Umberto Eko: Deset teza o fašizmu 1Foto: EPA/ JUAN M. ESPINOSA

Sa Umbertom Ekom se nalazim u pariskom kafeu Bobur. Italijanskog pisca zatičem kako lista knjigu, zapravo knjižurinu od četiristo strana sa slikom Pitera Klasa „Vanite“ iz sedamnaestog stoleća na koricama. Profesor Eko iza profesorskih naočara.

On zna da vidi zmiju u žbunju i druge da ubedi da je zaista tamo. NJegovi antifašistički tekstovi na istoj su ravni sa tekstovima Tomasa Mana, Bertolda Brehta, Adorna. Eko se u romanu ponaša kao Kolumbo na beskrajnoj pučini zaborava. On je totalni autor kao što su Servantes, Balzak, Tolstoj, Dostojevski. Pred ovakvim autorima se ne brblja.

* * *

U kafeu nisam mogao da izbegnem susret sa Pakom Rabanom i njegovom devojkom, lepom manekenkom iz Skoplja. Pako je svakodnevni gost u Boburu. Besprekorno uštogljen u beloj košulji sa ogromnom kragnom i leptir mašnom, pa šareni prsluk i kaput od najfinijeg štofa, čiji se crni sjaj preliva u ljubičasti odsjaj. Ubavo makedonsko devojče je drugarica kćeri moje rođake, udate u Skoplju. Ona me zove Vujče. Ja sa ovim parom često sedim u kafeu. Pako Raban kaže: „Ime ruže je lep naslov. Eko je znao gde da ga ubere!“ I na engleskom recituje stihove iz Romea i Julije: „Ime nije ništa. Ime ruže slatko bi mirisalo i sa drugim imenom.“ Pa kazuje završnu rečenicu romana Ime ruže: „Ostavljam ovaj spis, ne znam za koga, ne znam više o čemu. Stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus. (Negdašnja ruža ostaje samo kao ime, zadržavamo samo gola imena).“

* * *

Zalazak sunca u Ulici Sveti Martin uvek je jedna velika ruža. Umberto Eko gleda u izlog Jugoslovenskog kulturnog centra. Ja prilazim neočekivanom gostu i pozivam ga da uđe. Uhvatio me je pod ruku, kaže da se uputio u muzej Brankusija. Muzej je sa druge strane Jugoslovenskog kulturnog centra, na mestu gde je nekad bio u nekom ćumezu, vajarev atelje. Muzej podseća na mauzoloj. Pričam Umbertu da je moj otac za vreme Drugog svetskog rata bio u zarobljeništvu u Italiji, da je naučio italijanski i da je zviždukao melodiju pesme Bandiera rossa la trionfera. Umberto Eko tiho, sa osmehom pevuši antifašističku koračnicu.

* * *

Iste večeri ispod izvrnute utrobe ogromnog Centra „Žorž Pompidu“ koncert francuskih šansona. Svet ulazi u novi milenijum. Ja sam se raspričao pa čak navodim Aristotela: „Pogledaj kakva ti je muzika u državi, takva ti je i država.“ To kažem lošim francuskim jezikom ali i sa uverenom radošću što mogu da uspostavim vezu sa čovekom koji je svojim delom iznad dvoličnosti sumornih nobelovaca. A Eko sa gvozdenim okovom strogosti profesora semiotike kaže: „Slavuji najlepše pevaju u najmračnije doba noći.“

U veseloj atmosferi javnog muzičkog koncerta neki ogromni grmalj zgrabio je tašnu iz ruke jedne prolaznice i bežeći obara sve ispred sebe. Svetina se sklanja i stiska se iza pisoara obojenih crveno. Jedan transvestit u ženskoj odeći sa puno perja, na visokim štiklama, uvija se kukovima. I kada je lopov već izmakao policajcima preobučenim u klošare i mimoilazeći se sa transvestitom, ovaj mu je veštim pokretom podmetnuo štiklu, lopov se zateturao i stropoštao pod tezgu sa dukserima. Ulična rulja nagrnula je na nesrećnika udarajući ga rukama i nogama. „I ovo je Pariz“, kažem. Eko me dopunjuje: „Sve što se više menja Pariz je sve više isti.“

