Nataša Petrović (35) iz sela Ranovac kod Petrovca na Mlavi, majka dvoje dece a trgovac po struci, već deset godina u duborezu izrađuje ikone, pevnice i ikonostase i rekostruiše stari nameštaj. Njeni duborezi krase crkve u Parizu, Vićenci, Nišu, Jagodini, Kovinu, Beogradu, Pankovu, Velikom Crniću, Zrenjaninu… Uradila je i Kivot za mošti despota Stefana u Manasiji. A sve je počelo sasvim slućajno 2oo1.godine.
– Gledajući reprodukciju slike Paje Jovanovića „Borba petlova“ i čitajući biografiju Leonarda Da Vinčija odlučila sam da se posle posete Sajmu nameštaja u Beogradu okušam u duborezu. Prvo sam na dasci uradila ruže sa ključevima i krstom i to se mnogima dopalo. Majstor koji je radio u očevoj radionici kada je pogledao rad rekao je „Biće od tebe nešto“. Međutim, svi su na to gledali sa nepoverenjem sve dok nisam izrezbarila jedno krilo na kuhinjskim vratima i dok nisam počela da ukrašavam naš nameštaj u kući. Onda su počeli da dolaze prijatelji i da traže da ponešto uradim i za njih. Posredstvom njih počela sam da radim i za požarevačke firme „Draloni“ i „Dekor“ i da se usavršavam. Tu sam srela i mnoge ljude koji su bili oduševljeni mojim radom a bavili se duborezom i oni su me podsticali da istražujem u ovom poslu. U međuvremenu počela sam da izrađujem ikone i da ih poklanjam prijateljima. Sećam se da sam prvo uradila bogorodicu Trojeručicu i poklonila je hramu Svetog Save na Vračaru. U Srpskoj kući u Požarevcu 2003. godine imala sam prvu izložbu radova – priča Nataša.
Njem otac Dragiša kaže da se Nataša od malih nogu razlikovakla od druge dece jer je najveći deo vremena provodila u muškom društvu družeći se sa mašinama i da je bio prinuđen da je više puta isteruje iz radionice govoreći da to nije posao za nju i ne sluteći da će njeno interesovanje za duborez biti dovedeno do savršenstva.
– Jednog dana posle udaje ušla je u radionicu i tražila komad daske da nešto proba da uradi. Rekao sam joj eno ti u kolicama otpad koji smo pripremili za kotao, pa izaberi. Nisam ni pretpostavio da će ona posle nekolik dana doći sa predivno izrezbarenim ružama, nekim ključevima i krstom. Tadašnji majstor bio je iznenađen njenim radom i poklonio joj je komplet dleta, koje ona i danas čuva – ističe Dragiša.
Nataša trenutno ukrašava crkvu u Velikom Crniću kod Požarevca koja je planirano da se otvori u maju iduće godine. Sveštenik u crkvi Nenad Vojinović priča da je Nataša već uradila ikonostas, pevnicu, ogradu na galeriji, klupe i drugo što je potrebno.
– Ima da se urade još neke sitnice ali to što ona radi svima se dopada. Posao smo joj poverili jer smo videli njene ranije radove. Ja sam impresiioniran radom, idejama i načinom na koji ona to sve ukomponuje u jednu celinu – ističe sveštenik Nenad.
Nataša priča da osim duboreza stigne da se bavi i poljoprivredom, da uzgaja cveće i da se posveti deci.
– Mnogio se radi da tako nekada sastavljamo dan i noć a nekada veče i jutro. Sin mi svira gitaru i kažu da je dosta dobar, a ćerka voli da crta. Možda će ona krenuti mojim stopama i nastaviti porodičnu tradiciju – kroz osmeh ističe Nataša.
„Nije to posao za ženu“
Nataša kada je počinjala da se bavi duborezom nije ništa znala o tom poslu. Učila je iz knjiga i pozivala telefonom mnoge ljude za koje je saznala iz novina da se bave duborezom. Mnogi su joj davali savete a jedan Užičanin joj je odbrusio „Mani se toga, nije to posao za žene“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
