Utisak nedelje: Da li nam je potrebna nacionalna čitanka?

Sa druge strane, kolumnista „Peščanika“ Dejan Ilić navodi da sama čitanka ne treba da bude predmet kritike, već osoba koja je donela odluku o tome da se ona radi jer je ona „otvoreno priznanje da se radilo loše u obrazovanju“ i dodao da „sve što radi ova čitanka treba da rade udžbenici iz grupe nacionalnih predmeta“.

Dr Zorana Opačić, koja je i koautorka nacionalne čitanke „Riznica“, navodi da je ova čitanka kao priručnik. Ona je istakla i da bi bilo lepo da ovaj udžbenik bude u slobodnoj prodaji.

„Bilo bi mi nelogično da ne bude u slobodnoj prodaji“, rekla je ona u „Utisku nedelje“ na TV Nova.

To treba da služi kao jedna vrsta zgodnog dodatka, istakla je Opačić.

„Kad sam počela da se bavim ovim projektom, prvo sam razmišljala za koga je ova čitanka… Meni je važna činjenica na koju sam htela da ukažem, a to je pozicija deteta… Moramo da vratimo u škole ono što se, inače, podrazumeva, a to su ljubav i poštovanje. Deca treba da budu međusobno otvorena. Deca su u ovoj kulturi nevidljiva“, rekla je ona i dodala da „nijedan udžbenik ne može da izmeni sistem“.

Opačić je podsetila da ovo nije prvi put da se pravi jedan takav udžbenik. Kako je navela, tokom 80-ih je u Jugoslaviji rađen projekat „Moja domovina SFRJ“.

„U tom projektu su učestvovali svi, imao je jugoslovenski identitet. To je bila raskošna knjiga po opremi i sadržaju“, rekla je ona.

U ovoj čitanci nema ničeg zlog i ona bi sama po sebi mogla da se brani, ali ne mogu da se brane ustanove koju su donele odluku o njoj, istakao je Dejan Ilić.

„Sve što radi ova čitanka treba da rade udžbenici za nacionalnu grupu predmeta. Sve što je njoj zadatak je već propisano ciljevima ovih nacionalnih predmeta, a ako je nešto nedostajalo onda je to moralo da uđe u udžbenike pomenutih predmeta“, rekao je on.

Ilić je istakao da je onog trenutka kada je donet zakonski akt o ovom udžbeniku, zapravo „priznato da je loše odrađen posao u grupi nacionalnih predmeta“.

„Ne znamo kakva je pozicija ove nacionalne čitanke u okviru našeg obrazovanja, deca mogu da čitaju i ne moraju, pa zašto je onda tu“, upitao je on.

On je istakao i da se ovim pitanjem „pokrivaju ozbiljniji problemi u obrazovanju“.

„Čitanka sama po sebi ne može biti problem, pogrešno je to što je ona na meti kritika, već na udaru kritika treba da bude osoba koja je donela tu odluku jer je otvoreno priznala da se loše radilo u obrazovanju. To što je ona dobra ne može biti opravdanje za onog ko je loše radio svoj posao“, rekao je on.

Govoreći o ćirilici, Ilić je naveo da ne vidi da je ovo pismo ugroženo.

„Oba pisma (ćirilica i latinica) su naša, meni zvuči sumanuto da se jedno favorizuje, a drugo želi da se potisne. Velika je sreća da imamo dva pisma i to je naša prednost što koristimo oba pisma jednako“, rekao je on.

Dr Katarina Begović je ocenila da u ovoj nacionalnoj čitanci „nema ničega zlonamernog“ i da je „urađena sjajno“.

„Dobro je zamišljena i odlično realizovana. Ako je neko ovim želeo da podstakne ljubav, toleranciju i empatiju, to uopšte nije loš put… Ova knjiga može dobro da se upotrebi u određenim okolnostima“, rekla je Begović.

„Ovde se ne radi o tome da su udžbenici iz grupe nacionalnih predmeta loši. Ovde se ne radi o tome, ovo nije ni supstitucija, ovo je pokušaj umrežavanja elementarnih saznanja iz srpske kulture“, dodala je ona o ovoj nacionalnoj čitanci.

Govoreći o grupi nacionalnih predmeta, Begović je upozorila da smo „zemlja sa najmanjim brojem časova maternjeg jezika u Evropi“.

„Ako ćemo stvarno da brinemo o nacionalnim predmetima, onda moramo da obezbedimo i veći fond časova nastavnicima“, rekla je ona.

Begović je istakla da je kroz našu istoriju odnos ćirilice i latinice „vrlo kompleksan“.

„Istina je da od svih medija sa nacionalnom frekvencijom samo javni servis koristi ćirilicu. Štampana produkacija je mnogo veća na latinici nego na ćirilici… Ja bih u javni prostor uvela ćirilicu“, rekla je ona.