Umrtvljeni zor Sterijinog pozorja

… koji se iščekuje, koji će doći i, jednim potezom, uzdići civilizacijski nivo grada na pijedestal Evropske prestonice kulture, u susret 2021. godini, kad će Novi Sad/Ujvidek tu počasnu titulu zvanično nositi.

O tome se, dakle, pisalo, i piše se, ovako, pabirčim iz novina i sa sajtova: “Novi trend u Novom Sadu: zaplešite dok čekate bus”, “Klasika u autobusima i školama”, “Novi Sad proteruje lošu muziku”, a u egzaltaciji i ovako: “U Novom Sadu rekli ne narodnjacima”, ili ovako: “Ukidaju se narodnjaci u Novom Sadu”.

Grešna mi duša, poslednja dva citirana naslova, po inerciji, pročitao sam najpre kao da piše: “U Novom Sadu rekli ne naprednjacima”, “Ukidaju se naprednjaci u Novom Sadu”. Kako su ove rečenice u surovoj opreci sa čvrstinom naše stvarnosti, pročitao sam ih ponovo. Ne brinite, ne proteruju se naprednjaci: oni će nastaviti da proteruju sve što nije u skladu sa privatnim ciljevima interesne grupe koja je vrh Srpske napredne stranke, a opstaje da bi kroz političko polje omogućila sebi, kao grupi u grupi, enormno materijalno bogaćenje, nezajažljivu političko-ekonomsku moć i dalekosežni uticaj u vremenu i prostoru. Ostvarenje tog cilja podrazumeva koordinaciju ustupaka koji ova interesna grupa ispostavlja Evropskoj komisiji, Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu. Vratimo se onima ka kojima je pretnja odapeta, dakle, narodnjacima!

Posredi je inicijativa “Klasika svaki dan” (izgleda, i na svakom mestu) Festivala “Dunavska sonata”. NJome se predviđa da se u javnom prevozu, na trgovima, u školama, ambulantama, poštama, kafićima i pivnicama, umesto uobičajene, s razglasa pušta klasična muzika. Čedna srca koja su se na ovu vest napunila milinom, naivno izražavaju svoju nadu da se jednim ovakvim, uistinu autoritarnim, gestom može likvidirati autoritarnost i prostaštvo dominantne kulturne politike i politike kulture. Ova inicijativa, lukavi je i lukrativni potez predstavnika upravo te dominantne, autoritarne, naprednjačke i narodnjačke muzike, odnosno politike, odnosno kulture, odnosno ekonomije.

Neću ovde govoriti šta meni znači Bahova “Pasja po Jovanu”, Vebernov Kvartet za gudače Op. 28, Šenbergova “Preobražena noć”, i tako dalje, i tome slično, ali kad bih morao te kompozicije da slušam kad i gde to neću, i uz to još kao neku muzičku podlogu, a ne aktivno, bunio bih se. To i takvo utišavanje ljudi, ionako ućutkanih, muzikom na javnim mestima, gde bi trebalo da se susreću i u tim, nameravanim ili slučajnim susretima, razgovaraju, a naročito na trgovima, koje će, kako stvari stoje, sve više i više upravo da zaglušuju raspevani vodoskoci, rigorozna je mera severnokorejskih tišina, s kojom sam se susretao u Skoplju u vreme Gruevskog, a evo, uskoro ću imati prilike da je se gadim i u Novom Sadu.

Čedna srca se naivno nadaju, ne dovodeći u pitanje ono što se uobičajeno smatra neupitnim. Reč ovde jeste o najboljoj evropskoj muzici koja može pružiti najviši estetski užitak, ali, kad govorim o slušanju klasične muzike, ne mogu iz pameti da izbrišem onu sliku, koja postoji snimljena kamerom, u kojoj tek vraćeni i zakrpljeni sa Istočnog fronta, bez ušiju, poneko bez oka, bez ruke, u zavojima, iz kojih mestimično probija krv, uniformisani SS oficiri Trečeg rajha slušaju prekrasno izvođenje Betovenove “Devete simfonije” i, a među njima ima i onih istančanog ukusa i odličnog muzičkog obrazovanja, uživaju vidno u toj provali ljudskog glasa, u finalu, u “Odi radosti”, koja nam je danas himna Evropske unije.