* * *

Izašli smo iz ulice Sveti Martin i uputili se ka hotelu u ulici Gij Lisak. Eko usput ulazi u knjižare i prevrće po knjigama. U antikvarijatu „Šekspir“ pronalazi knjigu Hajnriha Hajnea. Pita me da li znam šta piše na Arnijevom grobu. Sležem ramenima. Eko mi kaže da piše: „On je voleo ruže iz Brenta.“

U knjižari: Marketinške mumije. Velika besna civilizacija Egipta. Koliko će još dugo trajati piramide? Što to čini i od čega pulsira život? Istorija je najbliža snovima. Na um mi padaju stihovi Paula Celana koje je pesnik napisao na francuskom: „Oh, quand refleuriront, oh roses, vos septembres“ (O, kada će ponovo procvetati, o ruže, vaši septembri). Negde sam pročitao i uspelu parafrazu ovim stihova: „O, kada će po ovo isploviti, o brodovi, vaši okeani.“ Zagonetke su čista izvornost. U knjižari je devojka lepa i crna kao noć, ruža sa Cejlona. Ona tek počinje da savlađuje francuski i govori naglaskom kišnih kapi koje dobuju po lišću njenog dalekog ostrva. La tempete se leve (Diže se oluja). Eko i ja gledamo kroz prozor. Nabujali potočići nose gomile smeća. I nevreme daje svemu što je ljudsko odsjaj večnosti. Ulične svetiljke nalik na pilule, žute i tamnoplave izviru iz sivila neba kao ogromna proždrljiva jata riba.

* * *

Na uzvišici Luksemburškog parka grane širokih platana bacaju senke na zid sa ucrtanim muralom i ispisanim grafitima. Ogromni mural urađen masnom otpornom farbom na kišu i vetar: Veliko veselo crveno sunce, propet konj, nabildovani feminizirani Koktov Žan Mare u uniformi SS oficira i vamp-lepotica iz ulice Sveti Deni… Trojica mladića na rolšulama velikim četkama farbaju pozadinu crvenom bojom. Prolaznici posmatraju završne radove na muralu. Američki turisti škljocaju fotoaparatima i pokušavaju da razgovaraju sa muralistima.

– Da li ste vi studenti slikarstva – pita turista na francuskom. – Ne – kaže mladić. – Pa zašto onda volite da slikate – ljubopitljiv je turist. – To je naš hobi – kaže mladić. – Da li poznajete moderne slikare, na primer Difija? – Ne, ne zanimaju nas oni – kaže mladić. – A strip? Vi slikate na način kako to rade crtači stripa, uporan je turist. – Šta je tu loše – odgovara mladić. – Pa sve je to kič! Turista, bez obzira i nimalo poštovanja likuje. – Čoveče, kako ti nije jasno da se mi samo zezamo. Uostalom, umetnost je jedna velika zajebancija – kaže mirno jedan od mladića.

Umberto Eko pažljivo sluša razgovor. Mladić nastavlja manje nadmeno i kaže da je umetnost i šaranje i žvrljanje po zidovima slično igranju šaha, dobrog šaha, koji igraju nepoznati ljudi po klupama u parku. I kao što u tim šahovskim partijama ima sjajnih poteza, lucidnih kombinacija, iznenađujućih otvaranja i bravuroznih završnica tako se i na njihovim muralima mogu pronaći neočekivana rešenja u korišćenju boja, zadivljujući svetlosni kontrasti i linije, tačke, mrlje koje tako sjajno pasuju gde su greškom stavljene.

– Pa ko treba od koga da uči: mi od profesora sa Akademije lepih umetnosti, ili oni od nas?

Turisti su se utišali, slušaju mladića na rolšuama. – Prvi ovakvi zapisi žvrljanja krasili su zidove pećina. Nacrtani zašiljenim štapovima, jeleni i koze realističko su slikarstvo praistorijskog čoveka sa magijskim karakterom. Današnji murali umesto magije uvode planetarne junaka, kosmonaute, vanzemaljce i njihove letilice u astralnom zvezdanom prostoru. Naše slikarstvo nije se povinovalo nadrealističkom irealizmu ali ni ekspresionističkoj nostalgiji. Mladić pokazuje na ispisani grafit, na tek okrečenom zidu, čita na nemačkom i odmah prevodi na francuski: Bog je mrtav. On ostaje mrtav. I mi smo ga ubili. Kako ćemo se utešiti mi koji smo ubice nad svim ubicama. Niče

