Uspevamo da i strance privolimo da rade ovde

… docenta Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, koji za list Školsku slavu Danas govori o mehanizmima obrazovanja i profesionalnog ostvarenja.

Da bismo to uspeli, potrebna je saradnja nauke i privrede, kao i stimulisanje ljudi da odlaze na studijska usavršavanja, ali tako da im se omogućiti povratak, smatra Jovanović.

– Ne treba biti u zabludi da je to što se dešava van Srbije na nekom nedostižnom nivou, prosto dinamika je takva da mi vrlo brzo možemo biti konkurentni, a posebno zato što su u velika istraživanja uključeni multinacionalni timovi, što je svakako potrebno i ovde ponuditi. Ja sam imao priliku kad sam se zaposlio da radim sa kolegama iz Minhena, Ciriha, jedne francuske firme i jednog univerziteta u Engleskoj, što je za mladog inženjera bilo fantastično iskustvo, objašnjava Jovanović dodajući da naši ljudi širom sveta često i rado sarađuju na brojnim projektima.

– Postoje ljudi koji dosta rade kako bi pomogli našoj zemlji i mladima, profesor Zoran Obradović na primer, koji je šef katedre na univerzitetu u Templu u Filadelfiji, stalno uzima doktorande iz Srbije na par meseci da bi nastavio saradnju sa njima i kada se vrate ovde, kaže Jovanović ističući ovaj primer kao dobar princip umrežavanja.

Mladi inženjer naglašava da je čitava IT industrija jedno globalno tržište, te da domaće kompanije poput Nordeusa uspevaju da privole mnoge strance da žive ovde sa svojim porodicama. Trenutno se dešava da kompanije u inženjerskom sektoru razmatraju otvaranje novih razvojnih centara u Srbiji, kaže Jovanović uz objašnjenje da su tome doprineli naši ljudi na značajnim pozicijama u inostranstvu.

– Oni su upućeni u potencijal zemlje iz koje su i sami krenuli, tako da se ide ka kreiranju radnih mesta koja bi bila dovoljno atraktivna da zaposle mlade pametne ljude ovde. Međutim, javlja se problem nedostatka liderskih kadrova. Sve kompanije traže ključne igrače, vođe timova sa iskustvom od 10 ili 15 godina, koji bi mogli da koordinišu grupu. Dakle ne samo ljude sa tehničkim znanjem, već i vođe timova sa poznavanjem menadžmenta, ali takvih ljudi je nažalost u Srbiji jako malo, jer su prema Jovanovićevom mišljenju baš oni u periodu krize otišli u inostranstvo.

– Tipičan primer je laboratorija u institutu „Mihajlo Pupin“ koja je brojala 30-40 istraživača od kojih su mnogi bili doktori nauka, ali su se rasuli po svetu, a kontakti su vremenom izgubljeni, govori Jovanović i dodaje da bi razvojni centri ujedno bili šansa za povratak tih ljudi.

– Ja verujem da bi oni, kada bi im se pružile mogućnosti za profesionalni i intelektualni izazov, vrlo ozbiljno razmotrili opciju da se vrate. Država treba da razmisli u tom smeru, kako da one koji su kompetentni zadrži, a onima koji su u inostranstvu već ostvareni stvori uslove da se vrate, objašnjava Kosta.

Prema njegovom mišljenju, otvaranjem novih fabrika sistemski je privremeno kupljen socijalni mir, međutim, kako kaže, ipak nije sve samo crno, dalje se treba fokusirati na tehnološki razvoj i inovacije, kao i ekonomiju zasnovanu na znanju, za šta je Srbija po svom obrazovnom sistemu sposobna, naglašava Jovanović.

– Trenutno nemamo dovoljno izazovnih pozicija u privredi da sve ljude iz oblasti informacionih tehnologija koje se gaje na ETF-u zadržimo u zemlji, ali oni su apsolutno neophodni da bi ova naša ekonomija bila konkurentna. Što se tiče samog programiranja, mnogi kažu da za njega i ne treba fakultet, ali tu ima toliko nivoa, da je recimo za veštačku inteligenciju potrebno znanje u osnovi matematike, verovatnoće, fizike, a za sticanje tog znanja visoko obrazovanje je neophodno, objašnjava Jovanović osvrćući se i na one koji napuštaju fakultete zarad trenutno dobro plaćenih poslova.

– Nažalost oni prekinu obrazovanje jer se zadovolje pronalaženjem posla koji daje u ovom trenutku dobru materijalnu potporu, ali je pitanje kako će se uklopiti na duže staze, dok bi im formalno obrazovanje svakako pomoglo da u budućnosti budu konkurentniji, pošto bi prethodno stečena znanja naknadno aktivirali, naglašava on.

