Univerzalističko hrišćanstvo Mirka Đorđevića

Ove različite tematske krugove autor obavija finom opnom svog univerzalistički shvaćenog hrišćanskog uverenja.

U prvom tematskom krugu Đorđević analizira delo jednog prozaiste, jednog teologa i jednog pesnika. Odmah se može primetiti da je izbor dobro osmišljen. Osnovu autorovog pristupa čini ideja upotrebe i zloupotrebe proroka: „Plima divljeg nacionalizma i agresivnog ponašanja je izbacila na površinu lažne proroke-ideologe a njihova upotreba je postala dnevnopolitička praksa“. Roman Danka Popovića Knjiga o Milutinu autor tumači kao deo populističkog talasa u srpskoj literaturi, prati evoluciju misli propovednika Nikolaja Velimirovića do nacionalističke ostrašćenosti i banalne političke upotrebljivosti, kretanje talentovanog pesnika Matije Bećkovića u retrogradnom smeru do tribalne samodovoljnosti.

Popovićevo delo, smatra Đorđević, je početak populističkog talasa u srpskoj književnosti „koji će relativno brzo rezultirati u paroksizmu nacionalizma, a ovaj će uveliko traumatizovati svest nacije“. Popovićevi „kolektivni junaci“ predstavljaju narod u celini, ali umetničke vrednosti dela se gube. NJegov „Milutin je zamišljen kao junak koji zaista treba da otvori proces nacionalnog osvešćivanja, preispitivanja ukupne prošlosti tokom ‘dva veka’ novije srpske istorije, tako ideološki investiran on je izgubio sve individualne crte književnog junaka“, piše Đorđević. Takvu literaturu u koju ubraja i neka dela Vuka Draškovića i Dobrice Ćosića autor smešta u domen nacionalne, posebno političke mitologije i ideologije“. Zanimljivo je da Đorđević ne odbacuje Popovićevo delo u celini nego uočava i neke njegove vrednosti. Ističe notu antiratnog naboja koja je vredna svake pažnje i stoji u brazdi dobre tradicije klasične srpske proze.

Đorđevićev pristup poetskom delu Matije Bećkovića je nešto drukčiji. Pesnikove početke Đorđević ocenjuje kao iskrenu liriku i označava kao izvestan novum, svojevrstan međaš, u srpskoj književnosti. Vremenom će Bećković biti sve manje pesnik a sve više propovednik: „… novo će biti to što će se njegova poetika približiti ideologiji i što će i poetika i poezija u takvom spoju dobiti naglašeni propovednički ton; ulogu propovednika sam pesnik je svesno prihvatio jer se vratio onoj meri ljudskoj koju je našao u svojoj plemenskoj zajednici u kojoj čovek živi van ‘vremena i istorije’…“

Pesnik postaje rob „tribalne samodovoljnosti“ i deseterca kao prve i poslednje mere „našeg jezika“. Taj istrošeni deseterac najbolje odgovara „ogromnoj količini mistifikacije i smišljena mitomanije. Bećkovićeva poezija postaje propaganda „nacionalna budnica“, politička agitka, pretvara se u „jeftinu valutu političkih slogana“; na primer da se Kosovo „bez krvi ne može izgubiti“ ili „Ako drugo ne znamo, znamo da se ćeramo“. Bećkovićev pad u tribalizam obeležen je slabljenjem imaginacije, pretvaranjem poezije u pripovedanje, mitomanijom, politikom propagandom i spuštanjem do „nivoa folklorističkog, populističkog kiča“. Tako je to kada se poezija zameni propovedanjem, a izvorna poetska žica u pesniku tiradama kojima oponaša propovedi Nikolaja Velimirovića.

