Usamljenost i bliskost – da li i šta zavisi od mene? 1Foto: Marina T @ unsplash

Šta je usamljenost?

Usamljenost i samoća su dva pojma koja se često koriste naizmenično, ali imaju različita značenja i konotacije. Usamljenost nosi sa sobom osećaj neželjenosti i praznine. Usamljenost je poput teskobe koja nas steže svojim kandžama, čineći naš dah sve težim i težim.

Fizička samoća ne znači nužno i da smo usamljeni. Samoća nam je neophodna i potrebna za odmor, razmišljanje i obnavljanje snage. Sami smo kada u prostoru oko nas nema drugih ljudi, a usamljeni kada ne osećamo povezanost sa drugima i kada nemamo one sa kojima osećamo i razmenjujemo bliskost i prisnost. Upravo u tome je razlika između samoće i usamljenosti.

Zato usamljenost ne zavisi od broja ljudi koji nas okružuju u fizičkom prostoru, već od kvaliteta relacija koje imamo sa njima. Možemo da budemo okruženi sa puno ljudi na vlastitoj proslavi velikog uspeha i da se osećamo najusamljenije na svetu, a isto tako možemo biti samo sa jednom osobom na klupi u parku i osećati da imamo sve što nam treba.

Istovremeno, kontakt sa drugim ljudima nam je neophodan za život jer mnoge naše potrebe možemo da zadovoljimo samo kroz kontakt i povezivanje sa drugim ljudima. Zato je usamljenost teskobno, mučno, trpno i u konačnici dehumanizujuće iskustvo.

Uticaj sredine na usamljenost

Različite kulture različito interpretiraju i pristupaju usamljenosti i to utiče na iskustva pojedinaca i zajednice.

U kolektivističkim društvima, naglasak je više na grupi nego na pojedincu. U takvim društvima, osećaj pripadnosti i usko povezane porodične i društvene strukture mogu da umanje osećaj usamljenosti. Međutim, kada se pojedinac u takvim društvima suoči sa usamljenošću, može da doživi jak nemir i nelagodu zbog snažnog očekivanja da bude u stalnoj vezi s drugima.

S druge strane, u društvima gde je fokus pažnje na pojedincu, velika vrednost se pridaje njegovoj nezavisnosti i samostalnosti. Dok ovo može da pruži pojedincima slobodu da istražuju lična interesovanja i nezavisnost, istovremeno može da dovede do većeg rizika od usamljenosti, jer društvene veze nisu uvek čvrste i ne podrazumevaju se uvek.

Na Balkanu, porodica i šira zajednica igraju centralnu ulogu u životima ljudi. Čvrsti porodični odnosi i česta okupljanja su norma, što može pružiti značajnu emocionalnu podršku i osećaj pripadnosti. Kolektivistički aspekti balkanske kulture često podrazumevaju da se očekuje od pojedinaca da održavaju bliske veze i redovnu interakciju sa svojom širom porodicom i zajednicom. Ovo može da umanji osećaj usamljenosti, jer postoji snažna mreža podrške. S druge strane, ukoliko su ti odnosi konfliktni i ispunjeni agresijom, neki ljudi mogu da izbegavaju povezivanje jer za njih povezivanje znači konflikt, pritisak i napad od kog moraju stalno da se brane.

Isto tako, načini na koje se različite kulture nose sa usamljenošću i njihove strategije za prevazilaženje usamljenosti značajno variraju. U nekim kulturama, poput naše, traženje profesionalne pomoći za emocionalne probleme može biti stigmatizovano, dok je u drugim to široko prihvaćen način za rešavanje problema.

Strukturiranje vremena i usamljenost

Kako način na koji provodimo svoje vreme utiče na to kako se osećamo i da li pogoduje usamljenosti ili povezivanju sa ljudima? Jedan od načina na koji možemo da posmatramo dinamiku usamljenosti je preko načina na koji organizujemo i provodimo svoje vreme.

Psihijatar Erik Bern, tvorac psihoterapijskog metoda i teorije transakcione analize, govori o strukturiranju vremena i opisuje šest mogućih načina na koje možemo da organizujemo i provodimo svoje vreme: povlačenje, rituali, razonode, aktivnosti, igre i intimnost.

