 1976. bio evropski komesar za industriju.

Grof Pinči bio je oženjen rođakom švajcarskog pisca, Denija de Ružmona, koji se pre i tokom rata protivio nemačkom totalitarizmu, zastupajući hrišćanske poglede, a posle rata se pridružio evropskim federalistima.

Mario Pinči je napisao pismo u kojem preporučuje Duška Popova kao saborca, dugogodišnjeg prijatelja i jednog od osnivača Evropskog komiteta koji treba da podrži „Evropu šestorice“.

Evropa se tada nalazila pred problemima i pitanjima, s kojima se, mada u različitom obliku, suočava i danas. Spineli je bio jedan od najsnažnijih pobornika prevazilaženja provizorijuma u kojem se našla evropske ideja odmah nakon lansiranja koncepta evropskog ujedinjenja. Spineli je ubedio italijanskog premijera Alsida de Gasparija da insistira na pregovorima o Evropskoj odbrambenoj zajednici kao uslovu stvaranja parlamentarne zajednice i svakog drugog globalnog ustavnog okvira koji bi zamenio dotadašnju, manje više, slučajnu organizaciju „federalnom ili konfederalnom strukturom zasnovanoj na podeli vlasti i sa dvodomnim predstavničkim sistemom“.

Skupština je pozvana da sačini i dostavi predlog tokom narednih šest meseci, posle stupanja na snagu Ugovora o odbrambenoj zajednici. Ministri spoljnih poslova su odmah potpisivanja ovog ugovora pozvali Skupštinu da napravi nacrt „ugovora koji bi stvorio evropsku političku vlast“, ne čekajući ratifikaciju Ugovora o odbrambenoj zajednici.

Ugovor kojim je trebalo da se stvori Evropska odbrambena zajednica, poznatiji kao „Pariski ugovor“, bio je neratifikovan sporazum koji je 27. maja 1952. potpisalo šest članica evropske integracije: zemlje Beneluksa (Belgija, Holandija, Luksemburg), Francuska, Italija i Zapadna Nemačka.

Ugovor je poznat i kao „plan Pleven“, po njegovom inicijatoru, francuskom ministru spoljnih poslova Reneu Plevenu, koji ga je predložio 1950. kao odgovor na američki poziv za ponovno naoružavanje Nemačke, mada je sam nacrt izradio drugi francuski ministar, Žan Mone. Stvaranje panevropske odbrambene strukture bila je alternativa predlogu zapadnonemačkog uključenja u NATO, što je značilo obnavljanje nemačkog vojnog potencijala. Baš kao što je Šumanov plan dizajniran kako bi okončao rizik da Nemačka samostalno poseduje ekonomsku moć da bi ponovo započela rat, Plevenov plan i Evropska odbrambena zajednica trebalo je da onemoguće Nemačku da ponovo započne rat.

SAD su bile isključene iz ovog evropskog odbrambenog bloka koji bi tako postao takmac NATO, gde je Amerika igrala vodeću ulogu, dok bi u Evropskoj odbrambenoj zajednici Francuska imala dominantnu ulogu.

Iako je Francuska imala centralnu ulogu, upravo zbog Francuske ceo plan nije uspeo, jer ona 1954. nije uspela da ratifikuje ugovor. Razlozi ovog neuspeha bili su dvostruki: promene na međunarodnom planu, ali i problemi unutar francuske „četvrte republike“. Degolisti su se bojali da Evropska odbrambena zajednica ugrožava francuski suverenitet, bili su zabrinuti za nedeljivost francuske republike i uplašen ponovnog nemačkog naoružavanja.

Francuski komunisti bili su protiv jer je plan približavao Francusku kapitalističkim SAD. Ugovor je dospeo pred Parlament 30. avgusta 1954. gde je 319 poslanika bilo protiv, a za 264. U to vreme, zabrinutost zbog budućeg sukoba se smanjila usled Staljinove smrti i kraja rata u Koreji. Na godišnjem sastanku Bildeberg grupe koji je održan 1955. u Garmišpartenkirhenu, dolazak Nikite Hruščova u Beograd, ocenjen je kao „šokantan preokret“ i jedan od nekoliko najvažnijih događaja u godini.

Ugovor nije nikada stupio na snagu. Članice Evropske ekonomske zajednice pokušale su da kreiranju zajedničku spoljnu politiku preko plana koji je podržao De Gol, „plana Fuše“ (1959 – 1963). Evropska spoljna politika konačno je stvorena u trećem pokušaju preko Evropske političke saradnje 1970. koja je postala prethodnica za zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku.

Odbijanje Francuske da ratifikuje ugovor o Evropskoj odbrambenoj zajednici, nije značilo da je sve napušteno. Neke ideje su preuzete za naredne događaje. Danas EU i NATO, a ranije Zapadnoevropska unija, sprovode neke od funkcija koje su bile predviđene za Evropsku odbrambenu zajednicu, iako ni jedno nije prišlo blizu stepena nadnacionalne vojne kontrole koja je bila predviđena Ugovorom o odbrambenoj zajednici.

Peti Kongres evropskih federalista, koji je u januaru 1955. održan u Parizu, obeležen je sukobom Spinelijevih „konstitucionalističkih“ pristalica i „funkcionalista“ koji su se držali dotadašnjih institucija. Vilfred Lot u svojoj knjizi „Put ka Evropi“ ukazao je da uspeh Mesina projekta, nije osnažio evropski pokret. Sukobili su se „federalisti“ i „konfederalisti“ koji su na drugačije načine videli evropsku političku organizaciju. „Hamiltonovci“ koji su okupljeni oko Spinelija, uz podršku „prudonista“ oko Aleksandra Marka, mobilisali su se da se organizuje Kongres evropskih naroda koji bi trebalo da prisili evropske vlade da se evropsko jedinstvo organizuje na federalnim principima.

U oktobru 1955. Žan Mone je osnovao Akcioni savet za stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država. Sledećeg meseca održan je 8. kongres Evropske Unije, na kojem je za predsednika izabran Ernest Fridlander. On je bio pristalica „nemačkog plana“ – ujedinjenja Nemačke kroz evropsko ujedinjenje, dok su odbijeni predlozi za nemačko neutralisanje.

Na Generalnoj skupštini Evropske unije koja je održana u februaru 1956. nije mogao da bude usvojen jedinstven predlog rezolucije za predstojeći kongres, nego se raspravljalo i glasalo o tri rezolucije: Spinelijevih konstitucionalista, Fridlanderovih i Brugmansovih „funkcionalista“ i Delmas – Frenijevog kompromisnog predloga. Velikom većinom usvojena je „funkcionalistička“ rezolucija.

Spineli je odlučio da organizuje nekoliko „primarnih“ izbora, poput američkih unutarstranačkih izbora za predsedničkog kandidata. To je dovelo do cepanja u organizaciji evropskih federalista. Manjina, koju su činili nemački, holandski i jedan deo francuskih federalista istupila je tokom 1956. iz organizacije i stvorila „Akcionu zajednicu evropskih federalista“ kojom je predsedavao Henrik Brugmans. Oni su se koncentrisali na dogradnju postojeće strukture.

14. april 1956. stvoren je inicijativni komitet za Kongres evropskih naroda. Nekoliko članova nemačkih, belgijskih, francuskih i švajcarskih federalista, bili su frustrirani nakon francuskog odbijanja stvaranja Evropske odbrambene zajednice. Oni su uvideli nemogućnost nacionalnih vlada da stvore ujedinjene države Evrope, jer su limitirane nacionalnim interesima.

Bili su ubeđeni da samo veoma snažan pritisak koji bi došao od masovnog narodnog pokreta može da ih promene. Zbog toga su odlučili da stvore Inicijativni komitet za Kongres. Od aprila od jula 1956. stvorili su jezgro članova, a julu su odlučili da stvore Inicijativnu komitet.

