Uniforme deci!

I pre nego što izgovorimo „fetiš“, stvar je zapravo socijalno, a ne seksualno nastrana. Naime, i roditelji i direktor i nastavnici podržali su ovu odluku, a iza svega stoji nevešti pokušaj smanjivanja društvenih i klasnih razlika. I umesto da se bave, o jeresi, obrazovanjem – svi zajedno nasmejani pišu nove kodekse oblačenja u svojevrsnoj utopiji koja to nije. „Tupotija“ bi verovatno bila adekvatniji neologizam.

Vesti poput ovih predstavljaju najbolji izraz svega onoga što je generacijski izvrnuto i pogrešno u savremenom društvu. Dok dotični gimnazijalci komotno odnose pobedu u osvajanju titule za najdosadniju omladinu u istoriji čovečanstva. Naime, da li je zaista došlo vreme da sadašnja generacija starijih ljudi bude prva generacija ikada koja neće kukati zato što je omladina isuviše slobodna, nemoralna, divlja i bezumna – već će kukati zato što omladina nije takva? “Pogledaj ti današnju omladinu, u moje vreme smo iza škole duvali lepak, a oni danas proteruju pušenje jer nije zdravo? Pobogu, mi smo se tukli pesnicama, a oni – ljutitim tvitovima?” Da li je to zaista stasala starmala generacija sastavljena od stranačke omladine, NVO sekt(or)aša, mladih lidera, takmičara u besedništvu i uticajnih blogera? I da li alternativa ovoj zastrašujućoj ekipi moraju biti jedino bande fašistoidnih navijača rođenih u trenerci, koji imaju kačamak umesto mozga?

Na inače retke vesti iz Dimitrovgrada, mnogi su poslušali preostale dobre instinkte u stomaku i prozborili koju o urušenom indivudualizmu. Zaista, uniforme nisu slučajno karakteristika totalnih institucija, dakle institucija koje sistematski guše sopstvo, od kasarna do ludnica, kako je o tome pisao sociolog Erving Gofman. A Mišel Fuko je svemu vizionarski dodao i školu. Dobrovoljno uniformisanje znači da se poremećaj prelio izvan zidova i ulio u umove žrtava. Ima li Džeka Nikolsona koji će kao u Formanovom „Letu iznad kukavičjeg gnezda“ (1975) ukrasti školski autobus i pacijente odvesti na pecanje? Da li će zdrav razum ižđikati iz tog ludila, barem u vidu nekakvog bedža na reveru? Ili su elektrošokovi prozvani pristojnošću i zavođenjem reda ipak umrtvili slobodu na mrtvo? Jer kad omladina poveruje u staračku priču o krizi morala i počne da igra uz tu basnu o dobro dresiranim životinjama, piši propalo.

Zatim, stvar toliko nije (ni) u individualizmu i nekakvoj slobodi. I popularno markirani i razni potkulturni stilovi oblačenja tinejdžera sa individualizmom imaju onoliko veze koliko i gradonačelnik Jagodine sa klasičnom muzikom. Individualizam je svakako precenjen, sa „Punk is not dead“ bedžom ili bez njega. Ovde se radi o urušavanju bunta i o dodvoravanju autoritetima. O jasno naglašenoj činjenici da su ovom gestu aplaudirali direktor i nastavnici, tetke i babe. Društveni eksperimenti u kojima su nastavnici i učenici nekakvi saradnici na istom zadatku zvuče dobro po pedagoškim priručnicima, ali se u stvarnom životu transformišu u kontrolu i teror. Svi svetski diktatori bili su ljudi koje su kao decu maltretirali vršnjaci, jer nisu umeli da se odupru majci koja im je obukla taj grozni džemper, jer ga ona smatra baš zgodnim. To ako pre snova o svetskoj dominaciji ne uzmu pušku i počnu nasumično da pucaju po prolaznicima. Brišući krvavi kundak kravatom.

