Foto: D.G. / Privatna arhivaSaborci, članovi Drugog bataljona 125. motorizovane brigade koja je 1999. godine rame uz rame prošla pakao bitke za Košare (kote na planini Prokletije), po tradiciji se okupljaju svake godine i kroz druženje prisećaju prošlih dana i palih drugova.
Ove godine okupili su se u Zaječaru. Kažu da od starih rana više boli što su često uskraćeni za prava koja su svojim herojskim delima stekli i zaslužili.
Teško je rečima iskazati pakao Košara ili u par rečenica sažeti pregršt sećanja i osećanja koja obuzimaju srca svakoga ko se u periodu od aprila do sredine juna 1999. obreo na nekoj od linija na kojima se odvijala bespoštedna borba prsa u prsa na život i smrt. Slikovitije od svake reči govore reakcije ovih hrabrih ljudi, pogledi i ćutnja koja na trenutke prekida njhovo izlaganje, a kao i da ga ne prekida, već ga zapravo kroz nemušti jezik pretvara u još rečitije.
Saborci se tradicionalno okupljaju svake godine, a ovoga puta domaćini okupljanja bili su Dejan Gligorov i Vladimir Todorović. I sami još uvek mladi vojnici, trebalo je da se „skinu“ 19. marta 1999, obreli su se u središtu žestoke bitke, a sudbina je htela da Košare napuste tek 14. juna 1999. godine.
– Ne pamti se sve, pamte se samo oni najgori datumi. Svakog dana je bilo teško, ali ono što je ostalo u sećanju su najgori dani. Pamtim dan kada je Vladimir ranjen, pamtim kada su dva tenka izašla na našu liniju, kada su nas gađali kasetnim bombama. Po meni je to bio najgori dan 10-11. maj, tada je bilo i najviše ranjenih i poginulih. Naših 17 saboraca je izgubilo živote, a 72 je ranjeno. Kada je trebalo da se povučemo, to je bilo najgore. Nismo znali gde idemo, niko ništa nije pričao. Moji roditelji nisu ni znali mesecima da li sam živ. To je, pogotovu za moga oca, bilo pogubno – kaže Dejan Gligorov iz Zaječara za Danas.
Imajući u vidu da su vojni rok proveli na terenu, mladim vojnicima koji su se još neiskusni obreli na Košarama bili su podrška i zaštita.
– Mladoj vojsci dolazak na Košare bio je težak, ipak i ta mlada vojska brzo se navikla. Uklopili su se, morali su da se uklope, tako je to bilo. Mi smo ih štitili, učili su od nas. Disciplina je bila na prvom mestu. Borba je bila bliska i nije bilo vremena za opuštanje. Jedan mali propust, i tu je kraj, podigneš glavu i nema te. Jednog dana nas je deset, drugog dana smo devet, pošto je neko poginuo, ali borili smo se hrabro – kaže Vladimir Todorović.
Jedan od problema sa kojima se učesnici bitke na Košarama često suočavaju, a koga mnogi nisu svesni je da ima puno onih koji se lažno predstavljaju kao borci sa Prokletija.
– Susreo sam se sa par ljudi koji tvrde da su bili na Košarama. Pitao sam ih gde su bili, na kojoj liniji i bilo mi je jasno da nisu bili tamo. Ljudi to mnogo zloupotrebljavaju. Baš mnogo – objašnjava Gligorov.
Privilegija za borce sa Košara nema, a oni ih i ne traže, već samo traže ono što im za podnete žrtve i pripada. Mnogi i nisu svesni da ima boraca iz Zaječara koji su učestvovali u sukobima na Košarama. Neki su platili i najvišu cenu.
– Kakve privilegije, mnogi i nisu svesni da ima nas i iz Zaječara. Za nas se možda i ne zna, a ne da imamo neka prava. Još uvek se i ne zna ko je zaista bio tamo. Mi se zalažemo da istina izađe na videlo i da se tačno zna ko je bio tamo. Ljudi se lažno predstavljaju iz koristi – kaže Vladimir Todorović.
Mnogi heroji sa Košara uskraćeni su za prava i nalaze se u teškom finansijskom položaju. Neretko se o teškoj sudbini nekadašnjih boraca dozna tek sa naslovnice neke od dnevnih novina, kada zajednica stane na noge i pomogne onome koga je teška sudbina dovela u ćorsokak života.
