Uobražavao da sve zna i sve može

Od ubeđenog Jugoslovena Mladić je postao srpski nacionalista, od ateiste postao je vernik koji se, ipak, nije krstio tako često i neumesno kao njegovi politički pretpostavljeni, Karadžić, Krajišnik i Biljana Plavšić, ali je to radio svakog dana, kako je odmah saopštio generalu Rouzu. Samo je njegov komunizam ostao i ojačao u smislu da je još više nego pre mrzeo Zapad i NATO i priklanjao se Rusiji, koja se, tadođe, menjala, ali pravcem suprotnim od Mladićevih želja i očekivanja. I on i njegovo rukovodstvo sa Pala i njihov vrhovni mentor u Beogradu, verovali su u Rusiju, čak i kad su ih Rusi „belo gledali“, kad je bilo očigledno da je i njima jasno da su samo statisti i posmatrači, pa i kad su ih brutalno lagali. „Lažem te Bože“, kaže se u narodu u očajanju, kad očajnik i bespomoćnik laže samoga sebe, iako zna da time sam sebi jamu kopa. To, velikim delo, važi i za generala Ratka Mladića.
Mladić je brzo gubio orijentire i uzuse, zaboravljao norme i pravila, mislio je da sve zna i sve može i da bi „svakom loncu upravo on morao biti poklopac“. On je bio obično tamo gde mu nije mesto: da predvodi napad, da komanduje grupama, posadama i pojedincima i da tako svoje vreme, energiju i sposobnosti troši na pojedinačno i često manje značajno. Izveštaji u elektronskim medijima o Mladiću često su praćeni snimkom na kojem on lično maše rukama i daje znakove vozaču vozila koje izvlači drugo vozilo iz jarka. Mladić u svojoj revnosti nije mogao da pojmi da barem to ne bi trebalo lično da radi, jer to su zadaci školovanih saobraćajnih oficira.
Bio je uspešan dok je bio vojnički organizovan i nadmoćan, zahvaljujući onom što je nasledio od bivše JNA, ali protiv slabijih i neorganizovanih. A to što je nasledio i nije bilo baš malo. Borbeni deo Vojske RS činili su 1. i 2. krajiški korpus, Istočnobosanski, Sarajevsko-romanijski, Drinski i Hercegovački korpusi, 65. zaštitni puk i 10. diverzantski odred. I najveći deo starešinskog kadra činili su obrazovani oficiri bivše JNA. I umesto da izgrađuje i dograđuje tu vojnu organizaciju, ona se, pod njegovim rukovodstvom, raspadala i prelazila u anarhiju u kojoj su glavnu reč na nižim nivoima preuzimali ljudi koji su se zaista obračunavali s pripadnicima drugih naroda, ne birajući mnogo sredstva. Mladić od „drveća nije video šumu“, pa nije uočavao ni da njegovi protivnici idu suprotnim pravcem, da postaju organizovaniji i bolje naoružani i opremljeni. Kad je to uvideo i shvatio, bilo je kasno.
Mladić je, i kao čovek i kao vojnik, bio brz, osoran i prek. Drugima je davao reč i od njih tražio mišljenje samo kad je on smatrao da je svrsishodno, ne vodeći računa o nadležnostima i pravilima vojne organizacije i odnosa. Znao je da grubo uvredi i ponizi, ali nije poznato, barem ne meni, da je bio zlopamtilo, da je degradirao i kažnjavao i da se posebno bavio nekim slučajem. On za to nije imao ni volje ni vremena, ali ni potrebe. One koji su pokušali da mu protivreče, ponizio bi na licu mesta i sklanjao ih da bi sproveo svoju volju i da ne bi doveli u pitanje njegovu veličinu i nepogrešivost. Posle toga, odnosio bi se prema njima skoro kao da se ništa nije desilo. To je blaži oblik autoritarnosti, ne ugrožava direktno pojedinca, ali je poguban za vojnu organizaciju. Jer, jedina pouka koju su njegovi saradnici mogli da izvuku, posle sukoba sa njim, je ona narodna: „Veži konja gde ti aga kaže“. A sam aga je, s vremenom, i sam sve manje znao gde bi i kako trebalo vezati konja.
Za Mladića je posebno tragično što on ne samo da nije shvatao, nego što je na tragičan način zloupotrebljavao činjenicu da su svi učesnici u građanskom, nacionalnom i verskom ratu, u kojem je od početka prisutna međunarodna zajednica, politički, vojnički, humanitarno i u svakom drugom pogledu, političari i da se u takvom ratu oružjem osvaja samo ono što se ne može dobiti političkim pregovorima, a da se pregovara upravo u momentu kad si vojnički jači. Na to ga je, na grub i vulgaran način, upozorio niko drugi nego tadašnji ministar odbrane Rusije Gračov.
Najzad, Ratko Mladić nije shvatio i da „vojnik nikada nije tako prevrtljiv i nestalan kao političar“, zapisao je na kraju general Majkl Rouz. Ali, Majkl Rouz je to zapisao po povratku iz Bosne 1994. godine o tadašnjem generalu Ratku Mladiću. Da li bi to rekao danas? Nije li upravo Mladić svojim istrajavanjem da se ne suoči sa istinom postao najveći prevrtljivac? Nije li Mladić odavno pojeo samog sebe, i da li je od njega išta još preostalo za Hag?
Kraj