Uticaj skleromera: Odlomak iz knjige „Srž“ Peđe Obradovića

Ja sam, inače, mnogo smešan kad trčim, kukovi su mi kruti i taj je brzi korak sav trapav, ali u snu je pokret mekan i ja sam iznenađen fluidnošću s kojom se krećem, trčim i dah je lagan i ritmičan.

Onda se setim da moje levo koleno baš i nije za trčanje, iskrivilo se noseći me dok je srastao onaj desni kuk, ali u snu je, međutim, noga prava kao strela i nigde ne otiče, pa je zagledam zainteresovano i pogled me čini srećnim.

Onda, međutim, primetim da se levo stopalo okreće ka unutra, tu vidim i da sam bos, dakle, noga se krivi ka unutra pa se zabrinem, ali se ne zaustavljam, trčim i dalje, i onda primetim kako se noge prepliću kao da su leva i desna zamenile mesta, svijaju se u koloplet, ne znam zašto prosto ne stanem, nego se izuvijanih nogu, stropoštam licem na zemlju.

I tu se probudim, moj stariji sin igra utakmicu u Batajnici u nekom jutarnjem terminu, ustanem da ga ispratim, ali prvo prepipam svoje noge uzduž i popreko i desnu podlakticu takođe, s posebnom pažnjom.

Konačno sam simbolično sjedinjen sa svojim snom; ja sam more koje se ugiba i talasa pokretano silama na koje nemam nikakvog uticaja, jutrom u oseci, svečeri u plimi otoka pod sklerotičnim i fibroznim potkožnim tkivom.

Slabo su poznati mehanizmi koji pokreću takvo oštećenje tkiva, teorija ima mnogo, ali leka slabo, nekoga prođe, a nekoga ne, to su sklerodermična ili predsklerodermična stanja, jedni lekari kažu jedno, drugi drugo, treći treće, ali svi se slažu da ne bih smeo da se žalim jer, opet, sve to može da bude dosta lošije i teže za podneti, skleroderma je opaka boleština ako se opogani, što ja shvatam kao poruku da ne serem, što bi rekli, izvin’te.

Meni, međutim, đavo ne dâ mira, sam istražujem i otkrivam (ne)pravilnosti u ponašanju otoka koji moje telo čine bar broj većim nego što mi paše i iako zaista maksimalno posvećen tom zadatku, ostajem neuspešan u traganju za odgovorima.

Tu moju opsesivnu potrebu, taj nesvakidašnji i u ekspresiji bizarni jutarnji ritual, Gaga i ja zovemo „pipanje sklere“.

Moji su se prsti na rukama pretvorili u senzore koji sa buđenjem počinju da stiskaju otečene delove udova, pretvarajući se u „skleromer“, što smo takođe usvojili kao common expression, a on nam daje precizne podatke o čvrstini, debljini i raširenosti otoka i oštećenja.

Rezultat će u značajnoj meri uticati na moje raspoloženje, a stepen otečenosti na performanse u fizičkom i mentalnom smislu. Iz transformacije u morski krastavac, koja je bila toliko nepodnošljiva da se o njoj nije dalo ni pisati koliko je materijala bilo, još nisam sasvim izašao i pitanje je da li ću ikada.

Moja berlinska doktorka Snježana, s kojom se ponekad viđam, kaže da već radim sve što se pacijentima poput mene preporučuje – fizički sam aktivan, radim vežbe, istežem pogođena tkiva i sprovodim u tom smislu povremene slične aktivnosti. Pijem lekove i idem na terapiju kojom mi krv zrače UV zracima. Skleroze i fibroze, ipak, ostaju za sada postojane.

Rezultat koji daje skleromer, kažem, na mene u svakom smislu u značajnoj meri utiče. Kako ću se kretati i o čemu ću razmišljati, to su ključna polja koja rezultat pogađa.

Nisam do sada dostigao taj stepen samokontrole i taj transcedentalni prsten da simptome ignorišem; utisak zategnutosti, težine, krutosti gde joj mesto nije i nadutosti, uz druge probleme i stanja s kojima se nosim, odvlači mi pažnju do te mere da me je stariji sin jednog dana poseo za trpezarijski sto i održao mi predavanje o zajedničkom vremenu koje smo propustili jer sam ja stalno nečim drugim zabavljen i angažovan, a to su, mada nisam siguran da on to zna, uglavnom pitanja mog opsesivnog bavljenja sopstvenim zdravljem. Bio je to trenutak u kom sam se zamislio.