– Zbog neregulisanih prava i položaja često sudelujemo u kolektivnom prosjačenju, i tako je više puta i pružena pomoć onima koje je zadesila zla sudbina. Nemojte me shvatiti pogrešno, ja sam beskrajno zahvalan svima i svakome ko pomaže borcima sa Košara, ali ono čemu se nadam su regulisana prava, i ne samo ja, već svi mi – dodao je Dejan Gligorov.
U mnogim gradovima Srbije borcima sa Košara priznanje je odato kroz imenovanje ulica ili trgova, odnosno kroz podizanje spomenika. Dejan i Vladimir nadaju se da će i u Zaječaru borcima biti odata počast na ovaj način i nadaju se da će Gradska uprava Zaječar, kao i gradonačelnik Boško Ničić uskoro preduzeti korake u tom smeru da neka od ulica u Zaječaru dobije ime u čast ovih junaka.
– Nemojte da me shvatite pogrešno, meni je nekako neprihvatljivo da u Zaječaru, nedaleko od centra grada, imamo Američku ulicu, ali da nijedna ulica, nijedan trg, ne nose naziv po borcima sa Košara – istakao je Gligorov.
Uprkos svih nevoljama i paklu koji su prošli, ovi hrabri ljudi, uz smeh, srdačno su dočekali svoje saborce, pozdravljajući ih onako, kao najrođenije – što kroz dane provedene na Košarama svakako i jesu postali. Iako ih više od starih rana boli pomisao da je njihov herojski podvig zanemaren i omalovažen, nadaju se da će država i nadležni ipak ispraviti nepravdu, i da će ostvariti svoja prava – ne privilegije, već prava, da nastave sa svojim životima, da žive dostojno i ponosno, kakvi su i bili na megdanu.
Političko manipulisanje – srpska i albanska „istina“ o Košarama
Aktuelna vlast ratnu tragediju o borbama za kote Košare, Paštrik i Đeravicu na planini Prokletije naročito voli da upotrebaljava u sopstvene marketinške svrhe, tvrdeći kako ona jedina brine o herojima iz 1999. koji su poginuli braneći Srbiju, za razliku od „onih bivših“. Međutim, od 1999. do danas još uvek se ne zna ni tačan broj, ni sva imena učesnika bitke na Košarama, kao ni koliko ih je poginulo. Nema sumnje da ih je bilo na desetine, ali vlastima kao odgovara manipulisanje i skrivanje kako bi epopeja bila što upečatljivija, po cenu i da umanji značaj svih ostalih boraca iz 1999. godine. Učesnici rata tvrde da su u borbe na surovoj planini poslati uglavnom (pre)mladi vojnici i da većina njih nije imala ni dan odusustva do prekida NATO agresije.
Vojska Jugoslavije se na liniji fronta duž Prokletija 1999. godine sukobila sa Oslobodilačkom vojskom Kosova i tri meseca sprečavala njihov upad sa teritorije Albanije. Međutim, te borbe su se ispostavile kao uzaludne kada je 14. juna 1999. godine Kumanovskim sporazumom potpisno povlačenje jugoslovenske vojske sa Kosova i Metohije, pa su tako borci OVK po nastupanju mira ipak zauzeli sve ono što su borci sa Košara odbranili.
S druge strane, Albanci sa Kosova svakog 9. aprila proslavljaju pad Košara, tvrdeći da su toga dana preokrenuli tok bitke za KiM. U podnožju Prokletija tog dana se kod spomenika palim borcima OVK okupljaju porodice koje pale sveće i ostavljaju cveće.
U Srbiji su heroji sa Košara dobil svoj bulevar u Beogradu, ali osim toga niko od učesnika rata iz 1999. nema posebne privilegije. U javnosti je bilo velikog broja predstavljanja lažnih učesnika bitke na Prokletijama, pa se tako za jednog samozvanog borca za Košara iz tabloida ispostavilo da povredu glave nije zadobio u borbi 1999. već u kafanskoj tuči nekoliko godina kasnije. Istoričari upozoravaju da mit o Košarama služi u Srbiji za političko manipulisanje, dok se stvarne činjenice o učesnicima i pogibiji vojnika svesno kriju.
V. Ž.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
