Uspešna saradnja s evropskim posmatračima

U događajima o kojima je reč nisam učestvovao svojom voljom, već kao nosilac poslova u odnosima s međunarodnim misijama, snagama i organizacijama, na dužnostima na kojima sam se nalazio, prvo u JNA, a zatim u Vojsci Jugoslavije. Pošto u ta zbivanja uglavnom nisam mogao da unosim svoju volju, mogao sam da budem njihov objektivniji posmatrač i tumač. Ipak, možda je najznačajnije da se radi o događanjima o kojima do sada nije govoreno u javnosti, pa bi moje svedočenje moglo da doprinese upotpunjavanju slike, ne samo o ponašanju i učinku generala Ratka Mladića već i slike tog dramatičnog vremena u celini.
Vreme je učinilio svoje, pa su i moja sećanja izbledela. Dokumenta iz tog vremena nisu dostupna, a moje beleške, na osnovu kojih sam lično napisao neka dokumenata (izveštaje i zabeleške), uništavao sam po službenoj dužnosti i obavezi. Ne mogu da kažem da mi nije padalo na pamet da bi bilo dobro da ih zadržim. Ipak, prevladalo je saznanje da su neki od tih događaja bili tada tajni, da to nisu bili moji osnovni poslovi i obaveze, kao i da nisam mogao niti da pretpostavim da ću doći u situaciju da o tome pišem. Ali, ovde se ne radi o svakom detalju, koliko o bitnim zapažanjima o konkretnoj ličnosti, i to u kontekstu širih događanja, koja su javnosti dovoljno poznata.
Osnovu napisanog čini ono što sam lično video, doživeo i zaključio. U rekonstrukciji nekih događaja pomogli su mi penzionisani generali Momčilo Perišić i Aleksandar Dimitrijević. Prvi je, kao načelnik Generalštaba VJ, bio u žiži svih tih događaja, istovremeno i glavni posrednik i žrtva nerazumevanja međunarodnih mirovnih posrednika, autokrate i diktatora Miloševića i njegovih učenika i sledbenika na Palama, pre svega Ratka Mladića. General Dimitrijević, višegodišnji načelnik Uprave bezbednosti, po prirodi svog nekadašnjeg posla i položaja, mnogo više zna nego što želi javno da kaže. Sticajem okolnosti, imao sam uvid i u zvanični izveštaj o razgovoru generala Mladića i komandanta Unprofora, francuskog generala Bernara Žanvijea u Zvorniku, 1. septembra 1995. Tome sam još dodao samo kratak prikaz šta je o generalu Ratku Mladiću napisao general Majkl Rouz, Britanac, komandant mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (Unprofor) u Bosni i Hrecegovini 1995. Za to postoje tri razloga. Dovoljno poznajem i cenim ono što je M. Rouz uradio kao komandant Unprofora u tadašnjoj BIH. Drugi, to što je hteo da saopšti javnosti, Rouz je opisao odmah po odlasku sa dužnosti, realno i direktno. Treći razlog je što on nije bio negativno raspoložen prema srpskom narodu, pa ni prema Mladiću. Naprotiv, nije krio i napisao je da mu je srpsko rukovodstvo bilo mnogo bliže od muslimanskog.
Bez lažne skromnosti, smatram i da mi to što sam napisao daje za pravo da javnosti ponudim i neke zaključke o liku i delu generala Mladića i da na taj način upotpunim sliku o njemu.
Za oficira Ratka Mladića nisam čuo za vreme školovanja u Vojnoj akademiji i tokom 24 godine službe u JNA. To znači da nismo zajedno službovali u jednoj jedinici ili garnizonu i da nam se putevi nisu nigde ukrstili. Za pukovnika Ratka Mladića prvi put čuo sam tek sredinom 1991, kada je već bio na visokoj dužnosti – načelnik Štaba 9. (Kninskog) korpusa JNA. Jednom prilikom telefonom ga je zvao admiral Stane Brovet, tada zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu, povodom pregovora i saradnje sa Posmatračkom misijom, u to vreme još Evropske zajednice (PM EU). Brovet je tražio da ostanem u kancelariji i čujem razgovor. S obzirom na to da sam bio nosilac poslova u odnosima s međunarodnim organizacijama i mirovnim misijama, takav gest mogao je da se shvati i kao izraz međusobnog poverenja i dobre saradnje, ali mogao je da ima i drugi smisao. Naime, bilo je to već dovoljno teško i protivurečno vreme, pa je svako želeo da ima svedoka o sadržaju razgovoru o kojem nema pisanog traga. Mislim da je u ovom slučaju u pitanju bilo i jedno i drugo.
Zvanični zadatak JNA tada je bio da razdvaja sukobljene strane u Hrvatskoj, a nezvanični – da zaštiti i „stavi pod kontrolu“ teritorije većinski naseljene srpskim stanovništvom. Drugi zadatak bio je da se što neposrednije i umešnije sarađuje s pomenutom PM EU i drugim međunarodnim faktorima, s ciljem da se afirmiše njena posrednička uloga, ukaže na agresivno ponašanje hrvatske paravojske i spreči blokada garnizona i objekata JNA. Stanje u Kninskom korpusu bilo je relativno povoljno i on je uspešno izvršavao sve zadatke, pa su i Brovet i Mladić imali sasvim normalan razgovor, a Brovet se složio s planiranim aktivnostima 9. korpusa. S obzirom na to što je komandant Kninskog korpusa bio general-major Vladimir Vuković (kasnije poginuo kao komandant Treće armije u Nišu), poznavaoci obojice tvrdili su da su Vuković i Mladić dobar tandem. Za Vukovića se govorilo da je vešt u pregovorima s međunarodnim predstavncima i hrvatskom stranom, što je tada bila retkost, kao i da ume da planira upotrebu korpusa, a za Mladića da planirano na terenu odlučno sprovodi u delo.
Nastavlja se