Upozoravajući signali sa Volstrita

O tome koliko je situacija dramatična govori podatak da je u Predstavničkom domu Kongresa preksinoć vođena žestoka debata o tzv. spasilačkom planu, teškom 700 milijardi dolara, za oživljavanje posrnulog američkog finansijskog sistema. Predstavnički dom je, ipak, uprkos apelima predsednika SAD Džordža Buša, odlučio da odbaci plan podrške kompanijama koje su zbog špekulativnih aktivnosti na tržištu kapitala već bankrotirale ili im preti bankrotstvo. Statističari su, inače, već izračunali da bi u slučaju prihvatanja spasilačkog plana oživljavanje finansijskog sistema svakog Amerikanca koštalo u proseku 2.300 dolara.

Pitanje koje se neminovno nameće jeste da li državni intervencionizam predstavlja krah slobodnog tržišta, odnosno da li SAD postaju zemlja državne ekonomije.

– Vrhunac ironije ogleda se u tome što se upravo najveći zagovornici slobodnog tržišta iz redova Bušove administracije sada najviše zalažu za prihvatanje spasilačkog plana sekretara Trezora Henrija Polsona. I mada je teško prognozirati koliko će ozbiljne biti posledice recesije, ja se, ipak, ne slažem sa onima koji tvrde da će američki model kapitalizma nestati sa scene. Naprotiv, mislim da će konkurentnost i fleksibilnost na tržištu i dalje biti obeležja američke ekonomije. U prilog tome govori i odluka američke vlade da pozajmicom od 86 milijardi dolara spasi osiguravajuću kompaniju AIG od propasti i vrati je na tržište. Sličan primer uspešne intervencije države odnosi se na spasavanje kompanije Krajsler koja je, na inicijativu predsednika Kartera, transformisana i kao konkurentna vraćena na tržište – naglašava Platero.

On, međutim, nema odgovor na pitanje da li će kriza biti ograničena samo na finansijski sistem ili će zahvatiti i realni sektor, ali ukazuje na procene ekonomiste Nuriela Rubinija, profesora na Njujorškom univerzitetu, koji je pre tri godine tvrdio da će ubrzana dinamika rasta tržišta dovesti do krize. Rubini sada upozorava da bi SAD, bez intervencije države, mogle da se nađu u ozbiljnoj recesiji koja bi trajala najmanje pet godina. U protivnom, zahvaljujući dopingu države od nekoliko stotina milijardi dolara, SAD će ući u recesiju početkom 2009. godine, ali će iz tog ciklusa izaći za 18 meseci.

Jedna od retkih banaka koje se nisu našle na udaru aktuelne krize jeste grupacija Inteza-Sanpaolo, koja prema rečima Đanluke Koriasa, direktora Njujorške centrale te banke ima oko 500 korporativnih klijenata, dok plasmani premašuju šest milijardi dolara (među klijentima su IBM, Fijat, Prad, Guči, Dženal elektrik, Ekson…) Za razliku od drugih bankarskih grupacija koje su se bavile finansijskim špekulacijama, Inteza-Sanpaolo u svojoj bilansnoj aktivi nema sabprajm, odnosno hipotekarne kredite sumnjivog kvaliteta, već je plasmanom usmeravala u realnu ekonomiju. – Možda se takve odluke u bankarstvu mogu tretirati kao konzervativni pristup, ali očigledno je da je odluka menadžmenta grupacije Inteza-Sanpolo da se ne upušta u rizične plasmane bio ispravan potez – ističe Draginja Đurić, predsednik Izvršnog odbora Banke Inteza u Srbiji.

Ali, kako je moguće da top menadžeri tako moćnih banaka kao što su Goldman Saks i Morgan Stenli nisu mogli da procene da će ih rizični plasmani odvesti na rub propasti.

– Odgovor je krajnje jednostavan. Reč je o pohlepi. Pre godinu dana vodio sam zanimljiv razgovor sa presednikom Siti grupe Čakom Prinsom u trenutku kada je kriza bila samo u nagoveštaju. On je tada rekao da postoje poslovi koji ne donose veliki profit pa se bankari prebacuju na novi posao gde su profitne marže veoma visoke. Prins tvrdi da je rešenje u tome da se uvek pronalazi novi biznis u kome je profitna marža visoka i onda kada se ta zarada stabilizuje da se izađe iz tog posla i pređe u novi, profitabilniji biznis. Upravo u tome je suština problema jer velike finansijske institucije koje su temelj američkog kapitalizma ne bi trebalo da ulaze u rizične poslove samo zato da bi vrednost svojih akcija podigle za 15 do 20 odsto. Naravno, ako imate ogromne kredite kao što je imala kompanija Liman braders i onda taj novac pretvorite u aktivu, onda će vaše akcije skočiti. Ali, ako je ta aktiva loša, a novca više nema, onda predstoji bankrot. To je rizik koji čak ni menadžment Liman bradersa nije smeo da preuzme. Ali, i Liman brades i Siti grupa su to učinili – rizikovali su i platili visoku cenu. Ilustracije radi, vrednost akcija Siti grupe je sa oko 70 dolara pala na 15 dolara – ističe Platero.

U posledice loših procena mogli smo da se uverimo u srcu Volstrita – na Njujorškoj berzi. Tog dana (22. septembar) svi indeksi bili su u crvenom, a brokeri su samo mogli da konstatuju da situacija postaje sve dramatičnija. Vrednost indeksa Dau Džons koji je prekjuče zabeležio strmoglavi pad od 650 poena (oko sedam odsto) 22. septembra pala je za oko dva odsto. Beogradski novinari zabeležili su još jedan kuriozitet – na glavnoj galeriji Njujorške berze pored američke zastave bila je i zastava Crne Gore zato što je priliku da označi kraj trgovanja na Berzi tog 22. septembra iskoristio predsednik Crne Gore Filip Vujanović.

Balon efekat

U jednom trenutku Amerikanci su, zbog nekretnina, izgubili razum. Kupovali su, recimo, stan na Floridi tako što su od banke uzimali kredit od oko 200.000 dolara, a posle tri meseca taj stan bi prodavali za 350.000 dolara i na toj transakciji su, za samo dva meseca, zaradili 150.000 dolara. Balon je, dakle, polako počeo da se naduvava, a da niko u tom trenutku nije mogao da proceni kada će eksplodirati. Jer ako ste u stanju da posredstvom matematičke jednačine odredite tačku pucanja balona, onda ste pronašli spasonosno rešenje. Ali, Amerikanci nisu uspeli da pronađu pravu formulu i balon je eksplodirao – kaže Mario Platero.

Top menadžeri i bankrot

Na pitanje kakva je sudbina top menadžera kompanija koje su bankrotirale, Mario Platero, urednik italijanskog finansijskog dnevnika „Il solo 24 ore“, kaže da oni najčešće započinju novi biznis i navodi primer Pita Folda, menadžera u kompaniji Liman braders, u kojoj je radio 30 godina. – Fold ima 62 godine i kapital koji je procenjen na 500 miliona dolara. Šta može da uradi neko ko ima 62 godine i toliko kapitala. Može da se penzioniše i da uživa igrajući golf, ili će osnovati sopstvenu kompaniju. Pošto sam Pita Folda nekoliko puta susreo i dobro ga poznajem, mislim da će on započeti sopstveni biznis, komentariše Platero.