* * *

Da li će čovečanstvo na stupnju razvitka, u Trećem milenijumu posle Hrista, biti moralno zrelije? Ili će se istorija čovečanstva ponoviti kao tragična? Hoće li se promeniti svet da život živi, a ne da tavori po močvarama? Ja citiram nečiju rečenicu: „Istina života nije samo da umiremo, nego umiremo pokradeni.“ Ludilo ubijanja je staro koliko i čovekova moć da misli o zločinima i pita se zašto. Kad govorim o idejama i duhu govorimo li o istorijskom ili nostalgičnom nasleđu? Umberto Eko govori o destrukciji čovečanstva i to je govor ubilačke iskrenosti o svetu koji živimo i o nama koji na takav svet pristajemo. „Fašizam je oko nas, ponekad neugledno obučen. Bilo bi mnogo lakše kad bi neko rekao: Želim drugi Aušvic, želim da crne košulje ponovo paradiraju italijanskim trgovima. Život nije tako jednostavan. Fašizam se može vratiti pod najnevinijom maskom.“

Ova rečenica Umberta Eka završava desetu tezu o fašizmu u eseju „Fašizam: deset teza“

* * *

Fašistička ideologija je ponovo u kafanskoj hvalisavosti i u skupštinskoj farmi poput unutrašnje ponoći „pre mišljenja i bez mišljenja“. U ime nekog „pozitivnog nacionalizma“ ideologija krvi i tla je u opticaju kao kultna u tradiciji nacista. Na samom početku Trećeg milenijuma radikalna religija osporava filozofa Hajdegera dekombinovanog nacistu: „Niko ne može umesto mene umreti“ u aksiomu: „Dužnost vojnika je da umre za veru“. Mladići koji će umreti za druge kao da su rođeni u zamračenim prostorima bez vrata i prozora. Oni se drže pod kontrolom. To je društvo izgrađeno na hijerarhiji. Krajnosti lako prodiru u ljude. Uvek dođe trenutak kad se ne može više nestajati, jer smo nestali pre nego što smo rođeni. Ali postoji carstvo gde se možemo pokazati, a to je raj. Kult akcije samožrtvovanja je „život koji se živi samo zbog borbe“. Fašizam je iracionalizam, zapravo, ludilo. Geringove rečenice zaustavljale su dah i reč u grlu dok je pretio „degenerisanim intelektualcima“: „Kad čujem reč kultura otvaram futrolu revolvera“. Fašizam to nije nekakva manjina sastavljena od manijaka i ludaka koja će naterati terorom mazohističku većinu da joj se pokorava i vrši zločine uz nacionalnu himnu i odanost vođi. Većina je uvek iracionalna. Većinu okuplja i drži mnoštvo iluzija. Ona drži zatvoren svoj svet i užasava se različitosti. Fašističke vođe pozivaju se na građane kad oni moraju da odigraju ulogu naroda. Demagogija je paradigma svih političara, svih partija i pokreta. U sistemu gde „individualnost nije duboka i autentična“ (Gombrovič) demokratija je farsa i njen razočaravajući deo… jer, pretpostavimo kad bi univerzalno glasanje postojalo u republici biljaka koprive bi proterale ruže.

* * *

Pre nego što ću uzeti neki tekst Umberta Eka prvo uzimam olovku. U njegovim esejima reči dišu, drže na okupi smisao u slikama i asocijacijama. Na marginama eseja „Fašizam: deset teza“ nepoznati čitalac, bolji od mene, ispisao je:

„Čuvaj se malih pukotina – male pukotine potopiće najveći brod“. (Bendžamin Frenklin, jedan od tvoraca Deklaracije o nezavisnosti).

„Ali u čemu je stvar? Zašto upravo reka ostaje neizmenjena? Zašto već odavno ne – ista voda ostaje upravo ista reka“ (Arijadna Efron, kći pesnika Sergeja Efrona i Marine Cvetajeve u pismu Pasterniku iz sibirskog gulaga).

Istinskom intuicijom čitalac je prodro u oblast u koju je teško prodreti logikom. Poezija se ne objašnjava, ona samo deluje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari