UNS: Euleks potvrdio da je OVK kidnapovao novinare

Od tada ih više niko nije ni video ni čuo. Rankova supruga Snežana Perenić je u šoku, navodi se u saopštenju Udruženja novinara Srbije čiji tim je sproveo  istraživanje o nestanku dvojice novinara pre skoro 20 godina i potonjim pokušajima da se rasvelti ovaj slučaj.

Pre nedelju dana prvi put je, posle 19 godina, zvanično dobila ikakvu informaciju i to uz obaveštenje da je istraga obustavljena.

– U potpunom sam šoku. Nisam mogla da verujem šta čitam. Pomislila sam samo: nemoguće da je ovo kraj? Ne dam! Hoću da se žalim. Onda čitam da je sve ono što sam čula tačno, da se zna ko ga je oteo, a eto priznaju da ništa nisu uradili. I na kraju vidim da je rok za žalbu tri dana, shvatam da ne znam kako da je napišem, a da ni ne mogu da pošaljem na adresu Specijalnog tužilaštva na Kosovu, jer tu ulicu ne prepoznaje naš sistem. Ne znam kako sam se sabrala da zatržim pomoć od Save Štrpca iz Veritasa, koga sam sasvim slučajno upoznala – kaže za UNS Snežana Perenić, koja se svaki dan budi sa nadom da je njen suprug živ.

Za razliku od porodice Perenić, porodica Đura Slavuja ni sada nije dobila obaveštenje o obustavljanju istrage.

Pismo posle četiri godine

Odluka o odbacivanju krivične prijave iz Prištine je stigla četiri godine od kako ju je, sada već bivši tužilac Mauricio Salustro potpisao (potpisana 23. oktobra 2013), a nakon što je poslednjih godinu dana UNS intezivirao istragu o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu i obavio brojne razgovore za predstavnicima međunarodnih misija.

Salustro u odluci iz 2013. godine obrazlaže da „iako je verovatno da status žrtava kao nestalih lica nakon toliko godina ukazuje da oni više nisu živi, postoji apsolutni nedostatak dokaza povodom toga šta se dogodilo. Štaviše, identitet navodnih otmičara je nepoznat i ne postoje razumni izgledi da će se njihovi identiteti otkriti putem dodantnih istražnih mera. Nema istražnih zaključaka koji bi predložili dalje istražne radnje… Prema tome, policijska prijava se mora odbaciti.“

Na samom početku tog dokumenta Salustro predstavlja činjenice da su „na osnovu dostupnih informacija, dana 21. avgusta 1998. godine žrtve otišle u Veliku Hoču kako bi izvršile radni zadatak. Na putu nazad presrela ih je naoružana grupa ljudi koji su nosili obeležje OVK, zapretila oružjem i odvela ih u nepoznatom pravcu“.

– Na osnovu životne logike nemoguće je unapred znati da se neće pojaviti nekakav dokaz koji će uputiti na otmičare, tim pre što su ih oteli i pripadnici OVK, a ne neke nepoznate grupe. To kažem, zato što se za svaki, pa i za rejon Orahovca znalo čija je to zona odgovornosti. Ako ne mogu da nađu otmičare, lako i brzo mogu da saznaju ko je tom zonom komandovao – ističe Snežana Perenić.

Sa ovakvim okolonostima pod sumnjom je da li je istrage uopšte i bilo. Prema svim pravilima prakse, tužilaštvo je trebalo da razgovara sa članovima porodice, međutim Snežana Perenić, koja je sa dvojicom maloletnih sinova živela u Kosovu Polju, nikada nije dobila takav poziv.

S druge strane, učinila je sve što je mogla da sazna istinu. Išla je u Orahovac više puta, razgovarala sa meštanima, a informacije do kojih je došla mogli su tužilaštvo da odvedu u nekom pravcu.

– Čovek koji je bio na položajima tog dana mi je rekao je su sa brda videli kako OVK odvodi Ranka i Đuru, ali su bili daleko da razaznaju lica otmičara. Čula sam i da su u logoru u Maloj Hoči, ali da je tamo bilo toliko pripadnika OVK pod oružjem, da se srpska policija nije usudila da uđe. Tragajući za suprugom, došla sam i do političara Adema Demaćija, u to vreme veoma uticajnog među OVK, koji mi je poručio: „Ako Bog da da su ih zarobile regularne snage (OVK) biće oslobođeni, ako su ih zarobile otrgnute jedinice, nema ništa od toga“, kaže supruga Ranka Perenića. 

Brns: Pokušali smo da pomognemo

Snežana Perenić je kontaktirala i sve međunarodne organizacije, uključujući i tadašnjeg šefa američke diplomatske posmatračke misije na Kosovu Šona Brnsa, koga je pozvala u svoj dom.

– Tada sam pozvala i naše komšije Albance koji su mu rekli da moj muž nikome ništa nije skrivio, da je radio svoj posao i da će ići sa njim da razgovaraju sa glavnomkomandujćim OVK u rejonu Orahovca. Par dana kasnije je krenulo bombardovanje. Brns se raspitivao kako smo, a kada smo izbegli zvao je mog brata u Inđiju. U poslednjem razgovoru ga je pitao: „Mnogo je vremena prošlo. Zar se još uvek nadate?“

Penzionisani američki diplomata Šon Brns za Udruženje novinara Srbije kaže da se dobro seća okolnosti nestanka Ranka Perenića.

Nisu se izgubili

Novinari Radio Prištine Đuro Slavuj i Ranko Perenić kidnapovani su na putu Velika Hoča – Zočište kada su krenuli ka manastiru Sveti Vrači da urade prilog o povratku otetih monaha. Ni automobil u kojem su bili, plava Zastava 128, nikada nije pronađen. Odluka o prekidu istrage Snežani Perenić je uručena 28. novembra 2017, posredstvom Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije. Žalbu je vratila istim putem.

– Još u maju 1998. su krenula prva kidnapovanja. Mi smo pričali o tome, ali on se nije bojao jer nikome ništa nije bio kriv niti dužan. Ranko je taj teren znao ko svoj džep. Zato nije istina da su zalutali. Tražili su prečicu. Meštani Orahovca su mi ispričali da su Ranko i Đuro tog dana svratili u prodavnicu, raspitivali se kako da stignu do Zočišta, jer im je policija prethodno rekla da su borbe u toku, pa je glavni put blokiran. U prodavnicu je ušao neki čičica i kazao im da skrenu na imanje nekadašnjeg Orvina, u vinograde posred kojih je makadamski put do kućica koje su koristili radnici te firme – priča Snežena Perenić.

Život u teškim uslovima

Snežana Perenić živi u teškim uslovima sa porodicom u Batajnici. Borba za istinu koštala ju je i zdravlja. Seća se da ju je, malo nakon kidnapovanja, posetio i tadašnji ministar informisanja, a danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

– Došao je da pita kako smo i nudio pomoć. Rekli smo da nam ništa ne treba, samo da se nađe Ranko. Eto, nisu ga pronašli – kaže Snežana Perenić.