Šta je sa socijalnom dimenzijom cele priče koja je, navodno, osnovni motiv za celu tu tekstilnu gužvu? Prvo, nadajmo se da niko nije zaista toliko naivan da poveruje kako se na ovaj način zaista prikrivaju društvene i klasne razlike. Tinejdžeri jesu površni, ali nisu idioti. I oni, kao i njihovi roditelji, vrlo dobro znaju ko je imućan, a kome integracija kraja sa krajem predstavlja problem nazvan životom. S tim u vezi, i ovo je blistavi primer strategije rešavanja-problema-ali-šipak koja odlikuje srpsku politiku. Gde je važno samo kako stvari izgledaju, a ne kakve jesu. Razlike nisu nestale pod maskom jeftinog tekstila. Ona slika zmije koja jede slona iz Egziperijevog „Malog princa“ zapravo je slika srpskog tepiha i univerzuma problema strpanog pod njega. Baš kao što se pred 1. septembar mediji ispune pijačarskim merenjem težine đačkih torbi, umesto njihovim sadržajem: ozbiljnim analizama školskih programa. Na posebno priprost i naivan način, gurka se promašena ideja o tome da baš škola treba da rešava – pardon, maskira – problem klasnih razlika, umesto da uči mlade ljude tamo nekoj, šta to beše, fizici, hemiji? Na ovaj način, škola samo uči da je i te kako važno kako je ko obučen.

A, drugo, rešenje socijalnih problema nikada nije u tome da svi izgledaju jeftino, već u tome da svi izgledaju bogato. I slobodno nose svoje bogatstvo. Naime, poenta srećnih društava nije u tome da svi u njima budu jednako siromašni, već u tome da svi budu jednako imućni. Slobodna i socijalno pravedna društva nisu ona u kojima se zabranjuju šampanjac i tartufi, već ona u kojima svi mogu da ih priušte. Isto važi i za „Najke“. Uz to, moda ima svoju važnu društvenu funkciju – ona jeste i simbol i poruka – i sjajno je ako se direktoru i ostalim starcima ne dopada kako se mladi oblače. Ali dramatično je strašno ako se mladi, u pristanku na ovakvo pervertirano zavođenje reda, starački ne dopadaju samima sebi. Našminkani i razgolićeni, ako je to već trend.

I, koja reč o stilu: Angus Jang, osnivač i gitaroš benda AC/DC, i danas na sceni nosi školsku uniformu dečaka u punoj opremi – sako, kravata i kratke pantalonice – a rodio se 1955. godine. Međutim, sama škola mu nije naročito išla: napustio je dotičnu u 15. godini života i zapravo se sprda sa celim konceptom. Uostalom, Hugo Bos je prvo šio uniforme za nacističke S.S. divizije, pre uspeha na tržištu japijevskim odelima i stvaranja marketing kampanja na kojima su androgeni momčići sa logoraški mršavim telima. I Hitlerjugend su nosili Bosove kreacije, učeći važnu lekciju da treba izgledati dobro dok se na velikom odmoru prebija nekakva manjina.

Konačno, bar dok se ne omatori i ne shvate neke stvari (ili ne proizvedu neka deca), radna uniforma i kravata oduvek su bili sinonim svega pogrešnog u svetu odraslih. I tako treba i da ostane. Kao što svako vreme ima svoja buntovništva, tako ga ima i životna dob. Ne moramo paliti brushaltere, ali neka se linija povući mora. Ne valja kada se od bunta odustane prekasno ili nikad – jer to vodi u prebiranje po kontejneru i zavisnost od droga. Ali ne valja ni kada se odustane prerano. Čitava generacija starmalih dodvorivača autoritetima nikada ne miriše na dobro. Danas imamo klince koji dobrovoljno pristaju na uniformu u školi. Sutra ćemo imati mladiće koji dobrovoljno navlače onu maskirnu u ratu.