Uslove mogu da postavljam sam sebi, ali ne i Srbiji

Svi njegovi duži boravci u inostranstvu su bili u vezi sa školovanjem i stipendijama, tako da sama odluka o napuštanju Srbije nije bila konkretna, koliko je koristio mogućnosti koje su mu razne stipendije pružale.

„Nije da sam odlučio da napustim Srbiju, već sam više željan da iskusim život u nekom drugom okruženju“, dodaje Aleksa.

Na pitanje da li je pri odlasku već razmišljao i o povratku u Srbiju odgovara: „Iskreno, uvek sam odlazio bez nekog jasnog plana i sa kratkočnim ciljevima.“

Priča i da mu, sa jedne strane, pri svakom povratku, svakodnevni život i generalno atmosfera u Srbiji izgledaju tužnije i mračnije, ali sa druge strane, postoji i taj osećaj bivanja u okruženju koje doživljava svojim – emocionalno, socijalno, jezički.

Na pitanje da li planira da se vrati i pod kojim uslovima, odgovara: „Planiram da se vratim uskoro, i bezuslovno. Uslove mogu da postavim samo sam sebi, Srbiji baš i ne mogu.“

Pitali smo ga i kakve uslove mu je pružila zemlja u kojoj je trenutno u odnosu na Srbiju.

„Država kao država ništa specijalno. Dvogodišnju stipendiju sam dobio od Evropske unije, ali sam isto tako mogao da računam i na stipendiju Fonda za mlade talente koja se izdvaja iz budžeta RS. Jedina ogromna prednost na tom institucionalnom i administrativnom nivou je činjenica da mogu slobodno da se krećem u Šengenu i da italijanska diploma važi u EU“, priča Aleksa.

O aktuelnim dešavanjima u Srbiji gleda kao na potop uz nadu da postoji dno.

O poznavanju Srbije u svom okruženju kaže da se neretko desi da ljudi nisu baš sigurni gde se Srbija tačno nalazi.

„Sa druge strane, sretao sam i ljude koji su posetili Srbiju i uglavnom imaju pozitivno mišljenje. Jedan lik mi je rekao da je bio na svadbi u Čačku, i iako je od Srbije doživeo samo to, po njegovim rečima, to mu je najbolje putovanje ikad. Uglavnom, ko god je bio u Srbiji ima neku tragikomičnu priču sa rakijom“, ističe naš sagovornik.

Prema njegovim rečima trudio se da upozna što više lokalaca, zbog jezika i zbog iskustva, tako da nije upoznao puno naših. Mada je čuo da su balkanske veze i grupe dosta solidarne ovde.

U slobodno vreme, trudi se da putuje koliko mu to finansijska situacija dozvoljava, ali i da čuje, pogleda i učestvuje u onome što se u Srbiji retko vidi ili čuje uživo – određene festivale, manifestacije ili proteste.

„Jedno popodne sam slučajno sreo na ulici lika sa Kosova koji radi u Bolonji i dosta dobro priča srpski. Popili smo pivo i shvatili da je njegov najbolji drug radio u pekari u mom kvartu u Novom Sadu, pa smo u to ime popili još jedno“, priseća se Aleksa zanimljive angedote.

Na pitanje o situaciji sa koronom, kaže da je bio u Francuskoj kad je pandemija izbila i zaglavio u karantinu skoro tri meseca.

„U početku, Francuska nije imala ni dovoljno maski, ali se u međuvremenu situacija popravila i sada se čeka nedelju dana na vakcinu koja je dostupna svakom. U Italiji sam od prošlog avgusta i situacija je bila dosta teška, imali smo policijski čas od novembra do jula, i dosta dug period sa vrlo strogim merama, ali se srećom nije ponovio potpuni karantin. Ja, na primer, kao strani student sa regulisanim boravkom, nisam još došao na red za vakcinaciju“, zaključuje Aleksa.