Sa ovom slikom došli smo do pitanja o publici, o uticaju muzičkog ili dramskog dela na nju, zapravo, do pitanja o ideologiji gledanja predstave, i, ne na samom kraju, do ovogodišenjeg, 62. Sterijinog pozorja, u Novom Sadu koji željno iščekuje da bude vas ozvučen i klasikom natopljen.

Proročki Betoven može biti iskorišćen da nadahne kako nacističke zlikovce, u njihovom ubeđenju da služe svetoj stvari više rase, tako i borce protiv rečene pošasti. To je suštinsko pitanje režije koje se ne uči na akademijama. Ne, dakle, tek duh dela, nego duh publike, koji se želi pobuditi.

Reditelj orkestrira u zdušnost duh publike: ili kao duh plemenite spremnosti na pobunu i herojstvo, s kojim uvek ide osećanje da život ima smisla jer se u njemu učestvuje da bi se stvarnost menjala, ili u duh poraza i trpljenja, duh samoporicanja i žrtvovanja sosptvene želje da se bude čovek (jer je čovek u stvari ono “neka bude borba neprestana”, i čim se te neprestanosti spora sa samim sobom i sa drugima odrekne i ušanči u jednom zasvagda datom odgovoru, pristajući na neupitnost, onda laže samoga sebe i druge, a da to, možda, i ne zna, jer nema želje u sebi). Kao što reditelj i dramski pisac, i glumac, počinju uistinu od pitanja o duhu publike koji žele da iniciraju, a koji zapravo nose u sebi kao sopstvenu želju, tako to pitanje i selektor jednog festivala mora nositi u sebi kad sastavlja program predstava koje će publici predočiti.

Miroslav Miki Radonjić, selektor ovogodišnjeg Pozorja, ujedno i njegov direktor, ili sebi nije postavljao ovo pitanje, ili za njega uopšte i ne zna, ili je, pak, ukoliko se kojim čudom i tako zapitao, ostao uplašen od tog pitanja i pobegao od njega ko đavo od krsta, jer njegova je ovogodišnja selekcija niz predstava sačinjen po antiprincipu “ne talasaj”, ne uzburkavaj, ne pitaj se o onom što od nas zahtevaju da smatramo neupitnim, i ne dovodi u pozorištu uobičajene, ustaljene razmere među ljudima i funkcijama u društvu pod pitanje – a to je jedna od osnovnih funkcija pozorišta još od njegovog staroatinskog korena, da, dakle, ustaljene odnose i veličine među ljudima, njihove društvene funkcije, karijere i sudbine, pokaže u svetlu podnevne istine, s najmanjim mogućim senkama. Veličine onih koje u prividu stvarnosti držimo velikima i velikašima, pozorište može i sme da uvidi u pravedničkom svom pogledu, u istinskom zoru, kao minijaturne i minorne, a one koje uobičajeno smatramo malima da upozna i kao, možda, najveće među nama – kao one koji u svojim postupanjima razgorevaju plamen čovečnosti. Stoga su toliki pozorišni autori, od Eshila do Bernharda, od Mejerholjda do Frljića, zabranjivani, proterivani, suđeni… Najzad, ljudi koji govore istinu, poput Don Kihota, neprijatni su.

Ovogodišnje Sterijino pozorje toliko je prijatno i uspavljujuće da se doživljaj njegovih predstava ne razlikuje od doživljaja njegovih koktela posle predstava. To je nastavak umrtvljivanja zora Sterijinog pozorja, uljuljkivanja publike u dremež utiska da živi u jednom od najlepših svetova Evrope, bez ijednog pomena o istini tog našeg otadžbinskog sveta i te naše majke Evrope. Kao što ona inicijativa da se čitav grad ozvuči klasičnom muzikom, zapravo, namerava da ubije aktivno slušanje muzike, tako i predstave 62. Pozorja ne ištu razmišljanje i aktivnu emocionalnost gledalaca.

Ovogodišnje programsko “ne talasaj” različito je, međutim, od onog “ne talasaj” dok je program predstava sklapao Igor Bojović. Tada je ono, u svom karijerizmu, bilo nadobudno i agresivno. Sadašnje “ne talas” i samo je mrtvo, kao da veli: ne talasaj, jer mi i nismo na površini, već smo mrtve duše, i jedino je pitanje koju ćemo cenu za njih postići.