U Nikolaju Velimiroviću Đorđević vidi istinskog propovednika, darovitog i ubedljivog govornika. Priznaje mu da je istinu Hristovu propovedao darovito, utemeljio ideologiju svetosavlja, organizovao snažan bogomoljački pokret. Posebno ističe svetosavlje kao lajtmotiv Velimirovićeve misli, njegov svetosavski nacionalizam bez granica, i svođenje crkve na nacionalnu instituciju. Prigovara mu anahrono slavenofilstvo i rusofilstvo, veličanje ljotićevske populističke i antidemokratske ideologije i LJotića kao smernog vernika, opiranje modernizacijskim procesima, pohvale Hitleru, „proplamsaje antisemitizma“ i snažno antizapadnjaštvo koje ide do te mere da Srbiju ne smatra delom Evrope nego njenim manihejskim izbaviteljem. Brani Velimirovića od posthumnih publicističkih optužbi da je bio fašista, ali s izvesnom rezignacijom konstatuje da Velimirovićevu misao njegovi sledbenici redukuju na „… ona mesta koja su nacionalistički ostrašćena i manihejski redukovana, do banalne političke upotrebljivosti“.

Nekoliko ogleda Đorđević posvećuje disidentima/jereticima i kontroverzama oko totalitarnog karaktera nacionalsocijalizma (fašizma) i komunizma. S izvesnim žaljenjem konstatuje da ne postoje pouzdane definicije pojmova disident i jeretik, da se nedovoljno razlikuju ta dva pojma, a posebno da nema ozbiljnih rasprava o „našem“ disidenstvu. Disidenstvo određuje kao pokušaj da se prevlada totalitarni duh, aludirajući na političku sferu, dok zapostavlja dogmatizam, pre svega katoličke crkve.

Od jugoslovenskih disidenata pominje samo Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova, a zatim, ne navodeći o kojim disidentima je reč, tvrdi: „Kod nas su disidenti na vlasti, većina je slobodno izabrala nacionalizam, sistem presije i represije nije ozbiljnije doveden u pitanje; stoga se disidentska svedočenja nude pod uglom i ličnog i klasično-ideološkog opterećenja; sva su svedočenja lična u jednom negativnom smislu – svak sebe smešta u okvire istorije koju je stvarao.“ U tom svetlu skepse prema disidentima začuđujući je Đorđevićev iskaz da je Vladimir Bakarić „sasvim dobro prepoznao disidente“, mada ga njegovo obrazloženje tog „dobrog prepoznavanja“ drastično demantuje: Bakarić govori o umešanosti stranih službi, tvrdi da su Đilas i Mihajlov pokretači „maspoka“ a ovog poslednjeg označava politički prizemno i vulgarno kao „profesorčića“ koji piše „antisocijalističke početničke napise.“

Vredna je pažnje jedna ideja koju razvija Đorđević. Reč je o tome da su disidenti ličnosti koji u drami (pre)ispitivanja savesti „vraćaju ulaznicu“. Za autora je nebitno da li je reč o članskoj karti komunističke partije ili napuštanju vere koje opisuje Dostojevski. Ta ideja omogućava preciznije razlikovanje pojma disidenta od pojma neprijatelja. Na primer, ateist nije disident u odnosu na religiju, kao što i nacionalist nije disident u odnosu na neki progresivni socijalni pokret. Moraš pripadati nečemu da bi postao disident. Iz te perspektive Đorđević ceni studentski pokret ’68 kao pobunu protiv okoštalih struktura društva u ime novih prostora slobode. Štaviše, njegov je zaključak da „disidenstvo nije ni mrtvo ni zastarelo – ono živi od novih izazova.“ Naravno, pitanje je – koje disidenstvo! Stari oblici disidenstva neminovno nestaju – ili poprimaju farsične oblike – s nestankom onih dominantnih oblika društvene organizacije u kojima se pojavljuju.

Posebnu pažnju Đorđević poklanja totalitarnom karakteru komunizma i fašizma. Ne poriče inspirativni karakter Marksove misli i ističe da je deo viševekovne tradicije ljudskog oslobođenja, posebno religijskog. Greh Karla Marksa vidi u autoritarnom karakteru Saveza komunista i nepreciznosti u određivanju vremenskog trajanja diktature (proleterijata). Opširno komentariše Crnu knjigu komunizma, knjigu Fransoa Firea Prošlost jedne iluzije i polemiku između Firea i Ernsta Noltea Fašizma i komunizam.
Đorđević smatra da je poređenje fašizma i komunizma „loše utemeljeno“. Ozbiljno u „Crnoj knjizi komunizma“, ali ne i „kod nas“ jer „neki već u samom poređenju vide skandal i pokušaj političke manipulacije“. Autor odbacuje takva mišljenja i sklanja se iza Fireovog stava: „priroda komunizma i fašizma je totalitarna ali i među totalitarizmima ima razlike“. Nije potrebno biti profesionalni istoričar pa zaključiti – „ima razlike i to drastične“. Samo dva-tri primera. Genocid: nacisti su Jevreje i Rome slali u koncentracione logore, gasne komore i krematorije, a Staljin je Tatare preseljavao, pod ljudski nehumanim uslovima, na druga, daleka staništa.

