Umesto tekstila izabrala poljoprivredu

– Povrtarstvom se aktivno bavim tri godine, ali sam oduvek uzgajala povrće za potrebe moje porodice. Pre pet godina kao tehnološki višak i uz otpremninu otišla sam iz Industrije odeće Prvi maj gde sam bila brigadir. Dvoumila sam se između tekstila i poljoprivrede i odlučila za ovo drugo. Oduvek sam volela da gajim biljke kao što sam gajila decu. Iz plastenika ne bih izlazila ni danju ni noću i ne bih mogla da živim bez tog posla – kaže Negica.

Prema njenim rečima, prvobitna ulaganja u posao sa plastenicima iznosila su između 2. 500 i 3 000 evra, ne računajući seme. Čitav prostor navodnjava se preko sistema kap po kap, cevima dugačkim više od četiri kilometra. Negici u poslu pomaže suprug Sava. Oboje se drže prvobitne ideje da proizvedu što zdraviju i ukusniju hranu.

– Hemijske proizvode upotrebljavamo u najmanjoj mogućoj meri. Još smo novi u ovom poslu i plašimo se da proizvod neće biti zdrav. Volim kada iznesem povrće na pijacu, da ga prodam punim srcem i da znam da će kupcu prijati i da će ga pojesti sa apetitom. Bitna je i zarada, svi radimo za novac, ali igranja sa ljudskim zdravljem ne sme biti – kaže Negica.

Negica kaže da bi volela da se udruže sa ostalim proizvođačima, pronađu stručnjaka u plasteničkoj proizvodnji koga će plaćati za savete i ekonomistu koji bi im omogućio da robu zajednički plasiraju na tržištu.

– Leskovčani su iskusni, oni znaju kako uzgajati povrće, a mi krademo znanje od njih. Mislim da i Piroćanci mogu biti uspešni u tom poslu. Pogledajte, Radin Do, izvorsko i krupačko polje mogli bi da nahrane Pirot, da podmire potrebe našeg tržišta. Naša je zemlja izuzetna. U selu Topli Do podno Midžora, odakle je moj suprug, na 60 ari uzgajamo krompir, boraniju i kupus, bez korišćenja ikakve hemije, prihranjivanja, zaštite… Neverovatno kako sve uspeva na 1.200 metara nadmorske visine, samo uz stajsko đubrivo. Crvena zemlja, što bi naš narod rekao, naopako da baciš, rodiće – priča Negica.

Negica prodaje povrće na pirotskoj zelenoj pijaci. Redovno plaća zakup tezge i kvite, ali kaže da joj se čini da su pirotski proizvođači u jednakoj, ili čak goroj poziciji nego oni koji dolaze sa strane.

– Volela bih da Piroćanci imaju posebno mesto na pijaci, ali mi se čini da udarna mesta stalno dobijaju proizvođači sa strane. Nemam ništa protiv Leskovčana, i oni rade kao i mi, ali novac koji uplaćujem u vidu poreza i doprinosa, kvite i zakupa ostaje mom gradu, kao što njihove dažbine odlaze u Leskovac. Tako ulažem u Pirot, njegovo napredovanje i izgradnju, i volela bih da se grad oduži meni, ali i svim poljoprivrednicima sa ovih prostora makar na taj način što će za nas izdvojiti posebno mesto na pijaci ili označiti mesto gde se mogu kupiti proizvodi našeg rada. Ne tražim kredite i subvencije, većda naš rad bude ispoštovan i vrednovan. To je i način da se podrži razvoj poljoprivrede – kaže Negica Lilić.

Slovenac oduševljen medom

Negica i Sava Lilić imaju 25 košnica u Toplom Dolu. Povremeno prodaju i med na pijaci. Kilogram košta 300 dinara.

– Desilo se da neki Slovenac luta po pijaci tražeći da kupi med. Ponudila sam mu naš, staroplaninski med. Otvorio je teglu, pomirisao i dao mi novčanicu od 500 dinara i pošao dalje. Zaustavila sam ga da mu vratim kusur, a on mi je odgovorio: „Nema kusura, gospođo. Ovo što sam sada kupio vredi više od novca koji sam vam dao.“ Ostala sam zatečena kraj tezge, ali i srećna jer mi je čovek pokazao kako se ceni kvalitet i trud – kaže Negica Lilić.