Uloga tajnih službi u oslobađanju pilota

Da bi zamaskirali tu ekspediciju, stratezi iz oblasti komunikacija upotrebili su vrlo riskantnu dimnu zavesu. U Francuskoj su „pravu“ fotografiju oslobođanja pilota snimili 12. decembra uveče, na poligonu u Vilakubleu, fotografi koje je pažljivo odabrala služba za komunikacije Ratnog vazduhoplovstva. Na njoj se vidi šef države uz Šifoa i Suvinjea; u drugom planu stajao je Žan-Šarl Markijani. Tek imenovanom prefektu departmana Var, bliskom prijatelju Šarla Paskve koji je 1988. doprineo oslobađanju poslednjih francuskih talaca zadržanih u Libanu, obratio se i Širak. Tog 12. decembra njegovo prisustvo u Vilakubleu dozvoljavalo je, teoretski, da se održi iluzija da je Mladić popustio pred predsedničkim ultimatumom od 6. decembra. Podržavana je teza da je oslobođenje talaca izvojevano žestokom borbom, uz podršku međunarodne zajednice, i s Markijanijem u ulozi pozitivnog junaka. General Galoa ovu epizodu opisuje sasvim drugačije: „I tako je, zanemarujući jedan lak aranžman – onaj od 17. novembra – francuska vlada od Rusa i Miloševića očekivala žrtvu i dobre usluge, ne shvatajući da Srbi iz Bosne teško podnose intervenisanje Moskve, koja nije stavila veto na septembarsko bombardovanje, a još teže intervencije Beograda – jer u konkretnom slučaju između Srba iz Jugoslavije i onih iz Bosne nije reč o saradnji, već o takmičenju.“
Odbijajući, u početku, da pregovora „kao država s državom“ sa samoproglašenim entitetom Republike Srpske, predsednik Republike smatrao je da će čovek iz senke kao Markijani više odgovarati potrebama izvlačenja pilota iz Bosne. Usput je to posredništvo omogućavalo Širaku da se ne upetljava u pojedinosti cele priče. U takvim slučajevima bolje je preneti ovlašćenja…
Nije to bila prva Markijanijeva misija u regionu od početka sukoba. Ovog puta, pošto je kontaktirao „svog starog prijatelja“ Jevgenija Primakova, ovaj emisar je iskoristio usluge bivšeg pukovnika KGB Vladimira Kuljiča, specijaliste za bivšu Jugoslaviju gde je žario i palio, kao i agenta FDB (Federalna služba bezbednosti koja je nasledila KGB; prim. prev.) M. Valentina, oslanjajući se na francusko-ruskog poslovnog čoveka koji je dobro stajao kod ruskih službi Arkadija Gajdamaka. Ovaj se doselio u Pariz osamdesetih godina kao prevodilac, najverovatnije uz blagoslov sovjetskih službi, što ga nije sprečavalo da održava najbolje odnose sa DST (Direkcija za nadzor teritorije, jedna of francuskih obaveštajnih službi; prim. prev.).
Markijanijev prvi boravak u beogradskom hotelu Interkontinental bio je vrlo radan. „Došao sam u Beograd i pokušao da stupim u kontakt s izvesnim brojem lica bliskih generalu Mladiću i predsedniku Karadžiću“, rekao je pred kamerama u emisiji „Specijalni izaslanik“. Aprila 2001. Kuljič je potvrdio tu priču pred nekoliko novinara, tvrdeći da je još početkom oktobra, posle jedne lične molbe Žaka Širaka Borisu Jeljcinu, dobio informaciju da su francuski piloti živi. Karadžić je navodno kontaktiran 12. novembra, a zatim i Ratko Mladić 25. novembra, nedelju dana posle posete generala Galoa. Markijani nije bio prisutan tog dana „pošto je razgovarao samo na predsedničkom nivou, budući da je zadatak dobio od Širaka“. Hendikepiran svojim godinama – tada mu je bilo 83 – Galoa nije mogao da u Bosni provede više od 48 sati prilikom svoje posete u novembru. Korzikanski emisar, pak, nije imao taj problem, iako će ga posao u prefekturi u Tulonu uskoro potpuno apsorbovati.
„Pokrivajući“ pregovore, uz pomoć kontraobaveštajnih beležaka dobijenih od prefekta načelnika DST, navodno je zaslužan što je uspeo da smiri „iracionalnost“ rukovodstva bosanskih Srba. Ako je zaista tako, „terapija Markijani“ pokazala se bar jednako efikasnom kao i delovanje generala koji su povlađivali tezama srpskih ekstremista u Sarajevu… Mond od 26. januara 2002. prenosi jednu verziju koja potvrđuje njegovo učešće u pregovorima. „Markijani stiže 11. decembra na Pale, gde će celu noć provesti u razgovoru s Radovanom Karadžićem o modalitetima oslobađanja pilota. Srpski vođa daje saglasnost da se predavanje pilota obavi na mostu i telefonira generalu Mladiću, a u međuvremenu je ovaj od generala Duena saznao da je Žak Širak prihvatio da njihovo oslobađanje bude u samom Zvorniku. Nezadovoljan, Markijani može samo da prihvati tu činjenicu.“ Stoga nije čudno što je predsednikov emisar bio prisutan sa svojim „momcima“ u prostorijama hotela Panorama prilikom oslobađanja dvojice zarobljenika.
Ipak, Generalštab svih rodova nije u Markijaniju nikada video ništa više od „smarača“, nesposobnog da uspostavi dobre kontakte sa srpskom hijerarhijom. Pa ipak, ako je verovati njegovim rečima, Vladimir Kuljič se, preko izvesnog pukovnika Ondinsteva, navodno približio mreži jugoslovenskih kadrova koje je obučio bivši KGB, pa je u Moskvi uvidom u arhivu o Mladiću moglo da se zaključi da bi on mogao da bude prijemčiv za takav postupak.
Nastavlja se