Imao sam nekoliko psihijatara. U Nemačkoj su mi jednom poslali podršku, imali smo samo jedan razgovor, kažu da ja za njega nisam bio raspoložen.

Šteta, inače mislim da je psihološka podrška onkološkim pacijentima strašno važna i velika je šteta što bolnice ne angažuju svoje kolege, psihologe i psihijatre, kao terapijsku potporu, ako je to odgovarajući izraz.

Posle povratka s lečenja nekoliko puta sam išao kod jedne dosta prijatne žene s kojom sam se razišao jer sam, kao fan konvencionalne medicine, loše reagovao na njene predloge da neke svoje probleme rešim homeopatskim lekovima i više mi se s njom nije razgovaralo…

Prosto, prestao sam da je shvatam ozbiljno i to mi je bilo žao jer smo lepo razgovarali.

A strašno mi je bilo potrebno da mi neko pomogne da prevaziđem strah od relapsa, odnosno vraćanja leukemije.

To je najveći strah s kojim se nosim i on je ponekad parališući, mada sam najčešće uspešan u njegovom rasterivanju. No on se stalno javlja.

I pored toga, treći psihijatar sa mnom nije hteo da radi jer je smatrao da sa mnom nema na čemu da se radi i da sam, ako se u obzir uzmu okolnosti, mentalno potpuno zdrav.

Nisam se složio, ali četvrtog psihijatra nisam našao, a i šta će mi, moj sin je ispao najbolji od svih.

Svukao me u realnost sa tih nekoliko iskrenih rečenica, srećan sam čovek, pomislio sam, kada sin sa mnom tako otvoreno razgovara.

Probudila se i šćer, za njom i mlađi sin, izgrlili smo se za dobro jutro, pridružila nam se i Gaga.

Shvatio sam, vreme je da se moja preokupiranost popravljanjem tela stavi pod kontrolu jer sam, očigledno, u želji da im svima budem dobar i koristan, zaboravio da im budem muž i otac.

To uključuje i kraj ove hronike, u ovom obliku.

Kažem, o ovom obliku i na ovom mestu jer njen kraj ne pišem ja.

Kraj piše pravi autor, život, on ima svoje planove i samo on zna šta je i kada je kraj.

Hronika je već dovoljno mučna, to mi je školski drug Koča rekao: „Lepo pišeš, ali ne mogu da čitam, mnogo je mučno…“, a on je čovek vaskularni hirurg, on se jada svakakvog nagledao, pa kad je njemu mučno, onda stvarno jeste.

Mislim da je tu dovoljno tragova za svakog kome je možda potrebna pomoć i podrška, ko se nađe pred pitanjem kako dalje posle dijagnoze, ko se sa njom suoči kada se ne nada i pred kojim je put kojim ja hodam… Hodam, da… Put nije baš za uživanje, ali hodam i samo je to važno.

„Nemoj da se nerviraš oko stvari na koje ne možeš da utičeš…“, javlja mi se, u mudrosti, glas moje majke, koja nije tibetanski budista.

I onda pomislim: zaista, ne znam šta je i kakvo sutra, to samo Autor zna, ali ja nikako ne bih danas da propustim.

Otišao sam na utakmicu u Batajnicu.

Kraj

Izdavač knjige „Srž“ Peđe Obradovića je Laguna, a može da se kupi po ceni od 799 dinara u knjižarama Laguna i Delfi i na sajtu www.laguna.rs

Priča sa oštre krivine života

Knjiga novinara Peđe Obradovića (Beograd, 1975-2023) istinito je i potresno svedočanstvo o njegovoj borbi s bolešću. Scene lečenja smenjuju se sa porodičnim pričama, nemoć i očaj sa slikama retkog prijateljstva i zahvalnosti. Od svoje prve redakcije dnevnika Blic i do kraja života ostaje u novinarstvu, gde kao novinar, reporter i urednik/producent prolazi i kroz redakcije TV B92, BIRN-a i TV N1, u čijem nastanku učestvuje od prvog dana, kreirajući i producirajući Dnevnik N1. Uz saglasnost izdavača objavljujemo nekoliko odlomaka. Oprema redakcijska.