Povlačenje

Povlačenje podrazumeva izdvajanje od drugih ljudi. To može da bude fizičko izdvajanje i udaljavanje od drugih ljudi i mentalno povlačenje, kada osoba fizički ostaje u društvu, ali je mentalno distancirana i odsutna. Kada smo mentalno odsutni, povlačenje nas drži odvojenima od onih sa kojima smo fizički zajedno. Česti oblici povlačenja su sanjarenje i fantaziranje. Povlačenje zahteva minimalna ulaganja, ne obavezuje nas u odnosu na druge ljude i nudi zaštitu od nesporazuma, konflikta i povređivanja, ali istovremeno nas „štiti“ i od kontakta, uzajamnosti, deljenja i povezivanja sa drugim ljudima. U povlačenju nema uznemiravanja, napada i ugrožavanja, ali istovremeno nema ni prihvatanja, podrške i ljubavi. Povlačenje samo po sebi nije ni dobro ni loše, u pitanju je mera – kada i koliko. Povlačenje je zdravo i poželjno ponašanje kada nam je potreban predah i odmor i kada nam je potrebno da sredimo svoje misli, osećanja, utiske i iskustva.

Usamljeni ljudi provode veliki, ako ne i najveći deo svog vremena u povlačenju i u odsustvu kontakta sa drugim ljudima, povučeni u svoje misli, živeći neke davno prošle dane ili maštajući o priželjkivanoj budućnosti. Posledica toga je da ne žive u sadašnjosti, ne vide postojeće šanse i tako propuštaju realne prilike da izađu iz usamljenosti.

Rituali

Rituali su društveno programirano strukturiranje vremena, u kome svako unapred zna svoju ulogu i šta se od njega traži i očekuje. Upravo zbog svoje predvidivosti, rituali pružaju određenu sigurnost jer nema iznenađenja i nejasnih situacija, sve je unapred predviđeno i poznato. Kao rituale društvenog komuniciranja i okupljanja Bern navodi „ritual pozdravljanja“ ili „ritual koktel zabave“. Rituali omogućavaju da ljudi provedu kratak period vremena zajedno bez obaveze međusobnog zbližavanja. Razmene u ritualima su niskog intenziteta, predvidljive i unapred određene i zato su rituali sigurni načini razmene socijalnog kontakta – osim kada neko prekrši ritual. Rituali mogu da budu sami po sebi cilj ili da budu uvod u drugu formu strukturiranja vremena.

Ipak, učestvujući u ritualima možemo da se osećamo jednako usamljeno i nepovezano sa drugim ljudima kao i u povlačenju, ako smo povučeni u svoje misli, brige, želje i nadanja – fizički prisutni, ali mentalno odsutni, izvršavajući svoju ulogu u ritualu. Za razliku od povlačenja, u ritualima smo okruženi drugim ljudima i samim tim imamo šansu za kontakt. Time se dinamika i struktura rituala značajno razlikuje od dinamike i strukture povlačenja. S druge strane, ako su rituali naš dominantni način komunikacije sa ljudima, to može da dovede do usamljenosti jer nedostaje istinsko povezivanje sa drugom osobom.

Razonode

Razonode podrazumevaju ugodno provedeno vreme bez obaveza. To su neobavezni razgovori gde cilj nije rešavanje problema već razmena informacija i iskustava na neobavezan način. Manje su strukturirane od rituala, ali postoji nepisano pravilo o prikladnim i neprikladnim temama i načinu razgovora. U razonode spadaju mnoga ćaskanja na različitim društvenim skupovima zabavnog karaktera ili u pauzama zvaničnih skupova, gde se ljudi spontano grupišu po svojim interesovanjima. Kada provode vreme u razonodi ljudi imaju priliku da dobiju primećivanje i podršku za svoje stavove, kao i priliku da se upoznaju i naprave poznanstava od kojih neka mogu da budu i uvod u prijateljstva.