Koncentracioni logori: nacisti su slali nearijevce, pripadnike drugih naroda iz cele Evrope, socijaliste i demokrate, političke protivnike, ljudska bića sa posebnim potrebama, a prvi „stanovnici“ logora na Solovjeckim ostrvima bili su socijalisti koji nisu bili boljševici, a potom i boljševici koji su se „ogrešili“ o partijom diktiranu idolatriju Staljina. Politički: evropska demokratska javnost s dobrim razlozima opravdano osuđuje pakt Ribentrop – Molotov iz 1939. godine koji je rezultirao podelom Poljske, ali predsednike vlada zapadnih zemalja koji su 1938. godine potpisali sa Hitlerom sporazum i u ruke mu predale jednu od retkih demokratskih država u to vreme – Čehoslovačku – i dalje tretira kao demokrate. Istorijski: SSSR i njena Crvena armija podneli su najveće ljudske žrtve, slomili kičmu fašizmu i istakli svoju zastavu na razvalinama Rajhstaga 1945. Već iz pijeteta prema ogromnim žrtvama (oko 22 miliona ljudi) ne bi ta dva sistema trebalo bez ostatka trpati pod istu kapu totalitarizma.

Ogledi o pravoslavlju i posebno o političkim opredeljenjima i stavovima Srpske pravoslavne crkve svoje polazište nalaze u idejama formulisanim pretežno u francuskoj i ruskoj kulturi o tome da se pravoslavlje tako suočava s laicitetom savremenog sveta, da predstavlja jedan mentalni sklop koji se opire promenama, da je ogrezlo u etnofiletizmu. Sledeći pravoslavnog patrijarha Antiohije, Đorđević ovako opisuje osnovni problem pravoslavlja: „Problem je u tome što je pravoslavlje razdrobljeno po principu autokefalnosti, u njemu ne postaju nužna ‘kolegijalna svepravoslavna struktura’, pa je teško, gotovo nemoguće – odrediti ni manje ni više šta je pravoslavno a šta nije, jer definisanog učiteljskog kriterijuma jednostavno nema, odnosno svaka g pravoslavna crkva za sebe utvrđuje.

Tako se u nekim krugovima Srpske pravoslavne crkve ekumenizam shvata kao najveće zlo koje može zadesiti pravoslavlje, odnosno ujedinjenje svih hrišćana moguće je pod uslovom da se svi priklone pravoslavlju. Dugačka senka velikog raskola u hrišćanstvu iz 1504. godine još uvek natkriljuje odnose između pravoslavne i katoličke crkve. Ni daleki pokušaji ujedinjenja hrišćana kao onaj u Firenci 1439, tako i oni najnoviji u dvadeset prvom veku ne daju rezultate. Đorđević vidi problem u tome što pravoslavne crkve, pre svega Ruska, a za njom i Srpska vide pravoslavlje kao jedinog čuvara prave vere, dok su svi ostali hrišćani otpadnici i jeretici. Moskva se vidi kao treći Rim a odbacuje se svaka mogućnost da rimski papa bude „prvi među episkopima sa sedištem u Rimu, Pravoslavni se plaše da ih katolici ne „pounijate“. Tako će skup u Raveni iz 2007. godine koji je bio na dobrom putu da uspe, autor kratko prokomentarisati: „Senka nekakve unije bila je dovoljna da skup propadne. Senka straha od unijaćenja zaista lebdi nad odnosom pravoslavnih crkava i katoličke crkve, ali se postavlja pitanje da li postoje i neki razlozi koji taj strah održavaju u životu.

Da li su tokom vekova zaista postojali pokušaji nasilnog pokrštavanja – prevođenja u katoličku veru – stanovništva pojedinih evropskih zemalja s pretežno pravoslavnim življem? Da li je takvih slučajeva bilo i na tlu Jugoslavije u Drugom svetskom ratu?

Nesumnjivo je da su Đorđevićeve kritike konzervativne, pa i reakcionarne crkvene svesti kao osnove imperijalne politike u pravoslavnim zemljama većinom solidno utemeljene i opravdane. U njegovim ogledima te kritike kada je u pitanju katolička crkva sasvim su izostale. Uz sve poštovanje za novi duh koji danas u katoličku crkvu unosi aktualni papa Franjo (Đorđevićevi eseji su nastali pre nego što se papa Frano pojavio na svetskoj sceni s nekim zaista pažnje vrednim idejama i postupcima), zasadi konzervativne pa i i reakcionarne svesti u katolički crkvi evropskih zemalja su veoma snažni i idu do negiranja duha katoličanstva zasnovanog na univerzalnom njegovom karakteru – snažnim širenjem etnonacionalističke ideologije i podržavanjem reakcionarnih režima u pojedinim evropskim zemljama. Izostanak ovog dela kritičke analize odnosa između dveju crkava kao da sugeriraju da „proplamsaji unijaćenja“ ni u Đorđevićevim ogledima nisu sasvim ugašeni.
Ako je ovo jedno od retkih slabih mesta u Đorđevićevim ogledima, njegova kritika politike i ideologije Srpske pravoslavne crkve zaslužuje posebnu pažnju.

Pre svega kritika priklanjanja SPC, bar jednog njenog dela, Miloševićevoj ratnoj politici, snažnih težnji ka klerikalizaciji društva koje štete i crkvi državi, i još snažnijeg rasplamsavanja etnonacionalizma u „srpskom svetosavskom sabornom narodu“. Đorđević piše da se u SPC razvila jedna teologija rata „u kojoj se svesno kombinuju jedna retrogradna etnofilestička svest i ratni ciljevi Miloševićeve politike“. U prvi plan se stavlja uloga vojske, a crkvi je ostavljeno da se bavi nacionalnim pitanjem na jedan tipično filetistički način. Tako je stvoreno trojstvo koje je Nebojša Popov u jednom svom radu nazvao „jedinstvo trona, oltara i sablje“.

Đorđević navodi reči jednog mladog teologa „Tamo gde se prospe srpska krv i padnu srpske kosti, tamo mora biti srpska zemlja“. Kako je krvi bilo sve više, a zemalja sve manje, crkva će zameriti Miloševiću ne zato što je počeo rat, nego što ga nije dobio! Crkvi će ostati teško breme snalaženja povodom ratova, posebno rata na Kosovu. Autor se nada da će SPC pronaći put svoje univerzalne hrišćanske misije. Izvesno je da je i sam Đorđević bio svestan da će SPC pronalaziti taj put izložena ogromnim unutrašnjim i spoljnim poteškoćama. Treba imati u vidu da je, na primer, većina stanovništva Srbije podržavala ratnu politiku Slobodana Miloševića, da i danas ta većina ne vidi ništa neobično u nastojanju pojedinih krugova u SPC da dominiraju javnim političkim životom.

Proces forsirane klerikalizacije svih sfera javnog života je, po Đorđevićevom mišljenju „odmakao zaista daleko – postoji neka vrsta konsenzusa o tome da je SPC ‘jedini integrativni faktor’ i da joj pripada rukovodeća uloga u društvu. Srpska pravoslavna crkva je već odavno deo javne vlasti i ustavne odredbe o odvajanju crkve i države malo kome znače nešto. Autor navodi primere spajanja Ministarstva prosvete sa Ministarstvom vera, arbitriranje patrijarha u pitanjima državnih simbola i samog oblika vlasti, odnosno zalaganje za monarhistički oblik („Bez kralja ne valja!“), obezbeđenje privilegije crkvi koje posebno odgovaraju visokoj crkvenoj jerarhiji, uvođenje veronauka u državne škole. Klerikalizam, kao deo državne politike ugrožava i državu i crkvu, jer misije crkve nije klerikalizacija nego evangelizacija.