Upakovana nostalgija s mirisom starih vremena

Na 120 štandova postavljenih duž Ulice 22. septembra „šepure se“ liciderska srca i svilene bombone, starinski domaći kolači, pleteni opanci, kožusi od jagnjeće kože, vez na plišu. Autentično kulturno nasleđe kroz tkane, heklane, pletene, vezene, ali i druge predmete nastale u domaćoj radinosti učinilo je pre par dana ovu ulicu ulicom starih zanata, na zadovoljstvo brojnih posetilaca. I kako je to prokomentarisao kolega iz kladovske televizije, Milan Ružojević, miris starine širi se se glavnom gradskom ulicom u koju su stigli čuvari narodne baštine, trudeći se da sačuvaju znanje i veštine predaka korišćenjem starih zanata koji polako odumiru.

– Ponekad se dešava da su prave stvari oko vas, ali ih ne vidite – objašnjava Slavica Boraković iz Udruženja „Misija kreativa“ iz Kladova koje je postalo prepoznatljivo po vezu na plišu karakterističnom za vlaške narodne nošnje.

Od nje smo saznali da se raskošni vez na plišu bojenim tankim predivom, pojavio na vlaškim narodnim nošnjama u 19. veku i da je Dunav, kao najkraća veza sa naprednijim državama i Bečom, omogućio da takva vrsta finog materijala bude dostupna narodu koji je svoje viđenje lepote pretočio u cvetne motive, jarke boje, pa i u simbol prestiža.

– Vlaška nošnja je izuzetno raskošna i bogata, u nju se ulagalo vreme, novac i znanje. Imala je razne motive i obredno značenje za razne prilike, u njoj prepoznajemo narodno shvatanje ljubavi i smrti, neizmerne radosti i tuge. Sa posebnom ljubavlju se tkalo i vezlo kada se spremala devojačka sprema za udaju, sa nadom u bolji život – opisuje nam Slavica Boraković zašto ovaj i drugi proizvodi koji nastaju u radionici kladovskog udruženja predstavljaju „zapis davnih vremena bez slova“.

Vez na plišu nastaje tako što se čukalom, specifičnom alatkom i vunenim nitima niže šara na platnu po nacrtanoj šemi, ali sa naličja. Zvanično je proglašen za kulturno dobro i nalazi se na mapi lokalnih autentičnih proizvoda. A kako su narodne nošnje otišle u izgnanstvo iz svakodnevnog života, vlaški vez je u radionici kladovske „Misije kreativa“ našao novo utočište – na savremenim upotrebnim predmetima i suvenirima; plišanim torbicama za vino i mobilne telephone, dekorativnim jastučićima sa lavandom i terapeutskim dejstvom pod imenom „Vlaški poljubac“.

Na 30 i kusur u plusu ne razmišlja se o zimi i niskim temperaturama kada tako dobro dođu jagnjeći kožusi koji nastaju u ćurćijskim radnjama. Bilo ih je u kladovskoj ulici starih zanata proizvedenih u porodičnoj radnji osnovanoj 1952. Miroslava Vojinovića iz Aleksinca. Ćurčija izrađuje predmete od kože i krzna i ovaj zanat podrazumeva otkup i preradu kože do finalnog proizvoda i prodaju, objašnjava novinarima aleksinački ćurčija.

– To je stari zanat, u celoj Srbiji nas je ostalo vrlo malo koji se bavimo tim zanatom. Razlog je jednostavan, prosta reprodukcija, obrt kapitala je jednom godišnje, koža se, mahom jagnjeća, kupuje tokom proleća, prerada tokom leta, a prodaja, realizacija koliko se uspe tokom zime – ispričao je Vojinović.

Markirane patike, cipele, sandale poodavno su uzele primat nad kožnim opancima koji se danas najčešće vide na nogama folkloraša ili u umanjenoj verziji kao suveniri. Izrada opanaka je ručni rad, ne može da se radi brzo, kazao nam je u prolazu opančar koji je svoje proizvode izložio u kladovskoj ulici starih zanata, naglašavajući uz osmeh: „Srbijancima opanke, Japancima japanke, da nam nisu ti opanci i mi danas bili stranci“.

