„Upozorenje ‘naivnim Srbima'“: Manje poznati detalji biografije Arčibalda Rajsa – Švajcarca sa Kajmakčalana

Doktor Rodolf Arčibald Rajs (Rodolphe Archibald Reiss, 1875-1929), „Švajcarac sa Kajmakčalana“ bio je zapravo etnički Nemac a postao je prijemom državljanstva Švajcarac i profesor univerziteta u Lozani. Iako po osnovnoj struci hemičar tokom karijere bavio se forenzikom i kriminalistikom. Bio je svetski priznat u svojoj struci.

U delu Šta sam video i proživeo u velikim danima (Beograd, 1928), opisuje kako ga je odmah po izbijanju rata Vlada Srbije preko svog generalnog konzula u Švajcarskoj pozvala da dođe u Srbiju i bude svedok, odnosno, da stručno veštači o prekršajima ratnog prava vojske Dvojne monarhije. Sa prekidima, u kojima je boravio u Francuskoj i Švajcarskoj, rat je proveo sa srpskom vojskom i Vladom pa je kao dobrovoljac i pristupio srpskoj vojsci dobivši čin počasnog kapetana. U Šta sam video iznosi kako je u Švajcarskoj bio oslobođen vojne obaveze zbog srčane mane.

Međutim, doktor Rajs ovde nije rekao celu istinu. On se, uprkos zdravstvenom stanju, po izbijanju rata kao dobrovoljac javio u Švajcarsku armiju gde je dobio mesto u štabu kontrašpijunaže. Navodno nezadovoljan pronemačkim stavom tadašnjeg vrhovnog komandanta neutralne švajcarske armije pukovnika Šprehera, napustio je službu. Nakon toga, septembra 1914. godine preko Soluna stiže u srpsku ratnu prestonicu Niš. Njegova rođena braća bili su oficiri u Nemačkoj armiji.

Zbog Rajsovog delovanja tokom rata oni su ga prezirali i čitava ga se porodica odrekla. Nemačka i austrijska štampa napadale su ga zbog toga što je iako po krvi i korenima Nemac prišao na stranu neprijatelja (Antante i Srbije). Da je zadržao nemačko državljanstvo protiv njega je mogao da bude pokrenut i postupak pred vojnim sudom za izdaju. Ovako, kao državljanin neutralne Švajcarske toga je bio pošteđen.

Francuska, majka svih vrlih sloboda

Poznata je njegova kriminalističko-forenzička delatnost na konstatovanju povreda međunarodnog ratnog prava u Mačvi (Prnjavor i Šabac) koje su učinile trupe Austrougarske, uglavnom sastavljene od etničkih Mađara. Njegovi izveštaji su prevedeni i objavljeni na više stranih jezika i u njihovu profesionalnost i verodostojnost ne treba sumnjati.

Međutim, iz onoga što je poznato o njegovom delovanju tokom rata proizilazi da Rajs nikako nije bio pacifista i neutralac, on je i te kako bio svrstan na jednu stranu u ratu smatrajući da Nemačku i Austrougarsku treba poraziti za dobrobit i napredak čovečanstva. On se u potpunosti svrstao na stranu Antante te tako u njegovim stavovima, iskazanim u brojnim novinskim tekstovima u švajcarskoj i drugoj štampi tokom i posle rata, nema neutraliteta i pacifizma.

Za stručnu javnost odavno nije tajna da je Rajs bio (osim u švajcarskoj) još i u francuskoj službi. To proizilazi iz sačuvanog pisanog izveštaja koji je sačinio u Solunu za potrebe Generalštabne obaveštajne službe Francuske pod datumom 23. septembar 1917. godine, a koji je u inostranstvu pronašao pokojni profesor Đorđe Stanković i stavio na raspolaganje Dubravki Stojanović da ga publikuje (Rudolf A. Rajs o Solunskom procesu, Istorijski glasnik 1-2, 1984). U ovom izveštaju Rajs je na osnovu svojih obaveštenja i uvida objašnjavao francuskim vojnim krugovima pozadinu procesa protiv Dragutina Dimitrijevića Apisa i ostalih.

Rajs je tada uveravao francuske obaveštajne krugove da su Apis i ostali zaverenici stvarno planirali ubistvo regenta Aleksandra i premijera Pašića, izvođenje puča i napuštanje saveznika jer su se razočarali u njih, najviše u Francusku. Još više, Rajs je uveravao da su Apis i drugovi germanofilski nastojeni. (Posle rata Rajs je u delu o kome će biti reči izmenio svoje mišljenje o ovoj poznatoj aferi smatrajući da je bila isfabrikovana iz unutarpolitičkih srpskih razloga.) U svakom slučaju on je i tokom rata a i posle bio fanatično uveren da je „Francuska, majka svih vrlih sloboda“ za koju se i Srbi trebaju boriti. Očito da se i sam borio na toj strani, na svoj način.

