Uspostavljanje kulturologije

Autor izdvaja dve osnovne teorijske i akademske tradicije iz kojih nastaje kulturologija: jednu koja se zasniva na proučavanju književnosti i uopšte umetnosti – kulture u užem smislu, i druge, koja proizilazi iz antropološke tradicije proučavanja drugih. Ovo drugo shvatanje bilo je ključno za formiranje antropološke imaginacije, koja čini osnovu za razumevanje samog fenomena kulture, i uspostavljanje osnova za njeno tumačenje. Antropološka imaginacija je znanje o drugima, koje se zasniva na spoznavanju drugih, koje nije spekulativno znanje filozofije, već direktno poznavanje koje se, kako kaže Ruso, koga Mencvel citira u ovoj knjizi, zasniva na tome da „pojedinci lepo odu i vide“, dok „filozofija (…) pod zvučnim imenom studije čoveka proučava samo ljude svoje zemlje“ (Ruso, Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti među ljudima). Nastavljajući se na teorijske tradicije izrasle iz ovakvog, rusoovskog pristupa, antropologija kulture jeste „filozofija koja je pošla na put“ i na taj način prodrmala naše saznajne kategorije o tome šta je čovek, otvarajući mogućnost za pojavu antropološke imaginacije, koja je radikalno kulturološka. Autor citira Stanislava Bžožovskog, poljskog filozofa i kritičara, koji kaže da „čovek nije nastavak evolucije, već naprotiv – prekid niti, njena opozicija“. Čovek nastanjuje svet kulture, koji se „ni logički ni empirijski ne nalazi u sistemu prirode“, jer „stvara svet koji nije prirodan, već se gradi protiv prirode ili se njime priroda nadograđuje“. To je osnovna postavka kulturologije ili antropologije kulture. U tom smislu i samo proučavanje kulture ne nalazi se iznad ili izvan kulture, već predstavlja njen integralni deo.

Autor navodi da osnovu za proučavanje kulture čini razumevanje procesa komunikacije. Posmatranjem promena u osnovnim načinima komunikacije (npr. od usmene do pismene), dolazimo do razumevanja promena u obrascima kulture, kako ih naziva velika američka antropološkinja Rut Benedikt, ili u onome što Rejmond Vilijams, osnivač britanskih studija kulture, naziva strukturom osećanja jednog perioda. Međutim, za razliku od analiza Rejmonda Vilijamsa, koje su se pre svega zasnivale na analizi pisanih dokumenata, Mencvel predlaže jedan drugi model proučavanja kulture koje se zasniva na antropološkim modelima sistema komunikacije, koje se uvek bave delovima kulture, a da pri tome ne izgube iz vida njenu celinu. To je veoma težak zadatak, posebno kad se radi o savremenim kulturama koje nisu homogene, već „multikulturalne i polisistemske“ i čini mi se da su analize Velikog brata i interneta koje se pojavljuju u ovoj knjizi, dobar pokazatelj takve analize. Tako autor pokazuje kako tri ključna elementa Velikog brata: „ogoljavanje privatnosti, trijumf mediokritetstva“ i „propaganda sreće“ predstavljaju rezultat kulturnih procesa dugog trajanja na koji su uticali različiti elementi u razvoju modernosti, npr. razvoj ideje privatnosti, osrednjosti (mediokritetstva) i ideologije sreće koju su kreirali masovni mediji, a koja predstavlja rezultat razvoja protestantske etike koju je pratio i jedan drugi romantičarski etos potrošnje, luksuza i zadovoljstva. Veliki brat potvrđuje snagu televizije kao medija i autor veruje da će se ova snaga tek osetiti.

Analiza interneta na dobar način pokazuje načine na koji „mediji aktivno učestvuju u promenama kulture“. Vid komunikacije „neraskidivo je povezan sa odnosima u društvu“ i promene u sistemima komunikacije povlače za sobom, kako Havelka navodi, i „istorijske transformacije tipa društva, sistema komunikacije, kolektivnog mentaliteta i ličnog ideala“. Internet je medij koji, prvi put u istoriji čovečanstva, prevazilazi zatečene granice vremena i prostora – „vreme saopštenja je realno, prostor je planetaran“. U tom smislu, internet je deo velike promene u načinu komunikacije koji se dogodio u zapadnoj civilizaciji XX veka, koji je imao veze i sa promenom same ideje o tome na čemu počiva društvo – ne na materiji (proizvodnji, kao na primer kod Marksa), duhu (religioznosti, kao kod poznatog sociologa Maksa Vebera), već na informaciji. Analiza interneta pokazuje puteve dobre kulturološke analize koja polazi od komunikacije i medijskih promena, a završava se analizom širih društvenih promena i njihovih društveno-političkih i teorijskih posledica.

Knjiga Andžeja Mencvela predstavlja redak pokušaj široko zasnovanog, teorijski utemeljenog, a ipak na konkretnim analizama upotrebljivog uspostavljanja nauke o kulturi – kulturologije. Čini se da je danas, u vreme institucionalne i teorijske partikularizacije znanja i teorijske dekonstrukcije svih postojećih znanja, ovakva knjiga širokog zahvata posebno potrebna. Ona je važna za sve one istoričare, teoretičare i istoričare umetnosti i književnosti, antropologe i sve druge koji se bave proučavanjem kulture, i nadamo se da će neki od njih stupiti u dijalog sa stavovima iznetim u ovoj knjizi i otvoriti prostor za debatu o prirodi i putevima proučavanja kulture u savremenom društvu. Međutim, ova knjiga nije namenjena samo takozvanoj stručnoj publici već svima onima koje zanima teorija kulture i promišljanje savremenih kulturnih fenomena.