Uništene civilizacije

Ovo izuzetno delo pojavilo se tek krajem prošle godine u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića (Sremski Karlovci – Novi Sad) u prevodu Svetlane Stojanović sa francuskog jezika. Knjiga je originalno izašla 1988, a dve decenije kasnije Le Klezio je ovenčan i Nobelovom nagradom za književnost (2008). U međuvremenu, druga Le Klezioova dela prevođena su na srpski jezik, ali je Meksički san u stvaralaštvu ovog nobelovca nešto posebno jer je reč o dugačkom eseju čiji su delovi nastajali u različitom vremenu i mogu se čitati i doživeti kao potpuno samostalni i zaokruženi.

Knjiga počiva na razmišljanjima koje Le Klezio zapisuje povodom knjige Bernala Dijasa, vojnika iz trupa Ernana Kortesa, osvajača zemalja drevnih Asteka (današnji Meksiko). Dijas je napisao sećanja pod nazivom Verodostojna pripovest o osvajanju Nove Španije, ali nije doživeo njihovo objavljivanje – knjiga je štampana tek 1632. Zajedno sa svedočanstvom Bartolomea de las Kasasa Kratak izveštaj o uništavanju Indija, objavljenim 1552. (ovo je delo 2002. izašlo i na srpskom, u prevodu Nenada Perišića sa španskog i u izdanju Filipa Višnjića, dok je njegov glavni i odgovorni urednik još bio Jagoš Đuretić), Dijasova knjiga iznosi pravu, surovu istinu o uništavanju civilizacija američkih Indijanaca.

Le Klezio Meksički san piše tako što upoređuje dva sna i dva mita – san i mit konkistadora, koji se zasnivaju na pohlepi, na traganju za zlatom, za robovima i ovozemaljskim dobrima. Posledice su istrebljenja naroda i civilizacija koje su u tom trenutku u nečemu bile čak iznad evropske (posebno ona meksička – bila je naprednija u saznanjima o medicini, astronomiji, navodnjavanju, isušivanju, urbanizmu…). San i mit Meksika pak zasnivaju se na sasvim drugačijim premisama: za starosedelačke narode zlato ne predstavlja ništa drugo do sredstvo kojim će se umilostiviti bogovi. Kao što ni prinošenje ljudskih žrtava ne predstavlja ništa drugo do – surovi, naravno – magijski obred približavanja svetu s one strane našeg iskustva. Evropa, eto, proliva krv radi ovozemaljskih dobara; američki Indijanci je daruju mitu.

Le Klezio beleži da je između 1492. i 1550. indijanski svet nestao i zaključuje da je „evropsko osvajanje američkog kontinenta verovatno jedini primer kada je jedna kultura potpuno preplavila pobeđene narode i zamenila njihovu misao, njihova verovanja i njihovu dušu“. Učinivši to, uništivši kulturu američkih Indijanaca, osvajač je uništio i deo samog sebe, koji verovatno nikada više neće povratiti, smatra Le Klezio. Stoga knjiga Meksički san ovakvim zaključcima i nabrajanjem i opisivanjem meksičkih mitova i misli indijanske Amerike (trans, šamanizam, vračevi, ideja o kruženju vremena…) obnavlja sećanja na te nestale kulture koje su pripadale velikoj indijansko-američkoj civilizaciji a za koje danas, kako kaže Le Klezio, posle toliko razaranja i nepravde možemo samo da maštamo šta bi postale da nisu tako surovo zbrisane.

Ovaj sjajni pisac objavio je Meksički san 1988, bez sumnje inspirisan i glavnim delima Karlosa Kastanede, koja je taj antropolog objavljivao u vremenu do 1968. do 1987. godine. Zahvaljujući Kastanedinim učenjima, i filozofiji don Huana celi svet se tada okrenuo ka Meksiku, jednim delom oživljavajući i podsećanja na okrutnost zapadnih osvajača u uništenju indijanskog sveta. Le Klezio ne može a da se ne zapita: „Da li je slučajno što naša zapadna civilizacija danas otkriva filozofske i religijske teme američkih Indijanaca? Zbog toga što je došao u položaj neravnoteže, zbog toga što je dozvolio da ga povuče vlastito nasilje, zapadni čovek mora iznova da otkriva sve što je bilo lepota i sklad civilizacija koje je razorio“. Le Klezioov Meksički san ovakvu poruku poslao je krajem prošlog veka; ali ova je knjiga pisana i za budućnost, pa na nju ne treba zaboravljati jer, iako napisana odavno, i danas upozorava savremeni svet da je suočavanje sa savešću neizbežno.