Kako sam piše u svojim sećanjima iz rata, grupa srpskih političara ga je optuživala da je višestruki špijun te da radi i za nemačku službu, što je Rajsa veoma vređalo. To je pripisivao politikantstvu i intrigantstvu svojstvenim srpskom mentalitetu. Za njegovu službu Nemačkoj nema nikakvih dokaza. Ostaje međutim činjenica da je na početku rata (a možda i kasnije) radio za švajcarsku kontraobaveštajnu službu a tokom rata za francusku vojnu obaveštajnu službu.

Vila Dobro Polje

Kada se rat završio pobedom sila koje su tvrdile da će doneti Evropi i svetu večiti mir i napredak, Rajs se nastanio u Beogradu, gde je osnovao i postao direktor Tehničke policije (službe za forenziku i uviđaje), ali je došavši u sukob sa Pašićem i drugim uticajnim ljudima bio smenjen sa tog mesta. Živeo je u svojoj kući u Topčideru koja je sagrađena po njegovoj zamisli u starom srpskom stilu i dao joj naziv Vila Dobro Polje (selo kod koga je izvršen proboj Solunskog fronta).

Ova kuća i danas postoji i nalazi se iza zidova Zavoda za izradu novčanica te je tako nedostupna zainteresovanima. Pokušavao sam da saznam ko sada u njoj živi ali nisam uspeo. Inače, Rajs je do kraja života radio kao stručnjak za otkrivanje falsifikata u Narodnoj banci.

U vreme raspada SFRJ pojavila se Rajsova posthumna poslanica Srbima datirana sa Beograd, 1. jun 1928. Naime, 1998. godine su Istorijski muzej Srbije, Dečje novine iz Gornjeg Milanovca i Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova 1912-1920 i njihovih potomaka, publikovali po prvi put integralnu verziju ovog dela do tada nepoznatog javnosti. Pre toga je Zdenko Levental u knjizi Švajcarac na Kajmakčalanu (Beograd, 1984), objavio neke delove. Original je kucan na pisaćoj mašini na francuskom jeziku, ima sto strana, bez naslova je i počinje sa „Ecoutez Serbes!“, te je po tome knjiga naslovljena kao Čujte Srbi! Od prvog objavljivanja do danas razne izdavačke kuće preštampale su je mnogo puta.

U tekstu je mašinom ispisano ime Rajsa (R. A. Reiss), bez svojeručnog potpisa. Prema priređivaču, rukopis je bio sačuvan zahvaljujući Savi Mikiću – Rajsovom pratiocu i prevodiocu na Solunskom frontu, sa kojim je ostao u bliskim odnosima i u poratnim danima – i rukopis se do trenutka publikovanja nalazio „u vlasništvu Rajsovih naslednika“ bez navođenja imena tih osoba.

Rajs se nije ženio i nije imao dece. Imao je usinjenika Alfreda Favra, koji je sa suprugom Lujzom živeo u Rajsovoj kući. Oporukom otvorenom posle smrti Rajs je sve svoje rukopise i dokumentaciju ostavio svom kumčetu Andreji Rodolfu Opetiju, sinu M. A. Opetija, glavnog sekretara Francuske banke, da ih može objaviti po svojoj odluci. (Politika, 10. avgust 1929). Rukopis se danas čuva u Spomen sobi Arčibalda Rajsa u Kriminalističko-policijskom univerzitetu u Zemunu.

Sumnju u Rajsovo autorstvo ovog dela podstiče to što original nije svojeručno potpisan i što se toliko čekalo da bude objavljen. Postoji sumnja da je Sava Mikić, koji je znao francuski, napisao posle Rajsove smrti ovu svoje vrste poslanicu Srbima. Ali zašto onda nije objavio rukopis ranije? Da li se plašio da cenzura, zbog oštre kritike vladajućeg sloja, neće propustiti knjigu? U svakom slučaju, na osnovu svega što znamo o životu i mišljenju samoga Rajsa, ideje koje se u Čujte Srbi! nalaze zaista su Rajsove pa nije ni važno da li ih je on stavio na papir ili ih je po njegovoj smrti Mikić zapisao po sećanju iz razgovora sa njim.

Ovo delo, toliko hvaljeno kod nas, zaslužuje pomnu analizu i kritički stav. Pisac nabraja najpre vrline srpskog naroda, a pod narodom podrazumeva samo seljake koje stavlja u oštru protivrečnost prema inteligenciji i gradu. Vrline su: demokratičnost (pod kojom se razume otvorenost, širokogrudost, tolerantnost a ne politički sistem demokratije), gostoljubivost, spremnost za samopožrtvovanje, nesebičnost… Rajs smatra da je pozitivno kod Srba to što nisu hrišćani jer je uočio da ono što se ovde smatra za pravoslavnu veru zapravo predstavlja kult nacije zaodenut u hrišćanstvo. Rajs je antihrišćanin.

On je konzervativac u stavu prema savremenim društvenim kretanjima, tradicionalista, demagog i populista koji nekritički veliča srpskog seljaka naspram inteligencije koju vidi kao odrođenu, on se divi Musoliniju i predlaže da Kraljevina SHS bude partner i saveznik Italiji u otporu agresivnoj Nemačkoj (to Rajs navodno piše u vreme Vajmarske republike koja nije bila agresivna što bi bio prilog više sumnji da je delo neko drugi naknadno napisao u vreme Hitlerovog režima), protivnik je parlamentarizma i predlaže neki oblik korporativizma kao spasonosno rešenje za Kraljevinu SHS, protivnik je emancipacije žena.

Ovde moramo zadržati pažnju: Autor je smatrao da je u ono vreme bilo previše ženske omladine koja se školovala na univerzitetima, da je uopšte kod nas bilo previše srednje i visoko obrazovanih, protiv je besplatnog školovanja jer to odvlači omladinu od poljoprivrede u kojoj leži budućnost srpske nacije! Protiv je industrijalizacije i protiv prelaska sa sela u grad koji su po njemu tada bili enormni! Socijalistička revolucija u Rusiji je za njega samo varvarstvo i zločin. (Kad je u Solun gde je tada boravio stigla vest o boljševičkom prevratu Rajs je besneo protiv „Lenjina nemačkog špijuna“. Biti u službi Francuske je očito sasvim drugi kvalitet.)

Secirajući srpske mane, koje kao prijatelj želi da stavi na znanje naciji kako bi se popravila, opisuje ono što svi dobro znamo: pokvarenost društva (za koje tvrdi da postoji samo među obrazovanim i gradskim stanovništvom), korumpiranost, snobizam, pomodarstvo, podražavanje civilizaciji bez stvarnog preuzimanja njenih dostignuća, razorno partijaštvo i borba za vlast…

Evo kakve je poglede na društvo iskazivao Rajs/autor:

„Reklo bi se i da sa pogubnim uživanjem gurate žene na visoke studije. Potpuno zaboravljate da je žena po prirodi stvorena za drugačiju sudbinu od muškarca. Žena je u nečemu superiornija od muškarca a muškarac u nečemu superiorniji od žene. Iskustvo dugo, sada, već skoro pola veka, pokazalo je da je žena, uz vrlo retke izuzetke, dala samo osrednje rezultate u nauci. Navedite mi, osim gospođe Kiri, koja je dobro iskoristila delo svog muža, jednu jedinu ženu koja je ostvarila nešto veliko u prirodnim naukama, medicini, književnosti itd.

Nećete pronaći ni jednu. Zašto, onda, gurate svoje devojke na univerzitetske studije? Zar ne mislite da one na njima gube ženstvenost i da postaju nesposobne da stvaraju i vode porodicu, što je suštinska svrha žene? Pogledajte samo kako neuredno živi većina vaših studentkinja na univerzitetu. Potražite u bolnicama statističke podatke o sifilističarkama, pobačajima i abortusima devojaka koje ste poslali na univerzitet. Prestravićete se.

Prošetajte za lepa vremena Košutnjakom i prebrojte parove studenata i studentkinja koji tamo, bez ikakvog ustručavanja vode… ljubav. I sa takvim ženama vi biste da obnovite zemlju iskrvavljenu ratovima i takvim ženama biste poverili decu na vaspitavanje? (…) Dopustili ste univerzitetu sve slobode.

Pozivajući se na „autonomiju univerziteta“, vaši studenti sebi dopuštaju ono što kod drugih nećete trpeti. Vode stranačku politiku, žele da nameću zemlji svoju volju, a još obrisati nos čestito ne znaju, organizuju štrajkove, čak i prave male bune i sl, a vi to lepo dopuštate i tu neobuzdanu omladinu ne kažnjavate dobrim prutom po stražnjici. Zar ne uviđate da tako dajete loš primer mladima, građanima, seljacima, radnicima?“

(Podatak o studentkinjama koje šire sifilis i abortiraju u ono vreme je gotovo fantastičan i ja u to ne verujem.)

Upozorenje „naivnim Srbima“

Ovako pisac upozorava „naivne Srbe“: „Vama je zajednički neprijatelj, uprkos koracima koje danas čini, bio i ostao čovek sa severa – Nemac. Verujte, ništa on nije zaboravio. Čim ponovo postane dovoljno snažan, ujediniće se sa Austrijom, i udruženi će nastojati da povrate ono što su izgubili.“ (Evo još jedne indicije za sumnju da je neko drugi pisao ovo delo: kako je 1928. neko mogao da zna šta će se zbiti deset godina kasnije sa anšlusom?)

Lični motivi mogli su ga nagnati na ovakve misli: „Ali, ako vaši upravljači i njihova svita rado ćuše nogom one koji su se dokazali kao prijatelji ove nacije, i to bez vašeg protivljenja, sve svoje osmehe zadržavaju za vaše neprijatelje. Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro-Švaba, koliko su vam jadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolje braće i sestara, izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodoljubi.

A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austrougari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi da kod vas stiče bogatstvo, a vi im to dopuštate. Predstavnike iste one Nemačke, koja vam je bila nemilosrdan neprijatelj i koja će to ponovo biti jednog dana, slavi cvet vaše prestonice koji se diči da je savremen. (…) Kao i sva nemoralna bića, i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava.

To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima. Samo deset godina posle poslednjeg topovskog pucnja, njih primaju kao povlašćene.“ (Ćušiti nogom je pravi izraz za ono što je Rajs dočekao od beogradske elite.) Ono što mene frapira jeste činjenica potvrđena i na stranicama nesumnjivo Rajsovog dela Šta sam video gde on redovno za Austrijance i Nemce koristi omalovažavajući (ako ne i šovinistički) izraz Švaba.

Čovek koji se odrekao svoje prvobitne nacionalnosti zbog mržnje prema konzervativizmu, skučenosti duha i militarističkom duhu koji su tada krasili Nemačku i Nemce – došavši u nerazvijenu Srbiju upravo je kao spasonosne za nju predlagao takve vrednosti! To je pokušao da objasni Zdenko Levental, koji je posle decenija ćutanja obnovio interesovanje za Rajsa: „Ta negativna osećanja možda je raspirivala i neka vrsta autoagresije, mržnje protiv samog sebe, odnosno svog porekla – fenomen poznat kako psiholozima i sociolozima, tako i istoričarima.“ Takva osećanja su posledica težnje za afirmacijom u novoj sredini tako što se poriče svoj bivši identitet.

Rodolf Arčibald Rajs je pao kao žrtva sopstvenog idealizma i romantičarskog ulepšavanja Srba – nestvarne slike koju je u svojoj glavi i srcu iskonstruisao tokom ratnih godina. Tek u mirnodopsko vreme on je mogao sagledati i drugu stranu medalje koja ga je deprimirala. Šta je ta sredina mislila o njemu? Da li ga je zaista cenila? Upravljačka elita Srbije predvođena starim liscem Pašićem iskoristila je njegov ugled i znanje a onda ga zaboravila, odbacila, ćušila nogom. Za njih je Rajs dobivši direktorski položaj i sazidavši kuću u reprezentativnom delu prestonice bio isplaćen za svoje zasluge. „Pa šta sada hoće taj… Švaba? Da nam soli pamet i uči nas kako treba da uredimo svoju državu?“ – verujem da su tako mislili i govorili o njemu.

Osmog avgusta 1929. godine došlo je do žučne svađe sa bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem (inače ratnim profiterom), koji mu je rekao nešto što Rajs nije mogao da preboli. Naizgled besmisleni povod zbog toga što je Kapetanović za potrebe zidanja svoje vile naredio rabadžiji da grede preteruje prečicom tik uz Rajsovu kuću a ovaj je to zabranjivao jer mu je smetala prašina i buka.

O sadržini te svađe i o uvredama koje je Kapetanović izrekao Rajsu sva tri beogradska dnevna lista (Politika, Pravda i Vreme) ćute. Šta je to mogao da mu kaže pa da kod Rajsa izazove izliv krvi u mozak i preranu smrt u pedeset četvrtoj godini života? Mislim da nije teško pogoditi šta mu je prestonička javnost kroz usta Kapetanovića poručila, a što je Rajs kao inteligentan čovek već od ranije morao naslućivati.