– Etno festival se u Kladovu organizuje sa ciljem promovisanja tradicionalnih kulturnih vrednosti. Brojni nastupi folklornih ansambala i izlagački štandovi proizvođača rukotvorina, domaće hrane i pića, kao i bogat kulturno-zabavni program čine da kladovske ulice ožive i danju i noću. Ovogodišnji je morao da bude u drugačijem formatu zbog epidemijske situacije i uz poštovanje propisanih mera, ali je sigurno imao pozitivne efekte na ugostiteljsku privredu. Restoranske i bašte kafića bile su pune, kao i popunjenost smeštajnih kapaciteta – kazao je za Danas Nenad Čerganović iz Turističke organizacije opštine Kladovo koja je organizator Etno festivala.

Kladovskom Etno festivalu ove je godine prethodio dvodnevni Sajam suvenira i starih zanata u Negotinu na kome su svojih ruku delo predstavili grnčari, ćurčije, proizvođači predmeta od kože, drveta, prirodnih i ekoloških materijala, pčelari, vinari, travari – blizu 50 izlagača iz Srbije, Ukrajine i Severne Makedonije. Na negotinske manifestacije i čuvene vašare desetak godina unazad dolazi grnčar iz Kumanova Blagoje Peševski.

– Odolevaju zanati, ali sve teže jer nema ko da nasledi ovaj rad. Posuđe se traži sve više i više, vraćaju se ljudi na one stare recepte, ukusnije koji su se kuvali u ovakvoj grnčariji. Veliki je ovo posao. Po mesec dana traje izrada, da se napravi, suši, pa onda peče, a zbog ovih vrućina sve sporo ide, kao i zimi zbog hladnoće. Kupaca ima, ali mora mnogo da se trči – objašnjava Peševski.

U jelovnicima restorana sve češće su čiz kejk, panetone, profiterole, rozen torte, a slatkiši uz koje su generacije i generacije odrastale u Srbiji ostaše u zapećku, iako su vanilice najbolji sitni kolač na svetu. Ima na sreću onih koji čuvaju i taj deo našeg kulturnog nasleđa kao što je Verica Kocić koja je na negotinski sajam iz Jagodine došla sa kilogramima i kilogramima vanilica, salčića, štrudli, lenjih pita, princes krofni i kolača čiji recepti, kako kaže, odolevaju vremenu.

– Najvažnija je ruka domaćice, ona je i najpresudnija. Gde god da idem pitaju me za recepte, predlažu svoje, konsultuju se sa mnom kako se šta pravi. Kupuje se sve, ali je najviše interesovanja baš za kolače etno tipa, kao što su salčići, ružice i drugi – ispričala je Verica.

Kolači su obično na kraju obroka, koji se zaliva pićem. Domaće rakije od šljive prepečenice sa medom i hajdučkom travom, preko likera od nane, breskve, višnje, jagode do grožđa u rakiji bili su u ponudi Đorđa Nicića iz Mihajlovca koji grožđe u rakiji deklariše kao vrlo interesantan proizvod.

– Muževima preporučujem da jedu to grožđe, a ženama da piju rakiju zato što se alkohol preko peteljke vratio u zrno – objašnjava on.

Kolači sitni domaći, rakije, likeri, proizvodi od meda, propolis, tinkture od lekovitog bilja, čajevi, melemi, ali i neke modernije stvari kao što su magneti, dekupaž kutije, hvatači snova, nakit od perlica, poludragog kamena, šarene vunene čarape iz Ukrajine, ćebad od ovčije vune, torbice od kože i krzna, bunde, šubare koje su vešti majstori danima izrađivali bili su na štandovima negotinskog Sajma suvenira i starih zanata.

I u Kladovu i u Negotinu majstori starih i umetničkih zanata predstavili su proizvode rađene tradicionalnim tehnikama, neke prilagođene potrebama današnjice. Sama šetnja pored šarenih i mirisnih štandova, a kako odoleti domaćim vanilicama i salčićima i ne kupiti ih, osvežila je sećanje na ukuse zaboravljenih recepata, koji se prenose kroz generacije. I nametnula zaključak da stari zanati imaju značajnu ulogu u očuvanju identiteta i da ih je, koliko je to god moguće, treba sačuvati u autentičnom obliku i prilagoditi vremenu i potrebama savremenog kupca. A kupci su i savremeni turisti koji umeju da prepoznaju i cene ono što je autentično, osobeno i drugačije u odnosu na druge zemlje, tako da stari zanati i tradicionalna zanimanja, umesto da odu u istoriju, mogu da traju i predstavljaju nas u svetu.