Druga faza bio je sastanak koji je održan u Strezi – Italija, između 9 – 15. jula 1956. sa predstavnicima 7 gradova: Antverpen, Dizeldorf, Ženeva, Lion, Milan, Strasbur i Torino. Oni su pozvali sve evropske građane za podršku u političkoj akciji koju su želeli da sprovedu. Oni su namerno ograničili na 7 gradova da bi izbegli disperziju snaga, ali drugi gradovi poput Đenove, Frankfurta i Bordoa, bili su spremni i u njima postojale su grupe koje su mogle da se priključe u bliskoj budućnosti. Prvi javni skup održan je 22. novembra 1956. kako bi javno objavili ciljeve Inicijativnog komiteta.

Posle početka kampanje za Prvi stalni kongres evropskih naroda, koji je krajem godine održan u Torinu, 3. 12.1956. održan je treći sastanak Pripremnog komiteta. Na njemu je razrađen plan kampanje s tim da se do kraja januara poveća broj učesnika sa ciljem da se proširi politički uticaj i promovišu aspiracije evropskih naroda.

Cilj je bio izbor Evropskog narodnog kongresa u kome je trebalo da budu predstavljeni svi slojevi društva – radnici, učitelji, industrijalci, poljoprivrednici. U svakom sektoru biće stvorena grupa koja će biti predstavljena na Kongresu. Kongres će da uključi predstavnike svih regiona Evropa jer će biti demokratska snaga koja će moći da izvrši pritisak na nacionalne parlamente i vlade da se stvori na ustavu zasnovan Evropski parlament koji će biti biti izabran univerzalnim pravim glasa Evropljana. Cilj ove skupštine bio je da napiše Ustav Ujedinjenih država Evrope. Odlučujući korak će biti problem kako da nacionalne države prenesu nacionalni suverenitet na evropsko telo.

Spineli je imao veoma značajnu ulogu pripremajući skupštinski predlog evropskog „statuta“.

Kada se uključio u ovaj projekat, Dušku Popovu bile su poverene dve funkcije: prva je obezbeđivanje finansijske podrške ovom projektu, a druga je integracija evropske privrede koja bi išla zajedno sa prvim zadatkom, preko stvaranja Unije industrijalaca (SEEE). U pismu Spineliju od 2. 09.1957, Popov komentariše njihov susret, ocenjujući da mu je „drago što je otklonio sve brige koje sam imao da se ovaj veliki napor na završi na objavljivanju lepih knjiga i održavanju međunarodnih konferencija“.

Tada je najavio da kreće na turneju kako bi napravio organizacije u Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji, a posle toga, zajedno s grofom Pinčijem, u Italiji.

Spineli mu je odgovorio da je procena finansijskih sredstava potrebnih za prvu godinu rata oko milion švajcarskih franaka. Preneo je Popovu da sociolog i ekonomista, jedan od tvorca „narodne tržišne ekonomije“, bliski Adenauerov saradnik, Franc Openhajmer, ima veoma pozitivno mišljenje o njemu. „On ima najviše mišljenje o Vama i Vašim sposobnostima“, napisao je Spineli. „Stvaranje ujedinjene Evrope nije uopšte revolucionarna ideja. Moraš da razumeš da Evropska unija, čak i ako je prihvaćena od Adenauera i Openhajmera, koga štiti nemačka Vlada, ne može da deluje protiv nemačke vlade“, ukazao je Spineli.

Reakcije industrijalaca na ove predloge bile su veoma pozitivne. „NJihov entuzijazam prevazilazi sva moja očekivanja“, odgovorio je Popov Spineliju. U istom tonu nastavlja: „Nalazimo se pred mogućnošću da stvorimo nešto veoma veliko. Krećemo se veoma brzo. Svi oni će biti izvori stvaranja Evropskog pokreta. SEEE će eliminisati sve oni koji se protiv evropske ideje“.

