Sama, bez rodbine, posle smrti supruga Stanka, pedesetrogodišnja Ljubica Živković iz pečkog naselja Klenje, u opštini Golubac, već pet godina živi u jednoj sobi veličine devet kvadrata, u trošnoj kući sa krovom koji prokišnjava, u uslovima nedostojnom čoveka. Nema ni struje ni vode, a vodu donosi sa seoskog izvora, i moli Boga da ne pada kiša,jer i najmanja padavina je dovoljna da joj potopi sobu i zagorča i onako težak život.
Grede na tavanu su popucale, krov se povio, ćeramida napukla, rupe se mogu iz aviona videti, a prostorija koja ujedno služi i kao špajz za ostavljanje namirnica, nema tavan, prozori polupani… Ne prima socijalnu pomoć, pa je prinuđena iako je teško bolesna i nesposobna za rad, da moli kod meštana da nešto radi koliko može da bi joj dali parče hleba kako bi preživela.
U potpuno oronuloj kući na periferiji udaljenoj oko 300 metara od sela, u neljudskim uslovima, bez struje, vode, kanalizacije, ali i drugih najosnovnijih uslova za život, u prostorijama sa zemljanim podom i ćebadima umesto vrata, posle smrti supruga Stanka, Ljubica živi sama sa mačkom i psom već pet godina. Jedini krevet sa pohabanim pokrivačima, sto i šporet u uglu prostorije čiji zidovi nisu godinama krečeni, čine sve što Ljubica ima od imovine. U Centru za socijalni rad u Golupcu kažu da su joj do sada finansijski pomogli sa jednokratnom pomoći od po 5.000 dinara, ali nemaju lekarsku dokumentacije o njenoj bolesti i sprečenosti za rad kako bi dobijala redovnu socijalnu pomoć.
– U socijalnom u Golupcu mi kažu da idem kod lekara i tražim njihov izveštaj o mojoj bolesti i nesposobnosti za rad. Nepismena sam, nemam para za autobus da odem kod lekara, a i ne znam kod kojeg lekara treba da idem – pita se Ljubica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