Takođe smatra da je za delatnosti programiranja i digitalizacije bitno dati koncept obrazovanja kojim se podstiče način razmišljanja. Treba se držati bazične nauke, kao što su matematika, fizika, ali treba ih prilagoditi da to ne bude puka reprodukcija gradiva nego mogućnost da deca pokažu svoju kreativnost.

– Sve nauke koje vas teraju da kreativno razmišljate jesu osnova za digitalizaciju i za razvoj preduzetništva, što je vrlo potrebno. Kod nas se preduzetništvo ne uči, ali bi ga trebalo uvesti na mnogo fakulteta, jedino FON pokušava da isprati tržište u tom smislu, naglašava Jovanović i dodaje da obrazovanje čini jedan od stubova društva. Ono mora ispratiti trendove, ali takođe sa druge strane ostati inertno i stabilno, kako se ne bi urušilo.

Jovanovićeva poruka svim budućim istraživačima je da treba otići, videti šta se radi svuda u svetu, koje su to vrhunske tehnologije u nekoj oblasti, jer je kako kaže i sam koristio taj princip, odlazeći u najbolje institucije za oblast upravljanja robotima, gde je stekao uvid u to na kom se nivou radi.

U Srbiji i zakoni koče robotizaciju proizvodnje

Jovanović je pomenuo i evropski projekat u koji je bio uključen i kroz koji je stekao uvid u činjenicu da će Srbija jačanjem privrede utemeljene na jeftinoj radnoj snazi biti u velikom problemu kada robotizacija proizvodnje uđe na velika vrata, što se u Evropi već dešava.

– Mi smo radili studiju izvodljivosti za centar koji pruža podršku malim i srednjim preduzećima koja bi htela da se baziraju na novim tehnologijama, odnosno robotici. Ono što Evropska unija sada kaže jeste da su stub evropske privrede baš ta mala i srednja preduzeća, zbog čega im treba pružiti materijalna i edukativna sredstva za unapređenje proizvodnih procesa. Dešava se da profit koji ta preduzeća dobijaju od svog proizvoda trenutno zadovoljava njihove potrebe, pa ne razmišljaju mnogo o budućnosti, o inovacijama, o uvođenju novih tehnologija, objašnjava.

Najveća opasnost od neminovnog ulaska robota u proizvodne procese, prema statistikama uglednih institucija, preti nerazvijenim zemljama koje se zasnivaju na jeftinoj radnoj snazi, pre svega afričkim i nekim azijskim zemljama. Mi smo takođe vrlo ugroženi na tom putu jer zasnivamo ekonomiju na jeftinoj radnoj snazi.

– U Srbiji imamo prepreke, pre svega zato što nema subvencija za uvođenje novih tehnologija u proizvodne firme. Imamo čak kontramere, koje predstavljaju zapravo subvencije za jeftinu radnu snagu, a takva radna snaga je baš u koliziji sa uvođenjem novih tehnologija, govori Jovanović objašnjavajući logiku koja je na snazi u domaćoj privredi.

– Zašto bi neko nabavio nekog robota da obavlja jednostavan posao, kada će za taj novac moći da unajmi tri-četiri radnika, za šta će čak dobiti i subvencije države. S druge strane bez uvođenja novih tehnologija, limitira se inženjersko znanje, pa naši stručnjaci nemaju gde da stiču nova iskustva i da se razvijaju, što ih usmerava na odlazak iz zemlje, da se ne bi bavili samo nadzorom neke proizvodne linije, kaže Jovanović, navodeći zakonsku regulativu kao jednu od glavnih smetnji.

– Kočnica u razvoju je to što smo mi jedna od retkih država, ako ne i jedina, koja za saradnju privrede i nauke, o čemu svi tako mnogo pričaju, ima dvostruko oporezivanje. I firma koja želi da doprinese istraživanju nekom donacijom mora da plati porez, ali i sama istraživačka organizacija, fakultet ili institut mora da plati porez na donaciju, što je apsurd, zaključuje naš sagovornik.

Neophodnost saradnje nauke i privrede

Docent na Elektrotehničkom fakultetu ističe da je bez saradnje sa ekonomskim činiocima društva razvoj nauke gotovo nemoguć.

– ETF ima veliku podršku od bitnih kompanija u različitim oblastima, recimo laboratorija za robotiku je u poslednje dve godine izgrađena od donacija deset kompanija. Sve te firme su bile više nego zainteresovane da pomognu i učestvuju, kada su videle šta mi zapravo radimo. Tako da je to sada jedna respektabilna laboratorija isključivo zahvaljujući industrijskim partnerima. Jedini faktor ograničenja postaje nedostatak prostora i zaposlenih na fakultetu, a sada dolazimo u situaciju da i kada neka kompanija želi da donira opremu, mi fizički nemamo gde da je stavimo, kaže Jovanović.