Zanimljivo je da je jedan od predstavnika gradova s kojima je Popov sarađivao, bio kasniji slavni nemački kancelar Vili Brant.

Spineli je posle Kongresa u Torinu bio još više ohrabren, ali ga je brinula nestašica novca. „Ono što smo dobili, pokazuje da, ako bih mogao da sam svakom gradu pola miliona franaka, dobili bismo 200 000 – 300 000 glasova i Kongres bi bio mnogo uspešniji. To je onemogućilo buđenje revolucionarnog duha i mobilizaciju političkih aktivista koji su sasvim posvećeni evropskoj akciji. Naš predlog za prvu polovinu 1958. je da održimo seriju evropskih „primarnih izbora“, da u drugoj polovini 1958. izađemo istog dana sa masovnom demonstracijom sa istom porukom Evropi.

U toj situaciji, ne mogu dalje da čekam rezultate CEEE i molim da što pre skupite novac. Predlažem da se uključite u Finansijski komitet s Pinčijem i drugima, koji će da deluje narednih meseci. Sve to sigurno stvara probleme Vašoj akciji koja je dugoročna. Ali, potrebna nam je podrška za svakodnevno delovanje“.

Duško je odgovorio 23. decembar 1957. kada je obrazložio da stvaranje SEEE nije u raskoraku „s prikupljanjem najhitnijih sredstava“ i najavio da će od kraja januara do kraja aprila, putovati zemljama zajedničkog tržišta kako bi ubedio industrijalce da daju donacije. Ubrzo su donacije počele da pristižu. Oliveti je priložio 3 miliona franaka, uz dozvolu da se to obelodani drugim zainteresovanim kompanijama. Pismo je uskoro upućeno holandskom „Filipsu“, Krupu i drugim velikim evropskim kompanijama. U Francuskoj je stvoren ogranak SEEE čiji su glavni akcionari bile pet banaka.

U januaru 1958. Spineli je odlučio da u junu održi drugi krug „primarnih izbora“ u većem broju evropskih gradova i drugi Kongres evropskih naroda u Antverpenu. Posle njega, u periodu od šest meseci trebalo je da se formira „Skupština Evrope“. Kongres evropskih naroda postao je stalan, a na njegovom čelu bio je profesor iz Strasbura Mišel Muskeli.

Spineli je obavestio Popova: „Ja sam delegat sa zadatkom da obezbedim političko jedinstvo naše akcije. Izvršni komitet je jednoglasno izabrao Duška Popova promoterom Komisije za finansiranje Kongresa naroda Evrope. Slobodan sam da te zamolim da prihvatiš tu misiju jer znam šta osećaš tim povodom.

Naša akcija zavisi od požrtvovanja, gde je potrebno da nađemo novac za podršku. Mi smo stigli do Kongresa u Torinu bez novca. Ako je potrebno, mi ćemo i Kongres u Antverpenu da održimo bez novca. Naš cilj je da obezbedimo budžet koji sam pripremio za Pinčiju. Do februara treba nam najmanje 100 000 franaka“.

Duško Popov je obezbedio traženi novac. Istovremeno, u pismu grofu Pinčiju da je dalje stvaranje CEEE otežano i predložio da se obrazuje Evropsko društvo za industrijski razvoj (SEDI) koje bi bilo pod patronatom Društva za evropske političke studije.

U 1958. došlo je promene u Spinelijevom stavu. Posle krize koja je nastala zbog neuspeha Odbrambene zajednice i obnovljenog napora pod vođstvom Pola Anrija Spaka, što je dovelo do Ugovora o Evropskoj ekonomskoj zajednici 1958, priznajući da su evropske institucije jedina postojeća realna forma evropskih integracija, ali da su nedovoljne i da im nedostaje demokratski legitimitet, Spineli je prihvatio „dug marš kroz institucije“. Posle toga, prestalo je i angažovanje Duška Popova u evropskom pokretu.