Razonode mogu da budu odlična prilika da izađemo iz usamljenosti jer imamo priliku da razgovaramo i upoznamo nove ljude u neobaveznoj atmosferi, bez pritiska. Ali za to je neophodno da izađemo iz svojih misli i da budemo i telesno i mentalno prisutni „sada i ovde“. Samo istinskom prisutnošću i aktivnim učešćem možemo da napravimo iskorak iz usamljenosti. To je jedini način da damo sebi šansu da pronađemo ljude sa kojima možemo da se povežemo.

Aktivnosti

Mi strukturiramo svoje vreme u obliku aktivnosti kada se bavimo nečim što je vezano za našu spoljašnju realnost. U aktivnostima je fokus na postizanju ciljeva i tu spadaju obrazovanje, posao, hobiji, obaveze i sl. Upravo zato što je fokus na postizanju ciljeva, ukoliko imaju potrebne veštine i znanja, usamljeni ljudi mogu da budu istovremeno i izuzetno uspešni i jednako usamljeni. Kao da funkcionišu u dva paralelna sveta – u jednom, gde su nagrađeni osmesima i primećivanjem, i u drugom gde ih niko ne vidi. To je zato što se primećivanja i pohvale odnose na njihov učinak i ne podrazumevaju nužno i želju za upoznavanjem i uspostavljanjem ličnih relacija. Ipak, aktivnosti nude dosta prilika za uspostavljanje kontakta i upoznavanje tokom rada na ciljevima i zajedničkih tema za razgovor nakon završetka zadatog posla.

Igre

Igre su različite strategije koje ljudi koriste umesto autentične komunikacije. Igre su najčešće neprijatne, bolne i razorne i velika većina igara produbljuje stare i stvara nove probleme. Usamljeni ljudi mogu samo da „potvrde” svoju usamljenost i razloge za nju ukoliko se upuste u igranje psiholoških igara. Da bismo izašli iz usamljenosti potreban nam je autentičan kontakt sa drugim ljudima, a u psihološkim igrama upravo on nedostaje. Na primer, „igra žrtve“ je česta psihološka igra u kojoj osoba konstantno zauzima poziciju žrtve u različitim situacijama, tražeći simpatiju i pažnju od drugih, umesto da preuzme odgovornost za svoje postupke i emocionalno stanje. Takvo ponašanje odvraća od autentične komunikacije i dubljih veza jer se drugi mogu osećati iskorišćeno ili manipulisano, čime se umesto pravog povezivanja stvara dalja emocionalna distanca i produbljuje osećaj usamljenosti.

Intimnost

Način strukturiranja vremena koje Bern opisuje i naziva „intimnost” obuhvata sve bliske, spontane i poštene odnose, iako mnogi ne potpadaju pod uobičajeno značenje ove reči. Kada se ljudi međusobno odnose otvoreno, autentično i spontano, sa poštovanjem i bez iskorišćavanja, oni organizuju svoje vreme u obliku intimnosti. Problemima pristupaju na način da bi rešili problem, a ne da bi pobedili ili porazili drugu osobu. To su relacije i odnosi u kojima se osećamo slobodnima da budemo ono što jesmo jer ne osećamo strah i nemamo potrebu da se branimo od druge osobe.

Bliskost i izlazak iz usamljenosti

Na suprotnom kraju kontinuuma od usamljenosti je bliskost. Kada smo usamljeni, upravo je bliskost ono što nam nedostaje i pravi lek za usamljenost. Kada osećamo bliskost, ne osećamo usamljenost već povezanost i pripadanje. Da bismo stigli do bliskosti potrebna nam je hrabrost i želja da iskoračimo iz usamljenosti. U praksi to znači da preduzmemo konkretne korake da sebi stvorimo uslove da budemo među ljudima i da upoznajemo ljude kako bismo se prepoznali sa onima kojima želimo da pripadamo.

Usamljenost neće proći sama od sebe, iz usamljenosti treba da izađemo, često svesnim i kontinuiranim naporom. Poznavanje načina na koje strukturiramo svoje vreme i svesnost o tome, mogu da nam pomognu da prepoznamo kako sami sebe držimo usamljenima. Kada prepoznamo kako se držimo usamljenima, možemo da istražujemo načine kako da izađemo iz usamljenosti i povežemo se sa drugim ljudima.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

www.gestalt.org.rs

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari